Vekovnik palanačkog pozorišta (8)
Pozorište treba što pre oživeti. To je zahtev trenutka. Ono mora da afirmiše revolucionarno-socijalna htenja narodnih masa. Za početak šareni programi sačinjeni od partizanskih pesama, recitacija, folklora, skeča ili jednočinke. Početak rada pozorišta, po sećanjima, mogao bi se vezati za priredbu, održanu za ruske i naše borce 18. oktobra 1944. godine, u “Šećerani“. Program se sastojao od ruskih i naših pesama, recitacija, folklornih tačaka i kratkih skečeva nastalih u ratu. Bilo je mnogo pesama: solo, dueta i malih horova. Veselje se prenelo na ulice. Međutim, to nije ono što želi grad navikao na prave pozorišne predstave. U stvaranje “novog“ pozorišta uključuju se ljudi raznih profesija, navika i obrazovanja. Treba mnogo uraditi a za to treba i znanje. U gradu se pojavljuju nove glumačke snage, koje su do juče bile u gledalištu, pomno prateći svaki pokret i izgovorenu reč ljubimaca.
***
Želju za dokazivanjem “novih snaga“ na pozorišnim daskama trebalo je iskoristiti. Grupa pasioniranih pozorišnih amatera, počinje prve ozbiljnije pripreme za rad na području scenske umetnosti. Materijalni uslovi koji bi pomogli ubrzanju uslova rada bili su veoma skromni, ne postoji stalna pozornica, dekor, garderoba, kao i niz drugih neophodnih rekvizita za rad jedne dramske grupe. Želja da se uspe dovodi do stvaranja najneophodnijih uslova za rad. Srećna okolnost za njih, pozorišne entuzijaste, bila je Velimir Živojinović Masuka, pesnik i reditelj koji u to vreme živi u Palanci. Narodno oslobodilački odbor postavlja Živojinovića za činovnika na rad u prosvetnom odseku. U obrazloženju rešenja stoji napomena:
“…da je drug V. Živojinović stručnjak jačeg kvaliteta za rad sa diletantskim grupama.“ Nađen je pravi čovek za pozorište kojeg bi poželeli mnogo veći i jači centri od Palanke. Velika je to sreća za pozorište da joj se na čelu nalazi jedan takav pozorištnik, koji je uvek znao i umeo da okupi brojne zaljubljenike u teatar, spremne da pomognu.
***
Masuka se prihvatio teškog posla da sa neiskusnim ansamblom oživi pozorište. Za početak dva dramska velikana: sjajni Nušić i maestralni Čehov. “Ožalošćena porodica“, “Na drumu“ i “Medved“. Formirano je Narodno pozorište Prosvetnog otseka Narodno-oslobodilačkog Odbora, započinje izuzetna misija u tek oslobođenom gradu, u kojem se i dalje često oglašavaju sirene za uzbunu. Bio je to mukotrpan posao. Trebalo je mnogo truda, strpljenja i iznad svega volje da bi se amaterske početničke sklonosti uskladile sa zahtevima Masuke kao reditelja. Ali, ljubav i želja da se uspe ne znaju za prepreke.
***
Sačuvanih podataka o repertoaru i broju odigranih predstava malo je. Sećanja i poneki oskudni zapis pomažu da se rekonstruiše nešto što se u prvi mah čini nemogućim. Ljubitelji pozorišta s nestrpljenjem iščekuju dan premijera, predosećajući da će to biti doživljaj. I nisu se prevarili, 19. novembra 1944. godine prvim otvaranjem i zatvaranjem zavese u “Centralu“, aplauzima glumcima i reditelju započelo je jedno novo vreme. Predstava “Ožalošćena porodica“ bila je pravi povratak pozorišta gradu i publike pozorištu. Bio je to susret sa jednom zanimljivom i dobro pripremljenom predstavom. Ostvarena je ujednačena i uspešna predstava. sa znalački osmišljenom režijom.
