ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Варошке тандарије (Слободан Тодоровић Токи)

Бреме

toОд наших бркајлија остала нам правила за живот. Како бејаше пре стотину година, тако је и сада. Све под једну мерицу и на исти начин. Како на калдрми, тако и међ’ ораницама. Старинци одлазе, а на њихова места долазе млађи. По реду и поретку. И тако редом. Нисмо сигурни ко је калдрмисао наше животе. Нису то знали ни наши оседели. Зарад тог незнања, гле чуда, ми мењамо, све више, један по један камен. Неки то вичу изумитељна традиција, бато! У томе се батргамо. Час окупи улево, па држ’ удесно, до низбрдице, па узбрдо ћерааај унапредак од џумбуса. Тако не табанамо у месту, привиђа нам се, већ, е, некако иде. Ђутурно. Нашки!

У давна времена женскиње за удадбу зажмирене стрељају загледаног момка, онако, љубопитно и чудним загледом. И, гле, после! Као у вилинским причама следује уређај. Онда родитељи договоре веридбу, прошевину, па свадбу. Напослетку свекар заповеди:

– Децо, доста је било светковања. Ајдемоте на рад. По тајином аманету одлазе заједно у башту, ваља да се, е, плеви, расађује и залива. После ручка журе на орање, певушећи љубоване арије, у дуету. Млада води вола, а јуначина забада орало у просушени шумадијски чернозем. Само лете и рецкају бразде. У неко доба, сред нове бразде и изврнутог зема, изврну се и они, па воде љубав. Из положарског дроба чује се стењање, цичање и јауклук брундање сабрано у слатку кукњаву. Ко би, е, ово оказ’о, ‘ваку срамоту, не би више омрсио врућу проју. Так’и смо били. Поштени! Оћеш да се порвемо? Ондак, ајде, али првина мора да бидне венчање. Сви да знаду. Догодине, ако су поранили радови, сред орачке работе, жена зажмирено цвркуће човеку:

– Чек, чек, стани малко. Идем да легнем у бразду. Ту смо се започели, ту и да завршимо пoc’o.

У земљи лежи нека родна добротворна сила која има моћ над сеоским кућама. И дечицом што се, је ли, настављају. Србија је ово, брале!

Њива не сме да се сатре.

Стотину лећа касније, на сеоском домаћинлуку, снајка изродила осморо дечице, све једно другом до слушног органа, а она, бедевија, оргинал јасеничка, кад хода авлијом варничи задњим трапом. Из женске навике. ‘Ајдук жена. У сукњи. Са мужем ради барабар, Код стоке и живине, у гају, цераку, на њиви, сред обојености повртњака. Кућевност јој главни пoc’o. И деца.

Здрав живот. До Бога!

Једаред, кренула у шталу да помузе Шарку. Таман, раширила ноге, да започне мужу, кад осети сврабеш из оне пустаре. У, сунце ти жарко. Нема ди даље! „Човече, очију ти, помакни-де се са тог места и дођи ‘вам да довршиш мужу, ја, гле, морам д’ упалим тристаћа и да скокнем до варош. У болницу, овај у породилиште“. Заметну се и оде, јербо Бог је рекао жени да мора за својом судбином. Преко усуда не бива.

Друге недеље, уместо да се затресе цело село, од гозбе и певања са пуцањем, мир и тишина. Ни ужина није послужена. Снајка допаде лимузином у авлију, излази к’о Јованка Титина, отвара гепек и узима у наручје најновијег наследника. Под конке је угледала мужа, зева у патос од цигле и клепа косу. Из ма се дала у викалицу:

– Сунце те убило, удараш о то гвојзе, а Белка те, ви’ш, чека, ка’ озеб’о сунце, да јом одвојиш теле од сисе.

Кучка се вртирепише и излајава добродошлицу.

Повојница ће јаком. За, е, да, уживљење.

Ако Бог да здравља у овој авлији играће многи веселници сватовски. И ако ће.

Данас је, вере ми, јес’ вала, сасвим други приказ. Љубавни кремен друкчије креше. У једнини. Нико никога не подноси задуго, а камоли довека. Неће деца обавезе и то ти је. Снајка хоће да роди, ‘оће, јесте да то не може сама, али сама би, ене, да подиже дете. За партнера не запитује, а и дете за оцу. Мож’ да буде и овај и онај. Који се закршио. Даље, новотарије стижу, инстант шушом, са запада и шта се сетили? На западу, као фол, ништа ново, а овамо прц! Отворили дућане, да су гросистички и које како, али, синовче, то су бутици са мушким плодним гмизом и-ето! Која воли нек изволи. Изабери селе слатка. Радња ради. Двокрако! Онда, да, бре, не верујеш, истополна, гле, брачна заједница. То, ајде-де, да не будемо заостали, нек се лижу и дупекундаче, али што им дозвољавају децу на усвајање. Какве ли ми то генерације творимо? За коју будућност? За чија поколења? И за попе се, како их само није стра’ свашта приповеда. Боже ме саклони децољубаца! Даље не смем ни речи прословити. Да се не осрамотим. Кад сабереш и одузмеш добијеш неку андроидно непознату, а није икс и ипсилон.

Оно, нећу да грешим душу, има и часника у тим, је ли, стварима. Ако је за хвалу?

Свако време тера своје бреме.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *