Keruša
Listajući novine pomislim da je avgust 2015. rešen da sprži sav zeleniš prirodni, sećanje i sve pred sobom. Bezosećajno zagrejan. Do kuvanja. Opet, vreme je relativna kategorija. Proleće cveta, leto gori, jesen plače, a zima nas priprema da sve to zaboravimo ukrug. Ionako nam je prag pamćenja nizak. Na nacionalnom nivou. Kad li ćemo se popeti u lekovitu budućnost? Dok klecamo put dalekovine misli teku unazad. Da li je moguće da je toliko vremena prošlo? U slučaju rođenog brata, kakav je bio Miodrag Todorović, vreme se nije zaturilo. Naprotiv, vrvi! Za više od dve decenije, kako ga nema, njegovo rečeničje nije izbledelo. Slapovi duha dobuju u, sad, osedeloj tintari mlađeg naslednika Pere učitelja. Badavdžijsko i ostalo vreme mlađani gimnazijalac je provodio u podrumu liceja, lupajući do iznemoglosti, po tuđim kožama, u prostoriji muzičke sekcije. Mani se podruma – savetovao ga je bratski. Uzmi nešto da čitaš. Glava će ti biti prazna kao taj tvoj veliki bubanj. Nije vredeo brižni savet književnika i novinara na glasu. Mladost razmišlja svojom glavom. Ko je ima? Maštovitost i duhovitost se po vertikali graniče sa ludilom. Ostalo je poznatost. Umetnički arhetip. Do zanosa!
U našu kuću su, na razgovorne spisateljne seanse, navraćali: Ivan Studen, Alek Marjanović, Bora Oljačić, Milutin Srećković, Dragutin Paunić i najmlađi među
njima, novinar Dragoljub Janojlić, da se rečima bogato samočašćavaju. Ja sam, razume se, iz adolescentnog prikrajka, osluškivao to verbalno pozorište, ne znajući da će teatralno urezati duboke brazde, koje će linuti, u mojim kasnijim godinama, skribomansku zaglađenost. Za intelektualnost je veoma važna zrelost duhovna. Je l da? U kućnom posedku svaki glumac je ostavio svoj trag. Posebice. Poezija je, koliko se sećam, preslišavana uzduž i popreko. Janojlić i dan danas misli da je Miodrag Todorović, u rasutosti spisateljskog talenta i plama, bio najbolji pesnik.
Prošlost se poguruje. U prve redove.
Nekakvim književnim povodom, kućni tuđinac, Miodrag P. Todorović, je boravio nekoliko dana u Beču. Grad veliki, carski osvetljen. Naročito u sumračje. Hotel velelepan. Iz vremena Marije Terezije. Da zineš. Društvo za naučenje sluša, dok Mile drži slovo, a umeo je. Bilo je to jedino nasleđe iz prosvetiteljske kolevke.
– E, u nakinđureno svetlucavoj sali hotela, posle podne, književni matine. Uveče, ih, usmene novine, onda terevenka, uz carska pića, do gluvog doba, a u Beču to nema. Pitam se, kako je Betoven na tom trulom zapadu mogao da ogluvi? Kod nas se, uz seosko čkiljanje fenjera. čuje zavijanje vukodlaka, tabananje belih vampira i kojekakvih utvara, dok je sred austrougarske prestonice uvek neka buka i galama. Živi se! I danju i noću. Taj grad je u večnoj nesanici. I tako tri dana. I tri noći. I između. Mnogo je to, braćo, za pijančenje. Čak i za pisce na alkoholnom glasu slovesima obeleženim. Kolovođa nam bio Brana Petrović, ali nisam hteo o tome. Elem, posle druge runde, u ko zna koji sitni sat, odem u sobu na prvom spratu. Ugasim svetlo, zažmurim iz petnih žila i čekam. Ne vredi. Nateg’o ćar vajdu. Neće san na oči. Šta da radim, mislim se. Beč svetli punim sjajem u zagašenoj sobi. Šareno se preliva. Iziđem na terasu i gledam u daljini Dunav. Žmirka k’o pribogu mladoženja pred, uf, prvu bračnu noć. Hoće da se pokaže. Odjednom, pogled mi seknu na trotoar ispod balkona. Šta ću da vidim? Jedna utegnuta fuksa, sama, vrcka kratku suknju na velike bele tufne, jedva korača na visokim štiklama. Baš nespretno krivi izvajane duge noge do vrata. Kosa dugačka, crna, zasula razgolićena ramena, dok su bele grudi, odozgo, iz raskoši fasadne palate, donekle, izgledale rasečeno zbijene. Nimalo posramljene. Jednom rukom se svojski drži za duge ručke bele tašne i mlati ukrug. Kao kauboj, kad lasom lovi pastuva. Pomislih, poput vrlog Branka Radičevića, ovo mi liči na ženski list naše gore. ‘Ajd da pokušam. Proba ne košta. Pesnička pretpostavka zna i da omane. Ih, koliko puta. Muka je to kad je čovek znatižedan. Pogotovo u inostranstvu. I to carskom. Izgovorih, ne mnogo glasno, da me samo ona čuje: „Snajka, kako ide posao“? Zadigla je lepuškasti pogled prema zvezdama, isteže pozlaćeni vrat, iz raseka grudnog, odmeri me nekoliko sekundi, pa odbrusi ukrućeno: „Nosi se u materinu, po naški. ‘El znaš!
Ukrućeni refuz odbrusak je ostao da visi. Kao mrtvac sred punog života. Žar kalamburni, prestonog grada braće Štraus, nije ni trepnuo zasenjeno. Kao da se, pih, ništa naročito nije dogodilo. Naša pečalbarka, iz noćne našminkane smene, je zamakla iza ćoška. Poput tragač-keruše. Zakovan pogledom na Danubijus šaputao sam, u sebi, Jesenjinovu pesmu.
