Игранке у Гимназији
Време је без саосећања прикрило заоставштину сећања на заустављеним тренуцима, осмесима и стидљивим погледима девојачких и младићких, које је опсхрвио опојни задах поливеног бетона кошаркашког игралишта у дворишту паланачке Гимназије.
На равном крову свлачионице постављен оркестар Квинтет Паланчана. Само за хармонику био је укључен микрофон од школског магнетофона преко неког малог појачала познате фабрике из Краљева. Из те машине своје набубреле стомаке испустиле су жице, протегнуте све до обруча на кошевима, а у везаним мрежицама стајала су два звучника од по пет вати, са кутијама, које смо скидали из учионица, да нико не види, од постојеће школске разгласне станице. За гитару смо имали ручни рад појачалце врло слично ондашњем радио апарату. Контрабас, труба и бубњеви су ишли на суво. До прве вечерње влаге на бубњевима је и могло нешто да се свира, а већ у пола игранке јагњеће коже су биле толико влажне и мекано онемеле да се чуло само тупо мумлање: пуф, ф, ф…
Тада се није певало, бар код нас на игранкама, а у Енглеској Битлси крећу на своју прву турнеју. Ми, паланачки гимназијалци, врло уредно ошишани, у истим прслуцима и истим краватама, свирамо прво две лагане инструменталне мелодије, па онда следи пауза од неколико минута, па сад свирамо две мелодије у ритму ћа-ћа-ћа, па опет пауза, онда два твиста, па два рокен рола…
La paloma i Jabuke i trešnje, Besame mućo i Ruso ća-ća-ća, Lets twist e gen i Twist hula, Red river rock i Bugi-vugi…
И, тако, до десет сати увече. А, већ сутра, од понедељка до петка, преплићу се приче о љубавним и осталим заносима:
-Идеш на игранку?
-Питала сам маму. Пустиће ме и данас, и у недељу!
-Ови наши: Ниџа, Жућа, Паја, Цоле и Токи одлично свирају.
-Моја другарица каже да су добри фрајери!
И, тако, сваког викенда, све док летњи распуст не дође по своју додатност, а онда, куд који мили моји.
Слободан Тодоровић – Токи