Пропадање медија у Србији
Када је 2007. године камионџија купио РТВ Врњачка Бања, почело је пропадање медија у Србији.
Талас приватизација однео је у наредним годинама многе локалне, али и такозване велике медије, као што су Политика, Вечерње новости, Студио Б, Б92…
Власници већине медија постали су људи који немају никакве везе са новинарством и размишљају искључиво о профиту, а занемарују значај истинитог и професионалног информисања грађана. Такав профил личности по правилу се везује за власт, као извор новца, и тако грађани добијају пропаганду а не информисање у јавном интересу.
Након 2012. године и доласка на власт Александра Вучића и Српске напредне странке већину медија у Србији преузели су људи директно повезани са режимом. Напредњаци су и у овој области почели да стварају свој паралелни свет, па су оснивали нове медије и новинарска удружења.
У данашњој медијској сфери у Србији доминирају телевизије, портали и новине које су под контролом режима. Политичка пропаганда у корист режима потпуно је огољена и видљива у свему што раде Политика, Информер, Вечерње новости, Српски телеграф, Ало, Курир, Блиц, РТС, Пинк, Хепи, Студио Б, Прва, Б92 и већина локалних медија.
Финансирање медија који су у служби режима обавља се преко државних предузећа и приватних компанија повезаних са влашћу, али и директним уплатама из буџета.
Законско решење којим је предвиђено расписивање конкурса за суфинансирање реализације пројеката за остваривање јавног интереса у области јавног информисања, у чијем сам доношењу посредно, преко Локал преса учествовао, у многим срединама се, такође, злоупотребљава
Наиме, по важећем Правилнику једном годишње држава и локалне самоуправе расписују конкурсе на којима медији учествују нудећи разне пројекте. Важно је нагласити да се пројектно суфинансирање медија не односи на редовно информисање грађана. То значи да, евентуално, добијање средстава за реализацију пројеката није ”поткупљивање” медија за субјективно извештавање, јер уређивачка политика сваког медија ипак зависи од професионалности и моралног кодекса власника и уредника.
Међутим, у српској пракси професионалност медија често значи и неподобност за комисије које одлучују о расподели новца на конкурсима.
У личној биографији оснивача и уредника медија имам три судска спора са државом ради наплаћивања легално добијеног новца и једно вансудско намирење којим смо остали ускраћени за три четвртине дуга.
Тај ”ход по трњу” ми је хранио самопоштовање и професионални интегритет, али и учвршћивао уверење да је наше друштво недорасло изазовима нормалности.
Због значаја који имају у формирању јавног мњења медији су оправдану у фокусу читавог друштва.
Пропагандно и лажно информисање у корист власти или било којих интересних група ствара огромну штету и разара друштво и државу.
Јасно су видљиве последице злоупотребе медија у Србији од деведесетих, а посебно током владавине актуелног режима.
Српско друштво је подељено и сукобљено око различито дефинисаних вредности, које пропагира са једне стране власт, а са друге грађанско друштво и академска заједница.
Али, друштвене вредности нису роба на пијаци коју ”купујемо” по потреби и цењкајући се.
Јер, истина, правда, одговорност, поштење, емпатија и поштовање закона не подлежу праву на различита тумачења.
Напротив, представљају темељ сваког здравог друштва и грађани који су на страни оваквих вредности – на правој су страни.