ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Пројекат „Историја, култура, туризам – тврђаве у Србији“ је суфинансиран из буџета Општине Смедеревска Паланка 2022. године

Пројекат „Историја, култура, туризам – тврђаве у Србији“ је суфинансиран из буџета Општине Смедеревска Паланка 2022. године

Тврђава Маглич (20)

Многи од нас су слушали бајковите приче о средњовековном, чаробном граду Камелоту и његовим храбрим витезовима округлог стола. Многе легенде и приче и данас се могу чути о нестварном Камелоту и његовом великом утицају. Уколико волите такве приче и чули сте за Камелот, онда ће вас сигурно изненадити да и у Србији постоји слично, древно утврђење које се зове Маглич и заиста делује као утврђење коме је место у свету бајки и фантастике. Ова тврђава налази се на зеленим брдима и пропланцима централне Србије, надомак града Краљева.
Мноштво мистерија окружује овај прелепи, средњовековни замак који је подигнут у срцу ибарске клисуре и кога са три стране окружује дивни и усковитлани Ибар. Управо због ни данас се не зна тачно и поуздано ко је подигао ово утврђење, али мноштво прича помиње Уроша Првог, за кога се верује да је подигао ово утврђење како би спречио даље продоре монголских продора кроз клисуру. Друге легенде тврде да је Маглич изградио Стефан Првовенчани како би заштитио своје задужбине. Једино је сигурно да тврђава потиче из 13. века и да је смештена на самом врху брда. Маглич је некада био седиште српског архиепископа Данила Другог који је управљао директно из Маглича црквеним и државним пословима. Још један период је изузетно значајан за историју Маглича, а то је Други српски устанак је управо код Маглича била постављена заседа Турцима. Године 1979. Маглич је проглашен спомеником културе од изузетног значаја.

Весели спуст је данашња, модерна и најпопуларнија атракција овог краја која непрестано привлачи велики број посетилаца. Реч је о сплаварењу Ибром, реком која окружује тврђаву Маглич. Ово је јединствена прилика за све заинтересоване да се упознају са богатом историјом и традицијом тврђаве Маглич, као и са нестварно лепом, још увек нетакнутом и бујном природом околине тврђаве. Долина Ибра заиста је један од скривених, природних драгуља централне Србије и нешто најлепше што природа ове регије има да понуди, док обилазак тврђаве Маглич само додатно употпуњује читав доживљај. Посматран са висина Маглич делује недостижно, попут каменог венца који краси стрме обронке брдовитих узвишења са ког се пружа бајковит поглед.
Овај средњовековни замак се налази на свега 20 км јужно од Краљева, на самом врху стрмог брда, сто метара од дна клисуре.

Пројекат „Историја, култура, туризам – тврђаве у Србији“ је суфинансиран из буџета Општине Смедеревска Паланка 2022. године

Тврђава Рас (19)

Средњовековни град Рас налази се 11 км западно од Новог Пазара, на брду званом Градина. Претпоставља се да је основан у време владавине Јована Другог Комнина (1118-1143.).

У комплексу старог Раса су три археолошка локалитета: утврђење на Градини, пећина са манастиром Св. Арханђела испод утврђења и насеље Пазариште (Трговиште) са урбанизованом структуром грађевина.

Тврђава Рас очувана у рушевинама као најстарија грађевина војне архитектуре средњовековне Рашке и као средиште српских владара, ова тврђава има несагледив значај за проучавање најстарије прошлости српске државе. Има облик неправилног четвороугла, дужине 180 м, ширине 20-60 м. Бедеми су зидани од ломљеног камена и кречног малтера и имали су стазу са зупцима. На најприступачнијем, јужном делу, налазила се главна кула, полукружне основе, пречника осам метара. У утврђење се улазило кроз две капије, западну и јужну. Главна, западна капија, брањена је са две куле неједнаких димензија.

У првој половини 12. века Рас је постао главно упориште српске државе и од тада је утврђење ојачано, изграђени су нови објекти, зазидана је западна капија, а отворена је нова, поред главне куле.

Пећински манастир са црквом везује се за великог жупана Стефана Немању. Овде је, по свему судећи, писано чувено „Вуканово јеванђеље“, а остаци фресака (почетак 13. века) и урезани записи (16. и 18. век) указују да је манастир постојао доста дуго.

Комплекс грађевина на Пазаришту чини насеље у којем се разликују две хронолошке фазе. Старија фаза се везује за 14. век и чине је куће брвнаре, а млађа фаза за период турске владавине, до друге половине 17. века, са добро очуваним каменим објектима. Остаци цркве, некрополе и других грађевина указују на могућност да је овде већ у 12. веку било значајно духовно средиште, које је живело и под турском влашћу.

У околини Раса налази се и група средњовековних манастира и цркава, који су 1979. уписани на УНЕСЦО Листу светске културне баштине под заједничким називом: Стари Рас са Сопоћанима.

Пројекат „Историја, култура, туризам – тврђаве у Србији“ је суфинансиран из буџета Општине Смедеревска Паланка 2022. године

Смедеревска тврђава (18)

Смедеревска тврђава је једна од највећих средњовековних равничарских тврђава у Европи и последње велико дело српске архитектуре из овог периода.

Историја на овим месту још увек живи – гробница племкиње са средњовековним накитом ископана је 2012. године. Због овога, као и због чињенице да радови још увек трају, ово је место које сви заљубљеници у археологију и историју морају да посете.

Смедеревска тврђава састоји се из Великог и Малог града. Мали град су заправо остатци некадашњег дворца у коме је живела деспотова породица и племство. Велики град подигнут је нешто касније и у њега се склањало становништво приликом турских освајања.

О зидању ове тврђаве постоје многе легенде и предања која и данас можете чути од мештана и локалних водича. Једна од њих каже да је деспот Ђурађ Бранковић уснио сан у коме му је речено да се нови град мора налазити на реци и да је после тога наредио подизање тврђаве на ушћу реке Језаве у Дунав.

Током изградње града камен је доношен из Виминацијума, са Космаја и из тврђаве Рам на Дунаву.

Због велике брзине којом је смедеревска тврђава грађена, многи градитељи су умрли од изнемоглости радећи на грађевини. За главног кривца, народ је прогласио деспотицу Јерину – жену деспота Ђурђа којој је и до данас остало име “проклета”.

Тако је вероватно и настала легенда о благу које је она, пре него што су освајачи продрли у утврђење, закопала негде на територији тврђаве, да га никада не нађу.

Ископавања у тврђави и даље трају, па ако посетите ово место заиста ћете имати утисак да се историја дешава буквално пред вама.

Радовима на откопавању темеља још увек веома мистериозне црквице у оквиру тврђаве за коју се са сигурношћу не зна када је први пут подигнута, пронађен је гроб за сада непознате племкиње и накит непроценљиве вредности у њему. Вазе, предмете од керамике и средњовековно оружје, више се ни не броји, а све ово се може погледати у оближњем смедеревском Музеју.

Чак иако нисте љубитељи историје, смедеревска тврђава има шта да вам понуди. Овде се преко лета одржавају многобројне манифестације и журке које мистичност и древна отменост тврђаве претварају у незаборавне догађаје. Преко лета, најпознатија је позоришна манифестација “Тврђава театар”. За оне који Србију посећују у септембру, ту је “Смедеревска јесен” – најстарији празник грожђа и вина у држави, када тврђава поново оживи и поврати стари сјај.

Због сталне претње од Турака, Мали град је подигнут за само две године и био је готов 1430. године. Црвеном опеком на кули “Крстачи” и данас стоје утиснуте речи: “Христу Богу благоверни деспот Ђурађ, господин Србљем и поморју зетском. Наредбом његовом сазида се овај град у години 6938 (1430)”.

Смедеревска тврђава има троугаони облик и 25 високих кула по којима је и данас препознатљива. Она је дуго одолевала освајачима. Када је 1459. године коначно пала под турску власт, био је то и крај средњовековне српске државе.

Смедеревска тврђава је била изузетно очувана све до средине 20. века. Тада се, током Другог светског рата, ту десила велика експлозија муниције која је оштетила тврђаву и уништила огроман део Смедерева. 1946. године тврђава је стављена под заштиту државе, а њена конзервација и даље траје.
Смедерево и смедеревска тврђава налазе се на обали Дунава у крајњем североисточном делу Шумадије на свега 46 километара од српске престонице.

Пројекат „Историја, култура, туризам – тврђаве у Србији“ је суфинансиран из буџета Општине Смедеревска Паланка 2022. године

Вршачка кула (17)

Вршачка кула је тврђава у Србији из 15. века чији се остаци уздижу на висини од 399 метара надморске висине, на Вршачком брегу изнад града, од које је најочуванија Донжон кула.

Утврда је имала издужени облик који је пратио зараван на врху брда и била је широка 18 метара, а дугачка 46 метара. Донжон има правоугаону основу са улазом на спрату до кога се долази степеницама које се лако могу склонити у случају опасности. Висок је око 20м са приземљем и три спрата, од којих је трећи, по остацима камина и оџака, коришћен за становање. Кула је сачињена од камена и опеке, што су одлике византијског начина зидања. Према неким мишљењима на простору где се налази кула је постојало утврђење и пре времена кад је она изграђена, које се у ондашњим изворима из прве половине 13. века јавља под именом Ерд Шомљо.

Вршачка кула се први пут у изворима помиње 1427. године у писму краља Жигмунда (1387—1439.) под именом Подвршан, које указује да се насеље налазило испод врха, на коме се вероватно налазила и утврда. Међутим најизвесније је да је утврђење чији се остаци данас налазе на врху Вршачког брега подигао Ђурађ Смедеревац, највероватније после пада Смедерева и целе Деспотовине 1439. године. Већ 1456. године заузеле су га Османлије у склопу напада на Смедерево и Београд, али се нису дуго задржале у њему.

Османлије су утврду и околину заузеле 1552. године и држале су га све до 1716. године, када је ушао у састав Аустријског царства. Током османлијске управе тим простором дошло је до велике Банатске буне 1594. године коју су подигли локални Срби и Румуни и који су, између осталог, ослободили и Вршац са утврђењем. Сама буна је угушена у крви, али је остао забележен легендарни догађај током османлијске опсаде града када је османлијски ага изазвао на двобој српског војводу Јанка Лугошана званог Халабура који је бранио утврду. Овај му је изашао на мегдан и савладао га, а цео догађај је постао и део грба града Вршца на коме се изнад куле види рука са мачем и одсеченом турском главом.

Аустријанци су преузели контролу над градом 1716. године и он је тада ушао у састав Тамишког Баната са седиштем у Темишвару, а већ 1718. године је постао средиште Вршачког дистрикта. Вероватно је у ово доба утврда изгубила своју стратешку вредност и била напуштена пошто се на њој не могу уочити назнаке преправљања у артиљеријску утврду, као што се десило са Београдском или Петроварадинском тврђавом.

Конзерваторски и рестаураторски радови на кули су изведени 1984. и 1993. године, а од 1997. године су отпочела систематска археолошка ископавања целокупног локалитета којим су откривени остаци јаке кружне куле која се налазила насупрот данас очуваној. Сама кула и остаци утврде су током НАТО агресије на СРЈ претрпели оштећења услед ракетних напада на телекомуникациони предајник који се налазио у њеној близини.

Пројекат „Историја, култура, туризам – тврђаве у Србији“ је суфинансиран из буџета Општине Смедеревска Паланка 2022. године

Ужичка тврђава (16)

Остаци Ужичког града леже на стеновитом гребену, који готово преграђује корито Ђетиње на месту где она истиче из клисуре и утиче у питому котлину. Утврђење је подигнуто на високом, релативно неприступачном, гребену које са три стране окружује река Ђетиња. Према западу, југу и истоку окомите литице, високе и до 50 метара, као јаки природни бедеми спуштају се до реке.

Прилаз граду био је могућ само са севера, са седла према суседном вису, али и ту су вертикалне стране браниле прилаз највишем делу утврђења, чинећи га неосвојивим. Из утврђења се могла наџирати и бранити саобраћајница која је повезивала Босну са Србијом. Положај града вековима је изазивао дивљење путника и намерника који су пролазили покрај његових бедема.

Први поуздани историјски извори о ужичкој тврђави потичу из средине 14. века. Тада је била у поседу властелинске породице Војиновић, а од 1366-1373. године припадала је Николи Алтомановићу. Дубровачки историчар Мавро Орбини помиње Ужице описујући догађаје који се тичу сукоба кнеза Лазара и краља Твртка са Николом Алтомановићем, који је тада ухваћен, заробљен и ослепљен у тврђави, лета 1373.

