Вековник паланачког позоришта (8)
Позориште треба што пре оживети. То је захтев тренутка. Оно мора да афирмише револуционарно-социјална хтења народних маса. За почетак шарени програми сачињени од партизанских песама, рецитација, фолклора, скеча или једночинке. Почетак рада позоришта, по сећањима, могао би се везати за приредбу, одржану за руске и наше борце 18. октобра 1944. године, у “Шећерани“. Програм се састојао од руских и наших песама, рецитација, фолклорних тачака и кратких скечева насталих у рату. Било је много песама: соло, дуета и малих хорова. Весеље се пренело на улице. Међутим, то није оно што жели град навикао на праве позоришне представе. У стварање “новог“ позоришта укључују се људи разних професија, навика и образовања. Треба много урадити а за то треба и знање. У граду се појављују нове глумачке снаге, које су до јуче биле у гледалишту, помно пратећи сваки покрет и изговорену реч љубимаца.
***
Жељу за доказивањем “нових снага“ на позоришним даскама требало је искористити. Група пасионираних позоришних аматера, почиње прве озбиљније припреме за рад на подручју сценске уметности. Материјални услови који би помогли убрзању услова рада били су веома скромни, не постоји стална позорница, декор, гардероба, као и низ других неопходних реквизита за рад једне драмске групе. Жеља да се успе доводи до стварања најнеопходнијих услова за рад. Срећна околност за њих, позоришне ентузијасте, била је Велимир Живојиновић Масука, песник и редитељ који у то време живи у Паланци. Народно ослободилачки одбор поставља Живојиновића за чиновника на рад у просветном одсеку. У образложењу решења стоји напомена:
“…да је друг В. Живојиновић стручњак јачег квалитета за рад са дилетантским групама.“ Нађен је прави човек за позориште којег би пожелели много већи и јачи центри од Паланке. Велика је то срећа за позориште да јој се на челу налази један такав позориштник, који је увек знао и умео да окупи бројне заљубљенике у театар, спремне да помогну.
***
Масука се прихватио тешког посла да са неискусним ансамблом оживи позориште. За почетак два драмска великана: сјајни Нушић и маестрални Чехов. “Ожалошћена породица“, “На друму“ и “Медвед“. Формирано је Народно позориште Просветног отсека Народно-ослободилачког Одбора, започиње изузетна мисија у тек ослобођеном граду, у којем се и даље често оглашавају сирене за узбуну. Био је то мукотрпан посао. Требало је много труда, стрпљења и изнад свега воље да би се аматерске почетничке склоности ускладиле са захтевима Масуке као редитеља. Али, љубав и жеља да се успе не знају за препреке.
***
Сачуваних података о репертоару и броју одиграних представа мало је. Сећања и понеки оскудни запис помажу да се реконструише нешто што се у први мах чини немогућим. Љубитељи позоришта с нестрпљењем ишчекују дан премијера, предосећајући да ће то бити доживљај. И нису се преварили, 19. новембра 1944. године првим отварањем и затварањем завесе у “Централу“, аплаузима глумцима и редитељу започело је једно ново време. Представа “Ожалошћена породица“ била је прави повратак позоришта граду и публике позоришту. Био је то сусрет са једном занимљивом и добро припремљеном представом. Остварена је уједначена и успешна представа. са зналачки осмишљеном режијом.