Ђак којег су волели професори и професор којег су волели ђаци
У Гимназију сам се уписала давне школске 1962/63., а завршила је 1965/66. не знајући да ћу у истој згради провести и свој радни век.
За мене је Гимназија била нешто велико и значајно. У тој згради сам похађала и основну школу и сваког дана сам се сретала са ученицима и професорима који су ми изгледали тако велики и недостижни. Када сам положила пријемни, постала сам део тог колектива и више нисам осећала страх. Моји професори су били дивни: Милутин Срећковић, Тома Богосављевић, Виза Михајловић, Жика и Нега Ивановић, Нада Јелић, Радмила Александрић, Драган и Лепа Влатковић, Јован Цветановић, Драгиша Стојановић, Драгослав Живковић… и да их не набрајам више… Сви су они тада били млади, пуни снаге и жеље да нам пренесу своје знање. Са овог аспекта, када се сетим свега, мислим да су били правични, мада сам онда, када сам била ђак, сматрала да су престроги. Заправо, нисам сигурна да ли је тако било јер сам их касније упознала и као своје колеге са којима сам делила добро и зло овог нашег просветарског посла.
Жао ми је што у Гимназији више не постоје оне лепе активности које смо ми имали. Биле су то разне секције где смо се збиља дружили и обогаћивали своја сазнања. Спорт је у то време био веома развијен, а пуно смо путовали и на разне школске свечаности по градовима бивше Југославије. Школске екскурзије су биле предивне, са пуно садржаја. Дружење у школи је било веома јако и било је у стилу: Један за све – сви за једног! Није било оваквих подвојености каквих има данас, али ваљда је за то крив начин живота.
Завршила сам Гимназију и кренула на факултет мислећи да ће Гимназија остати само део једног лепог периода моје младости. Међутим, вратила сам се захваљујући мојој омиљеној професорки Нади Јелић, која ме је позвала да конкуришем за професора енглеског језика, пошто је моја професорка Ружица Бељин отишла из Гимназије. Тако сам се обрела у школи коју сам нетом напустила, али сада са оне друге стране. Мислим да сам имала велику срећу што сам се запослила у Гимназију јер сам, као млад професор, у свему имала пуну подршку својих бивших професора, а сада колега. Била сам поносна што радим са онима који су до јуче били моји васпитачи. Надам се да сам и ја успела да пренесем део свог знања мојим ученицима, као што су то они учинили мени.
Критеријум оцењивања тада је био далеко строжи. Тражило се много више од ученика, а како године пролазе, мислим да је критеријум све слабији, што је резултат општег стања у друштву, односно великог незадовољства, како међу професорима, тако и међу ученицима.
И тако, прођоше 30 година и ја одох у пензију пуна успомена – углавном лепих, поносна што сам у овој згради била и ђак којег су волели професори и професор којег су волели ђаци (бар тако мислим). Постоји ли нешто лепше?
Јелена Новаковић,
проф. енглеског језика