Географски положај и њен стратешки значај утицали су на изглед тврђаве. Она је у горњем делу имала полукружну кулу, у средњем делу објекте за смештај војних посада, опреме и хране, а у доњем тзв. Воденом кулом била је повезана са реком. Тврђава је више пута рушена и поново утврђивана. Значајна дограђивања и утврђивања обављена су 1478. године, затим у време Аустро – Турских ратова 1688. године и 1737-1839. године и на крају, у време Првог и кратко време после Другог српског устанка, 1813-1819. године. Коначно је као војни објекат онеспособљена и порушена у јануару 1863. године, у време протеривања Турака из града.

Захваљујући археолошким истраживања, делимичном реконструкцијом и конзервацијом Завода за заштиту споменика културе из Краљева и Народног музеја из Ужица од 1973-1984. године заустављено је обрушавање и нестајање града које је трајало више од једног века.

Пројекат „Историја, култура, туризам – тврђаве у Србији“ је суфинансиран из буџета Општине Смедеревска Паланка 2022. године

Тврђава Сталаћ (15)

У Општини Ћићевац, у близини Сталаћа, налази се средњовековна Тврђава Сталаћ. Грађевина је смештена на обронцима Мојсињских планина (Српска света Гора), која је бројала 70 српских манастира и цркава.

Ова тврђава се данас састоји од остатака донжона и зато се зове Тодорова кула. Од куле је остао само један добро очувани зид. Тврђаву је на остацима античког града подигао кнез Лазар Хребљановић у 14. веку.

Тодор од Сталаћа и његова љуба Јелица су одлучили да скоче у Јужну Мораву како би побегли од Турака. Јужна Морава је тада текла испод куле. Турци су, према легенди, успели да уђу у град пратећи гуске које су излазиле кроз скривену рупу на зиду око куле.

Покренута је иницијатива и прикупљање средстава за реконструкцију тврђаве, која би се одвијала у неколико фаза.

Прва фаза била би дизање споменика Јелици и војводи Пријезди, као и обнова Донжон куле, друга обнова Малог града који је повезан са кулом и трећа обнова тврђаве у целини.
Тврђава заузима четири хектара земље. За овај покрет заслужено је удружење грађана Тодор од Сталаћа.

Пројекат „Историја, култура, туризам – тврђаве у Србији“ је суфинансиран из буџета Општине Смедеревска Паланка 2022. године

Земунска тврђава (14)

Први помени Земунске тврђаве именом потичу из 9. века, да би крајем 10. утврду освојила војска Првог крсташког похода.

После тога, током 12. века Земунска тврђава остаје важна локација везана за византијско-мађарске ратове. По наводима Јована Кинама, хроничара из Византије, Мађарска је 1127. године освојила Београдску тврђаву и употребила камен добијен њеним разарањем да подигне Земунски град. Исти овај камен касније је враћен на своје првобитно место, када је Манојло Први Комнин освојио и разорио Земун.

Потом је дошао период сукоба са Османлијама и обе тврђаве – Београдска и Земунска – поново су разорене 1397. године.

У наредним деценијама уследиле су разне промене власти у Земуну. Најпре га је 1411. године мађарски краљ Жигмунд дао деспоту Стефану Лазаревићу, да би 1441. био предат Ђурађу Бранковићу. 1521. године у нападу на Београд, Османлије су освојиле и Земун иако су његови браниоци, на челу са Марком Скоблићем, пружили јак отпор. Због свега што се одиграло током година, већ у 18. веку утврђење је било у потпуним рушевинама.

Земунску „Миленијумску кулу“ која је саграђена у централном делу рушевина тврђаве, пројектовале су мађарске архитекте, користећи еклектичку мешавину разних историјских елемената, од којих су најистакнутији романски. Конструкција је званично завршена 1896. године док је свечано отварање уследило 15 дана касније, уз свечано богослужење у свим црквама у Земуну.

Што се тиче приче која је везана за Миленијумску Гардош кулу, многи је повезују са догађајима из средњег века, тачније за Сибињанин Јанка по чијем имену је данас познатија. Мађарски херој и велики борац против турске власти, Јанош Хуњади, преминуо је управо у средњовековној тврђави, пошто је извојевао велику победу.

За време битке за Београд 1496. године, Хуњади се налазио на челу хришћанске војске, само је у народу био познатији као просто „Сибињанин Јанко“. На челу своје војске успео је да разбије блокаду коју је турска војска поставила на Дунаву, повезавши ланцем своје бродове да би осигурали да не дође помоћ са севера. Док је трајало славље због победе, Хуњади је преминуо од куге у свом утврђењу у Гардош кули.

Пројекат „Историја, култура, туризам – тврђаве у Србији“ је суфинансиран из буџета Општине Смедеревска Паланка 2022. године

Иванова кула (13)

Иванова кула је мала средњовековна тврђава која се налази у истоименом селу, удаљеном 33 километара југоисточно од Куршумлије, на западним падинама Радан планине.

До куле се долази путем који се код Саставака одваја од магистралног пута Ниш-Приштина, затим се код села Вуче скреће према североистоку и макадамом стиже до центра села а онда стрмом стазом до самог утврђења.

Кула је подигнута на врху вулканске купе, правоугаоне је основе, димензија 7.78 х 5.80 м и сачувана до висине око 14 м. Саграђена је од притесаног камена који је везиван добрим кречним малтером. Са северне стране куле назиру се темељи још једне грађевине која је порушена до темеља. Реч је о типичној српској позносредњовековној тврђави неког великаша, које су подизане на доминантним и тешко приступачним местима. У историјским изворима Иванов град се помиње 1412. године.

Према народној легенди кулом је господарио Косанчић Иван, топлички јунак из боја на Косову.

Арнаутско предање каже да је у Иван кули била резиденција Иван-бега, кога је султан Бајазит после Косовске битке поставио за господара Косанице и који је целу долину засадио ораховим дрвећем.

Легенда каже да је Косанчић Иван имао сестру Јану коју су у једном од похода Турци отели и вукли до села Вуче где је преминула. На том месту сазидана је једна мала црква чији темељи и данас стоје. Са Иван куле пружа се изванредан видиковац на све четири стране света.

Локалитет је проглашен спомеником културе.

Пројекат „Историја, култура, туризам – тврђаве у Србији“ је суфинансиран из буџета Општине Смедеревска Паланка 2022. године

Војиновића кула (12)

На северном ободу Косова Поља, 13 километра јужно од Косовске Митровице, уз десну обалу Ситнице, налази се Вучитрн најстарије урбано насеље на Косову и један од најстаријих градова на просторима старе Србије.

У самом средишту данашњег Вучитрна налазе се релативно добро очувани остаци Војновића куле из 14. века, која као аутентичан сведок подсећа на некадашњи утврђени град на реци Ситници. Био је то један од највећих и најважнијих градова Вука Бранковића, господара Дренице и Косова, у коме је он подуже времена столовао.

Најранија историја о постанку овог старог српског града није у потпуности расветљена. Неки археолошки налази упућују на закључак да се на месту данашњег Вучитрна налазио римски град Vitianum. Мишљења о томе нису у потпуности усаглашена, па ће тек накнадна детаљнија истраживања омогућити прави одговор.

Оно што је неспорно јесте да су већ у времену Стефана Немање, од 12. века па надаље, ови простори били у саставу српске државе. Само име утврђеног града ,,Влчитрн“, како се најпре звао, јавља се нешто касније.

У једном од сачуваних докумената из раног турског периода (реч је о писму Сабадун паше Дубровчанима) Вучитрн се помиње као ,,Вучје Трње“.

Поред владарске породице Бранковић, овде су живели и познати властелини Војновићи, који су изградили тврђаву и мост на Ситници, капиталне културно-историјске објекте који и данас постоје.

Из старих докумената и записа видљиво је да је Вучитрн већ крајем 14. и почетком 15. века био живо и економски напредно место. Занатлије, трговци и предузетници одржавали су интензивне пословне везе са дубровачким и млетачким трговцима, којима је Вучитрн био незаобилазна станица на путевима ка Солуну, Софији и Цариграду.

Урбаном развоју и економском снажењу ове старе косовске вароши доприносило је највише то што је смештен у самом средишту богате рударске области. У непосредној близини, само десетак километара северније, налазе се познати средњовековни рудници Трепча и Стари Трг, у којима су се у то време копале руде из којих је прерадом добијано злато, сребро и олово.

Пројекат „Историја, култура, туризам – тврђаве у Србији“ је суфинансиран из буџета Општине Смедеревска Паланка 2022. године

Велимирови двори (11)

Давне 1951. године Велимирови двори су проглашени за непокретно културурно добро-споменик кулутуре, да би 1979. године археолошки локалитет Велимирови двори био проглашен за споменик културе од великог значаја.

Први археолошки радови на овом месту су обављени 1978. године од стране  Завода за заштиту споменика из Крагујевца.

Остаци ове значајане грађевине састоје се од једног урушеног зида који је дужине око 40 метара, цркве, конака и „мутвака“. Црквени објекат датира из најстаријег периода и потиче из раног 15. века.

Урађен је велики број разних археолошких истраживања на овом комплексу када су и добијени разни занимљиви резултати. Тада је утврђено да су неки материјални остаци стари и око 5000 година.

О овом месту се већ генерацијама са колена на колено преносе разне приче које су везане за историју овог двора.

Једно од старих предања каже да је Велимир био богати феудалац кнеза Лазара, чије је богатство било изузетно велико.

Велимир је имао три сина који су доживели страшну животну судбину. Предање каже да је један од тројице синова се удавио у реци Лепеници, док је други пао са коња и погинуо.

Од неизмерне туге због огромног губитка који га је задесио, Велимир је одлучио да трећег сина затвори у кулу. Из строго обезбеђене куле га никада није пуштао како му се не би догодила некаква зла судбина која је задесила и његову браћу.

Уплашени несрећни отац је свом једино преживелом детету свакога дана доносио храну и пиће у кулу, али га из ње никада није пуштао.

Једног јесењег дана, Велимир је свом сину донео свеже грожђе, али је из грозда изашла змија и ујела је несрећног дечака који на месту остаде мртав.

Ово старо предање каже да је зла судбина задесила Велимира јер га је цар Лазар проклео што га није дочекао како доликује када је једном долазио у посету Мионици.

Пројекат „Историја, култура, туризам – тврђаве у Србији“ је суфинансиран из буџета Општине Смедеревска Паланка 2022. године

Калемегданска тврђава (10)

Калемегданска тврђава представља јединствени споменик културе и један од најлепших паркова и зелених површина Београда. Ова тврђава је одувек била место многих легенда, догађаја и прича, док њене дебеле зидине и тајанствени ходници и даље крију вековима старе мистерије. Калемегданска тврђава налази се у срцу престонице и годинама је незаобилазно место свих који долазе и живе у Београду.
Историја овог значајног комплекса је дуга и турбулентна. Ово импресивно здање грађено је на гребену изнад ушћа две велике реке и до данашњег дана успела је да остане сачувана, иако је више пута, током векова, рушена и поново подизана. Калемегдан има историју дугу пуних 16 векова и дана је заштитни знак наше престонице. По првим сазнањима Калемегданска тврђава је грађена између 2. и 18.века. Симбол је, не само града Београда, него и нечега што је неуништиво и што вековима храбро одолева времену и уништењу. Ма колико пута да је рушена, ова тврђава увек би се поново поносно издигла и повратила свој првобитни сјај. Прво утврђење било је подигнуто још у доба владавине великог и моћног Рима.

Данас на Калемегданској тврђави можете пронаћи јако велики број атракција и знаменитости за све генерације. Зидине и ходници тврђаве причају причу о нашим коренима, нашој традицији, историји и култури. Оно најлепше и најзначајније Србије чува се у музејима и ходницима и културним споменицима Калемегданске тврђаве. Читава култура и идентитет једног народа нераскидиво је везан и испреплетан са овом пространом и величанственом тврђавом. Поред музеја, галерија и споменика, Калемегданска тврђава је пуна скривених места која су идеална за романтичне шетње. Наравно овде можете пронаћи и две истакнуте и заиста прелепе цркве саграђене од камена и смештене у најлепши део тврђаве са нестварним погледом на ушће Дунава и Саве и окружене зеленилом бујне природе. У наставку смо за вас издвојили неколико битних места и атракција које заиста не би требало да пропустите на Калемегдану:

Црква Ружица

Црква Ружица је незаобилазно и култно место многих туриста, верника и романтичних парова, ова црква је најлепши део Калемегданске тврђаве и њене природе. Поред предивне и импресивне архитектуре цркве, оно што ће вас сигурно оставити без даха јесте њена бајковита околина и пејзаж који делује као нешто што се може пронаћи једино у свету магије и фантастике. Наша препорука је да ово дивно место посетите током летњих или пролећних месеци када су зидови ове малене цркве у потпуности обрасли зеленим и јаким бршљаном, док редови јарких ружа цветају свуда у непосредној околини.

Римски бунар
Овај бунар је био честа инспирација за многа филмска остварења. Римски бунар је заиста једно посебно и необично место ове тврђаве око ког се и данас могу чути разне легенде и трагичне приче. Отворен је за све посетиоце од 11 до 19 часова.

Калемегдански победник

Симбол Београда и Калемегдана је чувени Победник. Налази се у центру платоа, на месту где многи посетиоци уживају у прелепом погледу на ушђе две реке. Победник стоји поносно и гледа на све лепоте које окружују тврђаву и којима се град Београд увек радо поноси. Ово је идеално место за шетњу, окупљања, уживање у лепом дану и стварању незаборавних успомена.

Доњи Калемегдан
За све љубитеље и власнике паса, ово место је савршена локација. Реч је великом пространству и зеленој површини по којој редовно трчи и игра се велики број паса. Место је идеално за дуге шетње и за пикник у природу, док са њега можете видети предивну цркву Ружицу и уживати у лепом времену и сунчаном дану.

Зоолошки врт
Туристи и најмлађи ће највероватније овај део тврђаве највише волети да посећују и највише ће их одушевити. Зоо врт је јако лепо уређен и опремљен. Ово може бити савршено окупљање за целу породицу и временом је овај врт постао незаобилазна атракција Калемегданске тврђаве.

Пројекат „Историја, култура, туризам – тврђаве у Србији“ је суфинансиран из буџета Општине Смедеревска Паланка 2022. године

Нишка тврђава (9)

Упечатљиви симбол Града Ниша је свакако јединствена и импозантна Нишка тврђава која већ вековима успешно одолева времену и многим превирањима. Симбол је града Ниша и једно од његових најлепших места које су заиста вредне ваше посете и времена.
Уколико долазите у Ниш, немогуће је да избегнете посету Нишкој тврђави која се налази у самом центру града, омеђена снажним и јаким, каменим бедемима са свих страна. Тврђава се поноси заиста дугом, веома турбулентном историјом и традицијом. Први подаци о тврђави могу се пронаћи још из времена када су Хуни владали овим просторима и немилосрдно освајали. Нажалост прве велике ударце и велика разарања, тврђава је претрпела управо од стране немилосрдних Хуна, како би је потом чувени цар Јустинијан обновио готово од самих темеља. Бедеми утврђена и његов добар, стратешки положај учинили су место које су Турци освојили и користили за ратовање и нове походе. Њихов утицај се и вековима касније још увек осећа у Нишкој тврђави и њеним значајним деловима.

Нишка Тврђава заиста је посебно и важно место града Ниша. Многе Нишлије, али и туристи током целе године радо и редовно долазе да посете ово велелепно здање и њене многобројне атракције. Пре свега, упечатљиве су саме капије Нишке тврђаве које представљају импозантну атракцију саме по себи. Нишка тврђава има четири велике и величанствене капије: Стамбол капија, Видинска капија, Велика капија и Београдска капија. Све 4 капије су симбол векова трајања и дуге традиције и данас су јако добро очуване и доброг стања. Београдска капија је своје име добила по томе што гледа према Београду, Стамбол гледа према Истанбулу и представља прави симбол града Ниша и тврђаве. Архитектура је заиста импресивна и богата оријенталним украсима који одушеве готово све посетиоце. Један од најпознатијих споменика Нишке тврђаве је споменик великом Милану Обреновићу и ослободиоцима Ниша који се налази са леве стране главне улазне стазе за шетаче. Нишка тврђава због своје лепоте и значаја наставља да интригира и привлачи посетиоце из разних крајева земље и региона.

Пројекат „Историја, култура, туризам – тврђаве у Србији“ је суфинансиран из буџета Општине Смедеревска Паланка 2022. године

Петроварадинска тврђава (8)

Нови Сад је један од водећих економских и туристичких центара земље, а поготово Војводине. То је и град нестварне архитектуре, јединствене лепоте и топле, пријатне атмосфере, тако да није никакво чудо зашто се многи туристи увек њему радо враћају. Петроварадинска тврђава је, свакако, један од најпознатијих и најзначајнијих симбола Новог Сада.
Историја Петроварадинске тврђаве сеже заиста далеко у давну прошлост. Археолошка истраживања досежу чак до келтског доба.

Можемо слободно рећи како је и данас Петроварадинска тврђава једно од најлепших и најпознатијих древних здања у целој Србији. Градња тврђаве трајала је чак 88 година, цео један животни век, све до 1867. године. Петроварадинска тврђава има велики значај за град Нови Сад и целу околину тако да је средином 20. века проглашена историјским спомеником који је стављен под заштиту државе.

Петроварадинска тврђава је увек отворена и лако доступна свим туристима и Новосађаними управо због тога на њој, већ дуг низ година, можете пронаћи мноштво занимљивих атракција и едукативних садржаја. Ми посебно издвајамо Музеј и Архив Новог Сада који су смештени у само срце тврђаве. Поред тога, за све љубитеље уметности на Петроварадинској тврђави постоји низ малих атељеа и галерија ликовних уметника, као и прелепа опсерваторија са планетаријумом. Заиста је велики избор и постоји нешто за свачији укус, а када се уморите од обилажења музеја, архива и галерија, предах можете пронаћи у неким од многобројних кафића и ресторана тврђаве.

Наравно, неизоставан део Петроварадина је чувени торањ са пијаним сатом који је постао препознатљив знак Новог Сада. Оно што овај сат посебно издваја од осталих јесте велика казаљка која показује сате, а мала минуте. То је урађено због лађара на Дунаву како би сати били видљиви из далека. Што се тиче Музеја и Архива, уколико их посетите, упознаће вас са дугом традицијом и свим превирањима која су се дешавала на простору Новог сада, док ће вас скривени ходници спровести директно до бунара који снабдева водом цео Нови Сад.

Пројекат „Историја, култура, туризам – тврђаве у Србији“ је суфинансиран из буџета Општине Смедеревска Паланка 2022. године

Голубачка тврђава (7)

Уколико желите да осетите праву средњовековну атмосферу онда за вас нема боље локације у Србији од прелепе Голубачке тврђаве. Ово је једна од најлепших и најбоље очуваних средњовековних здања Србије које својим величанственим кулама и велелепном архитектуром увек изнова одушевљава све посетиоце. Ово утврђење се налази на прелепом језеру, на самој ивици обронака узвишења и представља заиста бајковит призор који многе оставља без даха.
Голубачка тврђава налази се на улазу у прелепу Ђердапску клисуру, тако да је и околина која окружује ову средњовековну тврђаву једнако импресивна колико и само здање. Први пут се у историји ова тврђава помиње 1335.године. Не зна се још увек ко је тачно подигао ово импресивно утврђење, али се њено име редовно и често исписивало на многим, значајним средњовековним списима. Тврђава је служила као важно административно и ратно утврђење чији је и изглед и ентеријер вредан краљева.

Сама тврђава је због своје величине, лепоте, нестварне природе која је окружује и културно-историјског значаја једна посебна атракција.
Треба видети и сталну поставку тврђаве која се зове Панорама векова и која ће вам веродостојно и сликовито представити све важне догађаје који су се одиграли током дуге историје Голубачке тврђаве.

У непосредној близини тврђаве налази се и истакнути археолошки парк у коме су изложени средњовековни експонати пронађени у тврђави и на њеној територији.

Пројекат „Историја, култура, туризам – тврђаве у Србији“ је суфинансиран из буџета Општине Смедеревска Паланка 2022. године

Тврђава Кале (6)

Пиротски град или Момчилов град је древно утврђење са кулама и зидним платнима које се састоји од три главна дела. Ова тврђава је сведочанство о свим ратовањима и превирањима кроз које је народ овог доба пролазио вековима. Периоди Антике, Византије и средњег века оставили су своје значајне и упечатљиве трагове на овој тврђави. По предању се везује за великог и чувеног војводу Момчила кога је српска, народна књижевност посебно прославила.

Не зна се још увек сасвим поуздано колико је стара ова тврђава, али су многи археолози пронашли значајна открића која потичу из средњег века. Верује се да је настала још у време Римског царства и да је тада била важан центар. Ово утврђење је имало битну улогу у време Косовске битке 1389. године. С обзиром на то није изненађујуће да су одређене сцене популарног филма Бој на Косову снимљене управо на њој. Самим тим, тврђава Кале постала је једно култно и незаобилазно место за све оне који пролазе или бораве у овим крајевима. Свакако, ако бисте упитали људе по чему је град Пирот најпознатији, већина одговора обухватила би тврђаву Кале. Народно предање везује ову тврђаву и њену градњу са Војводом Момчилом који је у нашим епским песмама приказан као неустрашиви јунак који се непрестано борио против турске опсаде. Ово место је, временом, постало атракција само по себи, управо због филмских сцена, импресивне лепоте и древних легенди које се и дан данас причају о њој.