ПАЛАНАЧКЕ НОВИНЕ

Први број изашао је 8. децембра 2006. године. Директор и уредник Дејан Црномарковић.

Писма читалаца

Писмо уредништву: БЕСПОТРЕБНА ШЕТЊА БОЛЕСНЕ ЖЕНЕ У ПАЛАНАЧКОЈ БОЛНИЦИ

aaШеснаестог  октобра ове године довео сам у Болницу „Стефан Високи“ своју болесну супругу. Јавили смо се др Пекићу. Он је казао да мора да је остави у Болници јер је неопходна операција. Договорено је да се јавимо 19. октобра. Тог дана смо се јавили на Одељење хирургије. Обавештени смо да је др Пекић на боловању. Примио нас је врло љубазно хирург др Периша Јовановић, који је био дежурни. Тражио је од медицинске сестре да види има ли слободан кревет за моју супругу у соби 8 или 9. Сестре су провериле и обавестиле др Јовановића да има места само у „десетки“. Он је био мишљења да та соба не одговара здравственом стању моје супруге и да ће јој се стање погоршати. После тога ми је рекао да супругу доведем 22. октобра ујутру. Поступио сам како је казао и са супругом и нашом ћерком дошао у Болницу, рачунајући да ће остати на лечењу.

Уместо да се то реши како треба, јер болест моје жене не трпи дуже одлагање, ушао сам у хируршку амбуланту, где сам се срео са две врло нељубазне медицинске сестре. Оне су ми рекле да се морам вратити у Азању да узмем упут лекара. На то сам казао да ми већ имамо упут који важи шест месеци, али то није вредело. Сестре ми чак нису ни дале да се сретнем с лекаром хирургом.

Медицинска сетра Марија Брадиловић се није обазирала на здравствено стање моје жене већ је строго казала: „Др Пекић је на боловању, др Јовановић не ради, идите у Азању по нови упут“.

Рекао сам да операцију могу да изведу и други лекари са Одељења хирургије, али она је чак избацила моју ћерку из ординације. Узео сам женину здравствену књижицу и ушао у ординацију. „Изволте, господине, реците шта хоћете?“ – упитала ме некако љутито. Упитао сам је зашто нема места на Одељењу за моју супругу? „Ми смо завршили. Изађите напоље и немојте да ме ометате“ – одбрусила ми је и добацила књижицу.

Мислио сам да неће са мном да разговара зато што сам Ром. Нисам одмакао ни пет метара од ординације, изашла је у ходник и казала да о свему треба да се договорим с доктором. „Начелник  др Радосављевић је на одељењу па се с њим договорите“. Отишли смо на спрат, јер се др Радосављевић налазио у операционој сали.

Пре тога био сам и код директора Болнице, др Горана Богдановића. И он ми је казао да треба да се договорим с начелником хирургије др Радосављевићем. Послушао сам га и отишао код др Радосављевића кога је сестра већ обавестила да моја жена треба да лежи на хирургији, где је чека операција. Кад је доктор чуо да сам био код директора, казао је: „За њу места нема, нек иде поново код директора па ако он хоће да је прими нек тако и буде“.

Тако су ме беспотребно шетали да сам помислио да траже нешто од мене, или неће да поступе како треба само зато што сам Ром. Морао сам опет код директора др Горана Богдановића. Улазећи у своју канцеларију упитао ме: „Јел мене чекате?“ Позвао ме да уђем у канцеларију и упитао шта је било и зашто ме није примио начелник Одељења др Радосављевић? Уместо одговора пружио сам му документацију. „Ово је све у реду“ – казао је. Онда сам га упитао да ли је валидно оно што су рекли др Пекић и др Јовановић. „За ово се пита начелник Одељења хирургије“ – одговорио је. Директоре, моја жена има сву потребну документацију и места у Болници има. „Како си ти видео да има места?“ – упитао ме. Рекао сам да имам четворе очи: два у глави и наочаре. Савио је главу на шта сам га отворено питао: Да ли ви нећете да је примите што је Ромкиња или треба кеш? Видео је да са мном нема шале и истог тренутка је назвао правника Болнице. „Преузми овог човека, нека напише шта има па ми то донесите“ – заповедио  је. Отишао сам у правну службу и рекао да сам председник Окружног одбора Ромске партије за Подунавско-браничевски округ. После тога смо писали пријаву против начелника Одељења хирургије, др Радосављевића и медицинске сестре Марије Брадиловић, која ме је избацила из ординације. После 15-20 минута зазвонио је телефон код правника. „Немојте да пишете пријаву, нема потребе, решен је проблем“– рекао је правник.

Сматрам да је неко у међувремену рекао директору да сам председник Ромске партије те да је зато нашао болнички кревет за моју супругу. Не интересује ме из које је партије др Богдановић, ни др Радосављевић, то не би требало да буде битно.

Моја пријава је ипак откуцана, а жена чије име не знам, дала ми је два примерка. Казао сам јој да мени треба 3-4 примерка на шта ме упитала – зашто. Рекао сам јој да по примерак морам дати директору Болнице др Богдановићу, министру здравља, заштитнику грађана Саши Јанковићу и Ромском националном савету. Рекла ми је да ми може дати само два примерка. Узео сам откуцану пријаву и захтевао да је заведу и ударе печат. Она није хтела то да уради, али је правник рекао: „Слободно заведи и стави печат“ – казао јој је.

Господо, како ви мислите да водите овај народ и државу? Са митом и корупцијом? То тако не иде. Ако сам Ром, па и ја сам човек. И мени припадају сва права као и већинском народу у Србији. Размислите шта је важније: ваша лекарска сујета, или да некоме спасете живот. Ја ћу поднети и кривичну пријаву против Болнице, јер су начелник Одељења и медицинска сестра показали сву непрофесионалност. Апелујем  на Министарство здравља, па и на самог премијера Александра Вучића, да се позабаве овим случајем. Стање у овој Болници није добро.

 

Милан Јанковић – Ранче, Азања

(аутор писма је председник Окружног одбора Ромске партије за Подунавско-браничевски округ)

 

One thought on “Писмо уредништву: БЕСПОТРЕБНА ШЕТЊА БОЛЕСНЕ ЖЕНЕ У ПАЛАНАЧКОЈ БОЛНИЦИ

  • Ivan S

    Луда кућа.Боље је било стање за време Бркића и Перише,бар се знао неки ред и ко коси а ко воду носи.Сада је општи хаос….Нисте Ви ни први а ни последњи који види општи хаос и дезорганизацију у ОБ“Стефан Високи „

    Reply

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *