ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Пројекат "Вековник паланачког позоришта" суфинансиран је из буџета Општине Смедеревска Паланка 2020. године

„Вековник паланачког позоришта“ (21)

Нова сезона започиње комадом „Топаз” Марсела Пањола у преводу са француског Божидара Трудића, у режији Тике Никодијевића. У глумачкој подели налазимо имена људи који у позоришту обављају дужности: председника, секретара, благајника… Недостатак квалитетног глумачког кадра приморао је редитеља на овај потез, јер због сложености улога није смео да се ослони на почетнике. Премијера је одржана другог септембра 1934. године у хотелу „Централ”. Тика Никодијевић је уложио много труда и воље, и успео је да направи лепо уметничко  вече које је остало упамћено. Представа је глумачки целовито изведена, и још једном доказала значај овог позоришта за Паланку.  Значајан успех паланачки аматери остварују у шаљивој игри с певањем „Циганин”,  од Сиглигетиа у режији Животе Рашића. Била је ово бесплатна представа за народ која је одржана деветог септембра 1934. године у сали хотела „Централ”.

На репертоару је и комад из нишког живота с певањем, „Ивкова Слава” Стевана Сремца у режији Ивана Бајазита. У припремање представе глумци су уложили доста енергије. Улоге су биле добро научене. Сви су били добри али су се истакли побратими; Калча, Смук и Курјак у извођењу Животе Рашића, Милана Голубовића и Свете Ђорђевића. Равноправне са њима биле су Каја Аранђеловић као Кева, Злата Копчалић-Сика и Нада Катић-Мариола. Позоришна публика је изузетно добро примила представу за коју су сва места увек била распродата, и била је радо гледана. Премијера је одиграна 16. септембра 1934. године у хотелу „Централ”.

Из времена кад су музика и позориште освајали младог Трудића, остала је анегдота испричана Зорици Голубовић за лист „Наша комуна” а односи се на Иву Бајазита који је био главни човек позоришта, и играо најважније улоге, режирао представе, био маскер. „… Једном кад смо играли „Ивкову славу” Ива Бајазит је после неке говоранције требао да испије целу чашу вина, Ива је био апсолутни трезвењак, наш члан Милан Голубовић, звани Бели био је мало онако шаљивџија, волео је да се нашали са друговима. Те вечери Милан је био реквизитер и требао је да спреми ту чашу вина, односно да је напуни малином. Међутим, када је Ива изговорио свој текст узео чашу, нагнуо је и осетио да је вино, брзо се сагао и повратио. Да ли је публика приметила да нешто није у реду не знам, углавном сви су се смејали. Ива се страшно наљутио на Милана! Иначе ми смо други волели да после сваке представе поседимо у самој кафани, код „Централа”, па и да попијемо нешто. Ива је исто седео, али је увек пио своју малину. После те представе ми смо опет били скупа, а оно са вином се заборавило, окренуло на шалу.”

Ретке су представе у којима Иван Бајазит – Цврца, како су га звали пријатељи, није у подели или не режира. Без претеривања може се рећи да су међуратне године у сценском животу Паланке – највише Бајазитове године. Да није био привржен Паланци и њеном позоришту, вероватно би имао сопствену путујућу позоришну трупу, или би у најмању руку био глумац неке путујуће дружине.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *