Ужичка тврђава (16)

Остаци Ужичког града леже на стеновитом гребену, који готово преграђује корито Ђетиње на месту где она истиче из клисуре и утиче у питому котлину. Утврђење је подигнуто на високом, релативно неприступачном, гребену које са три стране окружује река Ђетиња. Према западу, југу и истоку окомите литице, високе и до 50 метара, као јаки природни бедеми спуштају се до реке.

Прилаз граду био је могућ само са севера, са седла према суседном вису, али и ту су вертикалне стране браниле прилаз највишем делу утврђења, чинећи га неосвојивим. Из утврђења се могла наџирати и бранити саобраћајница која је повезивала Босну са Србијом. Положај града вековима је изазивао дивљење путника и намерника који су пролазили покрај његових бедема.

Први поуздани историјски извори о ужичкој тврђави потичу из средине 14. века. Тада је била у поседу властелинске породице Војиновић, а од 1366-1373. године припадала је Николи Алтомановићу. Дубровачки историчар Мавро Орбини помиње Ужице описујући догађаје који се тичу сукоба кнеза Лазара и краља Твртка са Николом Алтомановићем, који је тада ухваћен, заробљен и ослепљен у тврђави, лета 1373.

Географски положај и њен стратешки значај утицали су на изглед тврђаве. Она је у горњем делу имала полукружну кулу, у средњем делу објекте за смештај војних посада, опреме и хране, а у доњем тзв. Воденом кулом била је повезана са реком. Тврђава је више пута рушена и поново утврђивана. Значајна дограђивања и утврђивања обављена су 1478. године, затим у време Аустро – Турских ратова 1688. године и 1737-1839. године и на крају, у време Првог и кратко време после Другог српског устанка, 1813-1819. године. Коначно је као војни објекат онеспособљена и порушена у јануару 1863. године, у време протеривања Турака из града.

Захваљујући археолошким истраживања, делимичном реконструкцијом и конзервацијом Завода за заштиту споменика културе из Краљева и Народног музеја из Ужица од 1973-1984. године заустављено је обрушавање и нестајање града које је трајало више од једног века.