ПАЛАНАЧКЕ НОВИНЕ

Први број изашао је 8. децембра 2006. године. Директор и уредник Дејан Црномарковић.

Варошке тандарије (Слободан Тодоровић Токи)

Керуша

toЛистајући новине помислим да је август 2015. решен да спржи сав зелениш природни, сећање и све пред собом. Безосећајно загрејан. До кувања. Опет, време је релативна категорија. Пролеће цвета, лето гори, јесен плаче, а зима нас припрема да све то заборавимо укруг. Ионако нам је праг памћења низак. Нa националном нивоу. Кад ли ћемо се попети у лековиту будућност? Док клецамо пут далековине мисли теку уназад. Да ли је могуће да је толико времена прошло? У случају рођеног брата, какав је био Миодраг Тодоровић, време се није затурило. Напротив, врви! За више од две деценије, како га нема, његово реченичје није избледело. Слапови духа добују у, сад, оседелој тинтари млађег наследника Пере учитеља. Бадавџијско и остало време млађани гимназијалац је проводио у подруму лицеја, лупајући до изнемоглости, по туђим кожама, у просторији музичке секције. Мани се подрума – саветовао га је братски. Узми нешто да читаш. Глава ће ти бити празна као тај твој велики бубањ. Није вредео брижни савет књижевника и новинара на гласу. Младост размишља својом главом. Ко је има? Маштовитост и духовитост се по вертикали граниче са лудилом. Остало је познатост. Уметнички архетип. До заноса!

У нашу кућу су, на разговорне списатељне сеансе, навраћали: Иван Студен, Алек Марјановић, Бора Ољачић, Милутин Срећковић, Драгутин Паунић и најмлађи међу

њима, новинар Драгољуб Јанојлић, да се речима богато самочашћавају. Ја сам, разуме се, из адолесцентног прикрајка, ослушкивао то вербално позориште, не знајући да ће театрално урезати дубоке бразде, које ће линути, у мојим каснијим годинама, скрибоманску заглађеност. За интелектуалност је веома важна зрелост духовна. Је л да? У кућном поседку сваки глумац је оставио свој траг. Посебице. Поезија је, колико се сећам, преслишавана уздуж и попреко. Јанојлић и дан данас мисли да је Миодраг Тодоровић, у расутости списатељског талента и плама, био најбољи песник.

Прошлост се погурује. У прве редове.

Некаквим књижевним поводом, кућни туђинац, Миодраг П. Тодоровић, је боравио неколико дана у Бечу. Град велики, царски осветљен. Нарочито у сумрачје. Хотел велелепан. Из времена Марије Терезије. Да зинеш. Друштво за научење слуша, док Миле држи слово, а умео је. Било је то једино наслеђе из просветитељске колевке.

– Е, у накинђурено светлуцавој сали хотела, после подне, књижевни матине. Увече, их, усмене новине, онда теревенка, уз царска пића, до глувог доба, а у Бечу то нема. Питам се, како је Бетовен на том трулом западу могао да оглуви? Код нас се, уз сеоско чкиљање фењера. чује завијање вукодлака, табанање белих вампира и којекаквих утвара, док је сред аустроугарске престонице увек нека бука и галама. Живи се! И дању и ноћу. Тај град је у вечној несаници. И тако три дана. И три ноћи. И између. Много је то, браћо, за пијанчење. Чак и за писце на алкохолном гласу словесима обележеним. Коловођа нам био Брана Петровић, али нисам хтео о томе. Елем, после друге рунде, у ко зна који ситни сат, одем у собу на првом спрату. Угасим светло, зажмурим из петних жила и чекам. Не вреди. Натег’о ћар вајду. Неће сан на очи. Шта да радим, мислим се. Беч светли пуним сјајем у загашеној соби. Шарено се прелива. Изиђем на терасу и гледам у даљини Дунав. Жмирка к’о прибогу младожења пред, уф, прву брачну ноћ. Хоће да се покаже. Одједном, поглед ми секну на тротоар испод балкона. Шта ћу да видим? Једна утегнута фукса, сама, врцка кратку сукњу на велике беле туфне, једва корача на високим штиклама. Баш неспретно криви извајане дуге ноге до врата. Коса дугачка, црна, засула разголићена рамена, док су беле груди, одозго, из раскоши фасадне палате, донекле, изгледале расечено збијене. Нимало посрамљене. Једном руком се својски држи за дуге ручке беле ташне и млати укруг. Као каубој, кад ласом лови пастува. Помислих, попут врлог Бранка Радичевића, ово ми личи на женски лист наше горе. ‘Ајд да покушам. Проба не кошта. Песничка претпоставка зна и да омане. Их, колико пута. Мука је то кад је човек знатижедан. Поготово у иностранству. И то царском. Изговорих, не много гласно, да ме само она чује: „Снајка, како иде посао“? Задигла је лепушкасти поглед према звездама, истеже позлаћени врат, из расека грудног, одмери ме неколико секунди, па одбруси укрућено: „Носи се у материну, по нашки. ‘Ел знаш!

Укрућени рефуз одбрусак је остао да виси. Као мртвац сред пуног живота. Жар каламбурни, престоног града браће Штраус, није ни трепнуо засењено. Као да се, пих, ништа нарочито није догодило. Наша печалбарка, из ноћне нашминкане смене, је замакла иза ћошка. Попут трагач-керуше. Закован погледом на Данубијус шапутао сам, у себи, Јесењинову песму.

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *