ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Споменар Паланачке гимназије (Приредио и уредио: Александар Саша Јелић)

Е, Милоје, Милоје…

Smederevska Palanka, ulica Vuka Karadzica, gimnazijaЈа сам Милоје Милекић – Жућа, ученик Гимназије 1961-65.

После основне школе изгубио сам једну годину у техничкој школи у Београду из разних разлога. После тужних годину дана проведених у тој мрачној школи, повратак у родни град и долазак у паланачку Гимназију доживео сам као ослобођење и радост, а сада и као просветљење. Нисам био одличан ученик, али сам добро пратио наставу, учио од професора, волео и дружио се и, одрастао.

Било је професора, који су својом личношћу и стручношћу, радом и посвећењем свом позиву, постали праве и велике, али још увек непромовисане легенде наше гимназије. Уз велико поштовање према свим својим професорима, ја сам овде издвојио неколико мени најдражих  о којима ћу нешто рећи с поштовањем, с љубављу и захвалношћу.

Војислав – Воја Бабић је био професор француског језика. Обожавао је француски језик, сматрао га својим другим матерњим језиком, а Француску својом другом отаџбином. Волео је Париз, за који је често  говорио да је:La ville lumier et le serveau de la Frans.(Град светлости и срце Француске.) Када је долазио на час поздраљао нас је са:

– Bonjour me les enfans! (Добар дан моја децо!), а ми смо одговарали:

– Bonjour notre profeseur! (Добар дан наш професоре!)

Пре но што стигне до катедре сетио би се нечег интересантног, ставио би дневник на клупу и причао нам о томе, на то би се надовезало још нешто, па још нешто; причао је о Паризу, о времену када је био млад и леп и час би брзо пролетео. Док је звонило за крај часа на брзину је стојећи поред катедре, записивао час и рекао шта у уџбенику да прочитамо код куће. Француски нам је предавао факултативно – без оцењивања.

Често нам је са великим жаром певао Марсељезу, француску химну. Хвалио је лепоту француског језика упоређујући га са осталим језицима. Прво је имитирао италијански изговарајући јако и отегнуто: mangare, macarone, cantare, volare -желећи да га прикаже неозбиљним. Онда би у ставу мирно одрецитовао прву строфу нежне песме Хајнриха Хајнеа – Lorelay – Ich weiss nicht, was soll es bedеute, /Dass ich so traurig bin; /Еin Märchen aus alten Zeiten,/Dass kommt mir nicht aus dem Sinn. Говорио је гласом као када је Хитлер држао своје говоре, желећи да покаже строгоћу и немузикалност немачког језика. Енглески је имитирао као да има врућ кромпир у устима. А онда би умилним гласом одрецитовао неколико љубавних стихова на француском, хвалећи га као најмузикалнији и најнежнији језик, и говорио да је то језик уметности, културе и дипломатије.

Био је омањег раста, темпераментан, ведре и веселе природе, са талентом великог оратора. Смејао се гласно, од срца, дечје искрено и са оним његовим чувеним – о ла, ла!

На прослави једне матуре, на почетку свечане вечере новопеченим матурантима је одржао надахнут говор, који је завршио својом чувеном  причом – о Срећи.

Срећу је представио лепом девојком, која јаше белог коња, док се њена дуга коса вијори на ветру. Девојку је јурио младић желећи да је стигне, а она је бежала, бежала… У једном моменту младић ју је сустигао, али му је у руци остао само мали прамен њене пламене косе!

Уследио је јак аплауз и професор је сео задовољан због свог успешног наступа. До њега је седео, млад професор књижевности Зоран Милојковић, честитао је професору Воји и упитао га како тако лепо зна да прича. Професор Воја, прихвативши своју чашу, нехајно му рече:

– Како не бих лепо причао, када то исто причам 35 година, драги мој колега!

Милутин  Срећковић – Срећко је био професор књижевности. Цео свој радни век је провео у просвети Паланке. У Основној школи „Херој Иван Мукер“ предавао ми је немачки језик, а као момак  становао је у мом комшилуку код Руже Тасине, Мађарице, друга кућа на крају Јефтићеве улице, до пруге, с десне стране. Имао је огромно знање из свих области науке, уметности и живота. Имао је леп, јак мушки глас, срдачан осмех, али и своје чврсте, јаке и јасне ставове. Једном, када је требало, а било опасно, одлучно је одговорио  некима:

– Ви Милутина можете да сломијете, али никада да га савијете!

Имао је необичан краћи кружни покрет десном руком у смеру казаљке на сату, којим је потврђивао оно што говори. Када бисмо га нечим разљутили, опет би учинио тај покрет и јаким дубоким гласом извео: ББББББ… од кога су му трепериле обе усне, чиме је хтео да нас заплаши, а ми смо знали да је добра и широка душа.

Био је годину дана управник нашег Позоришта и први председник гимназијског КУД-а. Организовао је наше приредбе у граду, по селима наше општине и гимназијама у Младеновцу, Аранђеловцу, Куманову.

У IV разреду на првом часу књижевности у септембру 1964., професор Срећко нам је говорио како треба и морамо више да учимо и онда јаким, скоро претећим гласом додао:

– Учите, јер ћу вас ЈАчекати у јуну на матури, као огроман брег и само јаке бујице могу да ме пређу!  

Пажљиво и уплашено смо га слушали, а ја сам тихо али довољно гласно да сви чују, рекао:

– Тиха вода брег рони! – Настао је пригушен смех. Професор је такође чуо, застао, озбиљно ме погледао, осмехнуо се и сам, и рекао:

– Е, Милоје, Милоје!

После завршене Гимназије била ми је част да будем у друштву са професором Срећком, како су га сви звали по надимку од његовог презимена. Сретали смо се више пута у кафани, када је био пензионер и увек сам се њиме одушевљавао, јер сам увек имао нешто лепо и паметно од њега да научим. Професорове две ћерке Јеленка и Дубравка, биле су моје ученице у основној школи „Олга Милошевић“, а  Дубравка и у музичкој школи.

Томислав – Тома Богосављевић – професор географије. Предавао ми је у Основној школи „ХИМ“ и у Гимназији, па се тако знамо целог живота.

Увек је био лепо обучен и дотеран. Велики је познавалац многих области знања, интелигентан и духовит. Када би нам као ученицима, а и касније, испричао нешто смешно и док смо се ми смејали, он би начинио необичан израз лица са мало залеђеним полуосмехом, као да није испричао ништа тако смешно, али видело се да је уживао у томе. Приметио сам ту необичност, која ме и сад одушевљава.

У основној школи је једном ученику, који је почешао своја леђа о наслон клупе, рекао:

– Шта се чешеш к’о крава о шљиву!

И данас, кад се сетим тога, слатко  се насмејем.

На једном часу, у Гимназији, професор Тома нам је говорио како просветни радници временом мало „попусте“.

– Све што је затегнуто – дигао јеобе руке као да нешто затеже, погледао нас значајно две-три секунде и наставио – временом попусти! Попустила Дринска дивизија, а да не попустимо ми!

Ми смо се сви насмејали, а он не – јер је то истина.

Неком ученику, који је зими на часу имао шалче, или нека ученица лепу мараму око врата, професор Тома би рекао:

– Скини ту крпу око врата! – Онда је објаснио: да ако ученик у учионици има нешто око врата, кад изађе напоље, лакше ће да се прехлади!

У паланачком Позоришту је гостовао глумац Тихомир Арсић. У оквиру своје монодраме о Титу контактирао је са публиком постављајући нека питања на која, како је он после рекао, нигде нико није дао тачан одговор. У одређеном моменту је упитао нашу публику:

– Ко је био 1961. председник афричке државе Мали?

Речено му је да у првом реду  седи професор Тома, он је упитно погледао у њега и завршио са – Професоре!

Професор Тома је одмах гласно рекао:

– Модибо Кеита!

Уследио је аплауз, а глумац је сишао у гледалиште и честитао професору.

Око 1997-8, срео сам преко дана професора Тому у башти неког ресторана. Поздравио сам га и Он ме је позвао за свој сто. Пришао сам, руковали смо се и била ми је част да будем у Његовом друштву. Разговарали смо о животу, о школи и о Гимназији. Професор Тома се и данас сећа свих мојих другова и другарица из Гимназије, ко је где у учионици седео и како је био обучен.

Године 1996. спазио сам на улици, мало даље испред себе професора Тому. Сустигао  сам  га  да  га  поздравим  и рекао сам му:

– Професоре, па ви још увек имате ход као Џон Вејн!

– Да, али из старих дана!  рече професор с осмехом.

Љубиша Илић – М а л а г а је годинама успешно водио музичку секцију у Гимназији. Био је диван и леп човек. Свирао је гитару и прелепо певао. Бујну таласасту косу је чешљао уназад, понекад је имао бркове и увек осмех на лицу. Када би се насмејао, благо би зажмурио.

Малага је водио гимназијски оркестар, спремао вокалне солисте, дуете и  држао је мали курс гитаре на који сам ја ишао од септембра 1961. Позвао сам неколико својих другова да дођу и уче свирање на гитари. Дошли су, учили смо и вежбали. Музичке пробе су се одржавале свакодневно у сутуренским просторијама школе, у које се улазило из дворишта са десне стране зграде, гледано са улице.

Квартет гитара у музичкој секцији је основао Малага и учио нас је да свирамо. У квартету су били: Драган, Владета Ђокић, Слободан Тодоровић и ја. Свирали смо далматинске песме. Први наступ нам је био у позоришту на школској приредби за Дан школе. Имали смо малу трему, а добили смо велики аплауз.

Малага је завршио нашу Гимназију. Када би му се нешто свидело, говорио је – Малага, Малага! Том речју је одавао признање и исказивао своје дивљење према нечему или према некоме. Та мелодична реч, која је име шпанског црног вина из истоимене шпанске покрајине, постала је његов надимак, по коме су га знали сви у граду, а и у целој Србији. За нас је реч Малага био његов надимак, али и симбол за музику.

Гимназијски  оркестар  Квартет – Квинтет  Паланчана

У II разреду гимназије 1962. основао сам оркестар са својим друговима и прешао сам на хармонику. Прва песма, коју смо свирали и која је оркестарски зазвучала била је Биљана платно белеше – у забавном стилу. Назвали смо се  Квартет Паланчана: Никола, Слободан, Павле и ја.

У III разреду нам се придружио Љубомир Јовићевић – Цоле на контрабасу и постали смо – Квинтет Паланчана. Вежбали смо свакодневно од 17 сати у музичкој секцији. За време редовне наставе, на великом одмору, цело наше одељење би дошло у просторије музичке секције и мало смо свирали и играли. Вежбали смо и недељом пре подне, а Малага нас је редовно обилазио са својим малим сином Драганом.

Квинтет Паланчана 1963.

Павле Весић гитара, Милоје Милекић хармоника, Никола Јовановић труба,  Слободан Тодоровић бубњеви,  Љубомир Јовићевић контрабас.

На бетонској плочи  свлачионце  у дворишту Гимназије.

Игранке у Гимназији

Прву игранку смо свирали са осам песама у сали Гимназије 1963. Једну песму одсвирамо 3-4 пута, затим минут паузе – полувреме, а парови остају на подијуму за игру. Затим, поновимо исту песму, после које парови иду на своја места, а уз нову песму се бирају нови парови. Одсвирамо свих осам песама и пауза од 20 минута, па све то поновимо 3-4 пута и за  три сата, игранка је била готова, и сви  задовољни.

У III и IV разреду сваке недеље смо свирали игранке у сали Гимназије и у великој сали или у башти Дома ЈНА. У Гимназији смо свирали и на кошаркашком игралишту у дворишту. Постављали смо инструменте са скромним озвучењем и малом расветом на крову свлачионице, да нас публика боље види и чује. Имали смо своју униформу – црне панталоне, бела кошуља са црвеном пертла – краватом и зелени прслук на закопчавање, од ваљане вуне, опшивен траком од црног скаја. Неке песме смо певали сви заједно у два гласа, а популарна песма је била Твист хула, на хавајском језику. Током вечери после туша најавили бисмо:

– Овај плес другарице бирају!

Тад се видело ко је коме симпатичан, драг и који се воле.

Омладински рођендани гимназијалаца

Постали смо добар оркестар и прихватили смо понуду Омладинске организације наше школе, да свирамо Омладинске рођендане. Направљен је облик и садржај тихОмладинских рођендана, који су се једном месечно одржавали у Дому ЈНА, у новој, великој и лепој згради. Слављеници су били сви омладинци и омладинке из гимназије, који су рођени тог месеца. Омладински рођендани су постали, за нас младе људе, једна значајна културно – забавна манифестација, коју смо с радошћу очекивали.

Увече, у 19 часова, у великој сали Дома ЈНА започињали смо програм инструменталним композицијама. Онда је почињао званични део прославе у коме је организатор те манифестације председник Омладине друг Никола Владисављевић са водитељком, неком лепом омладинком, поздравио присутне, честитао слављеницима рођендан и полако читао списак слављеника уз скандирање присутних после сваког прочитаног имена. После тога је била концерт – игранка са вокалним солистима из наше музичке секције. Омладински рођендани су трајали око годину дана. На последњем Омладинском рођендану у знак захвалности добили смо од организатора по једно пенкало на поклон и били смо због тога пресрећни.

Послужитељи

У свакој школи су присутни и добри, неприметни људи, без којих школа не може да функционише. То је помоћно особље – послужитељи. У моје време у Гимназији су то били: Власта, Коларевић, тетка Милка, тетка Перка…

Прослава 40 година матуре

Моја генерација је имала прославу 40 година матуре  4. јуна 2005.  Док сам одлазио на прославу имао сам малу трему, да ли ће да ме препознају, да ли ћу ја све да препознам итд. Окупило се нас четрдесетшесторо из три одељења IV разреда 1964/65. Од професора је био само уважени професор Тома Богосављевић. Био ми је узбудљив сусрет са друговима и другарицама, које нисам видео по 10, 15, 20 и више година. Здравили смо се изузетно срдачно. Неке нисам одмах препознао, али по осмеху и гласу брзо сам се сетио ко је ко. Није било појединачног представљања као ранијих година. Организатор ове прославе матуре била је Галина Букумирић (девојачко Бутовска), која је сваком од нас дала списак свих нас са телефонским бројевима да бисмо каонтактирали међусобно. Пили смо кафу и сок,a атмосфера је била пријатнија него ранијих година. Имао сам утисак као да се после више времена састала једна велика фамилија. Контакти су одмах успостављени и било је као некад на великом одмору! „Девојчице“ су биле насмејане и лепе, иако са по неким килограмом вишка, „дечаци“ са седом и нешто проређеном косом.

Актуелни директор Гимназије, професор Драгољуб Ђорђевић, нас је поздравио лепим говором у коме нам је представио садашњу Гимназију и пожелео нам да славимо још много матура. Добили смо по књигу „Извештај Гимназије 1999-2004“ и сликали смо се испред наше Гимназије.

 

Милоје Б. Милекић, бивши ученик и повремено професор музике у Гимназији

Уочи Велике Госпојине, лета Господњег 2005.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *