ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Споменар Паланачке гимназије (Приредио и уредио: Александар Саша Јелић)

Директор

 

slika-skole-2Уђи – радознао сам, обамро већ од самог позива и стражарног спровођења дежурног до замандаљених врата из чије се утробе чуо тај претећи глас. Ту, с десне стране мраморног, широког улаза у школу, ишчекивао сам своје распеће, спас од даљих мука и искушења, ваљда!? Искушења, која су почела педесетак минута раније ђачким „несташлуком“ на часу енглеског језика у II3 – Гимназије у Паланци. Протагонисти – друг Јовица, и професор Ружица и, дабоме, ја, уз свесрдачну хорску помоћ, говорило се тада у чаршији – „елитног одељења“ школе. Све деца из финих кућа! Е, фино бога ми, а ја у том „фином“ одељењу наредих професору да напусти час! Споречкао сам се нешто са Јовицом, професор нас укорио, више мене, него њега, а ја – увређен, па … „Хајд, лепо Ви професоре – напоље! Нисте у праву, него … ‘ајд, ‘ајд, полако напоље…“

Тако би, али сада, шта сада? Учињено је!

– Ма нема никог! То се мени само причињава да ме из канцеларије на чијим је вратима, на црној правоугаоној плочици било исписано белим ћириличним словима „Директор“, неко мами унутра!? Ипак, васпитање налаже: покуцај још једном, огласи се, али – рука се не диже!? Мучи се, превија, вара надом… да је све то плод грешке, завере планетарно-паланачких размера… Ипак, згрчих средњи прст… и таман… да… кад из собе јекну још једном:

– Уђиии – рекао сам!!!

Врата промукло зашкргуташе у зглобовима! Дугооо … тамнички …! Трупих у непријатну хладовину невелике собе, и стадох крај саме ивице излазног прага. Висину плафона просторије, ни ширину леђа стаситог човека у тамно плавом оделу, који је стајао крај прозора, уредно зачешљане косе на потиљку, руку прекрштених на крстима, с десном шаком у левој, нисам могао да сагледам. Плећата фигура мраморна, сабласно увоштена. Благо погнута унапред, силуета је зурила-тамо, преко улице, у правцу СУП-а, мислим…? Не сећам се…? Врата издајнички, промуклим праском треснуше за мном…? Брава цикну, шкљоцну! Мук! Ситно цакетање сата марке „Дарвил“, на широком зглобу леве руке човека крај прозора, чуо сам као да ми је био прислоњен уз уво. Или сам то ослушкивао своје цвикетаво срце… не знам више!… Хладна, претећа, бескрајна тишина … Соба све већа, и све шира, и све виша… Огромна, широка тескоба притисла са свих страна, те и оно мало ваздуха више не долази до плућа, чинило ми се! Болна тишина, траје!

Голгота које сам допао тада у тој просторији, као да је почела много раније! Можда још код уписа у Гимназију? А, кад помислим, где и у коју другу школу бих се уписао? И отац и мајка су у Гимназији матурирали. Он у скамијама школе писао песме мојој мајци посвећене, па их после читао на књижевним вечерима: „ Мислим да није много/Што увек желим/Да сјај твојих зена/У моје преселим…“, а она смерно, девојачки црвенела у сали. Били су пар коме су завидели, причали су ми касније њихови другови. О Гимназији и њеним професорима у кући су родитељи радо говорили: „Знаш када је оно професор Бакић… А професор Шошанић мене изведе пред таблу… Професор Бабић је баш био фин, а Радојка, а тек Десићка…“

И тако, улица од мирисног свода липа у којој се налази стара зграда школе, са високим стубовима који држе пространи балкон, двориште гимназијско где почињу прве љубави, и уче се први кошаркашки кораци, па и јата чавки које слећу под кров, од малена су ми били драги! Волим је!

А сада, ту, у тој соби, постиђен због свог геста, стојим у хладној тишини, која се ковитла у сваком кутку и снажним дамарима удара посред груди… Фигура човека крај прозора – непомична, безгласна… а „Дарвил“ – цикета, цикета, једнолично, тугаљиво, мирнооо… Капље његов звук и убада као врела игла уво, поглед ми замагљује!

– И… огласи се тихо фигура широких рамена?

– Па… прокркљах грлено, противно свим законима фонетике, желећи, ваљда, да нешто кажем. Тежак, оркански уздах, оте се из груди човека крај прозора, не сачекавши мој одговор! Из ходника школе, ни са улице, ниоткуда ни шушка… тајац!

– Нисмо те тако васпитавали… лепо, лепо богами, прозбори најзад фигура у тамном оделу, не окрећући се. – Иди, нареди, одсечно, војнички!

– Чујеш, можеш да идеш, синко, додаје још оштрије!

Нашао сам се наједном у ходнику школе. Свуда котрљави замор гимназијске младости која је хитала на одмор – на Јеремијине погачице и јогурт. Они одважнији у скровита места школског WC-а, да поделе „по један дим“. Био сам као под стакленим звоном! Никад више ово, заклео сам се у себи!

Те вечери дуго су била упаљена светла у професорској канцеларији на првом спрату школе. Наставничко веће, седница. Сутрадан, на часу разредног старешине, уручена ми је ђачка књижица. На једној од страна писало је: „… кажњава се укором Наставничког већа пред искљулење“! На месту предвиђеном за „родитеља, или старатеља“, стајао је већ потпис са калиграфски извајаним иницијалом слова „Ј“ и облим словом „Р“.

Био је то потпис човека из „оне“ просторије – потпис директора Гимназије: Јован Ристић. Мој отац!

Ето! Тако је било!

 

Ненад Ј. Ристић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *