OPREM(A)

toDuhovita kolektivna humorna nadarenost naroda na brdovitom Balkanu je bagremova ćuprija preko koje se prelazi tamo-amo, iz mučaljivosti, ako ne u boljitak, ono, bar, u kakvo-takvo, unormaljeno stanje duha nebeske raje. Vazda bilo i biće. Takva smo sorta. Od zezalice tucačke, grešna mi duša, sagrađena. Tolkuje se izodavno, još, eto, od zažirenih, ene de, crnomanjastih moravki. Do Marije Terezije i ostalih vojvoda zemaljske grane. Putevima jugoslovenskog triptiha, sve do juče, dok današnjica stoji u redu. Uredila se za zajebanciju. Iz čeke. O klipovima nije lasno govoriti. Kukuruz je na ovom tlu, gle, visoko rađao. Zbog toga se nepoznati svetovi na našem černozemu spovode, ko pribogu kad pijndžura nema kud, onda se vrljičarski u’vati za, nisam ‘teo to da reknem, kvarnjaci, nego za tarabu prošćavu. Za opstanak traume nožne. I tako to.

Ispašće, videće te, na kraju, uz dužno izvinjenje kondiru kosovke devojke, tako mi vas, da nam je najskuplja reč najjevtinija.

Mož’ da bidne, al ne mora da znači?

Imali smo, jel te, veliki fabrički kolektiv za napredovanje na svim nivoima. Čak i plovnim. Na kraju smo svi kolektivno, bez uzdržanog glasa, upali u bunar lokalnog bezumlja. Arabeska raspadanja. Da z’inat osetimo zadah sopstvenog jaseničkog droba. Tako nam i treba kad se zezamo sa ozbiljnim, što bi neki nadmeno rekli, ih, projektima. Sveckim!

Siromaštvo memljivo dokazuje da se, još kako, može opstati mrtav (gladan), u Šumadiji, po sistemu teraj plovnu Jasenicu na svoju vodenicu. Biće ušura. A to vam je, već, neki zavet. Imaćete za suvu proju. Belu!

To bi, e, bila najznačajnija poruka, iz glagoljive prošlosti, nesebično ostavljena mlađim generacijama. Za palanački nauk. Od srca manekenskog.

Daj šta daš, propovedaju pesimisti.

Zadrti optimisti još uvek veruju u sred-sredinu razgolićenih butina. Za Dan mladosti.

U nešto se verovati mora.

Od danas, zabeležio je pra-pravni lek, u zdravom telu ima da boravi zdrav duh. I-tačka! A može i tri. Pod uslovom da nije atak na vlast. Poput tri prsta.

Suprostavljajući se prastarim i starim udarcima opstajemo nekako. Kao retka, mrcava, varoška vrsta. Na jedvite đubriš jade. Zahvaljujući ludačkoj beloj moći smešnog brašna. Ispada, jel ej, da je naša čađ sredina kumovala za filmski naslov „Kad budem mrtav i beo“, (primedba autora teksta).

Mož’ da bidne, al ne mora da znači?

Da priča ne bi otišla udžabe, valja se vragiti u neka lepuškastija vremena. To što imam naum priseta ne bejaše tako davno. Stuknućemo se neku deceniju unazad, iliti unatraške. U rujno srce radničke čuk-uranilovke. Kolektivne.

Elem, trudbenička kasta zajahala sva grla, iz svih ergela republičkih, a bilo ih je šest glavnih i još dve sporednije, pa teraaaj. Aj đi! U lakovanu budućnosg.

Fabrike su nicale kao pečurke i za opšte dobro radile su punom parom. Dimnjaci se pušili samo tako.

Šepure se uzdignutog nosa prema nebesima, a na zemu jedan za sve-svi za jednog. Iz golemog progresa fabrike su dobijale decu, pa kad se ona, posle, uhvate za radničke ručice eto nama družbe koju slučajno, il namerno, nazvaše, po zapadnom rečniku, Holding. Još tada smo mi, bralice moj, ušli u Evropu. Ovo sad je zajebancija. A pazi sad. Tata rešio da postojećoj deci sagradi još jedno. ‘Oće i bog! Drž ulevo, drž pravo, radnički savet čekićara srpovano podržao stvoritelja. Tada su se, još kako, poštovali roditelji, a sad? Bolje je da držim jezik za zubima. Kad je bilo kod naziva fabrike opet ‘alabuka. Obrni-osvrni, veslaj nizvodno, ocina je, ka, poslednja. I- kvit! Najmlađe fabričko dete ima da se zove OPREMA. Tako i liči, ne zbog proizvodnje nego zbog tajine volje. Sam se setio. Svaka mu kumovska čast.

Trkeljalo je, bebičavi bezbriž, u, hm, zaigravanju, najmlađe zvrk čedo na ljulj-igraliittu za decu, koje se zvalo tržište. I lepo se zaigralo. U jednom trenutku, ni od kuda, stanje se pogoršalo. Prvo kijavica, pa prehlada, pa zapalenje pluća, pa tbc, ej, kad smo se otarasili od te trleme, pa se, bre, iskomplikovalo zdravstveno. Do popa. Oj dete da umre. Na radničkim rukama.

Radnici se uzjogunili. Gunđaju, prvo sebi u bradu, posle ženi kod kuće, na kraju, „od kafane, do kafane, srcu lečim rane“. Kao i svako drugo breme i ovo se obremenilo. U devetom mesecu je puk’o vodenjak, kad je, ko bi ga znao ko, državnom farbom, na firmi, premazao poslednje slovo. Ej, prvo slovo u azbuci, a tajanstvenik tako. Ne poštuje, bre, prvo slovo. Neki tumači žargona su tvrdili da se nova reč odnosi na stvoritelja.

I, dabome, na kuma.

 

 

 

 

 

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.