ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Варошке тандарије (Слободан Тодоровић Токи)

ОПРЕМ(А)

toДуховита колективна хуморна надареност народа на брдовитом Балкану је багремова ћуприја преко које се прелази тамо-амо, из мучаљивости, ако не у бољитак, оно, бар, у какво-такво, унормаљено стање духа небеске раје. Вазда било и биће. Таква смо сорта. Од зезалице туцачке, грешна ми душа, саграђена. Толкује се изодавно, још, ето, од зажирених, ене де, црномањастих моравки. До Марије Терезије и осталих војвода земаљске гране. Путевима југословенског триптиха, све до јуче, док данашњица стоји у реду. Уредила се за зајебанцију. Из чеке. О клиповима није ласно говорити. Кукуруз је на овом тлу, гле, високо рађао. Због тога се непознати светови на нашем чернозему споводе, ко прибогу кад пијнџура нема куд, онда се врљичарски у’вати за, нисам ‘тео то да рекнем, кварњаци, него за тарабу прошћаву. За опстанак трауме ножне. И тако то.

Испашће, видеће те, на крају, уз дужно извињење кондиру косовке девојке, тако ми вас, да нам је најскупља реч најјевтинија.

Мож’ да бидне, ал не мора да значи?

Имали смо, јел те, велики фабрички колектив за напредовање на свим нивоима. Чак и пловним. На крају смо сви колективно, без уздржаног гласа, упали у бунар локалног безумља. Арабеска распадања. Да з’инат осетимо задах сопственог јасеничког дроба. Тако нам и треба кад се зезамо са озбиљним, што би неки надмено рекли, их, пројектима. Свецким!

Сиромаштво мемљиво доказује да се, још како, може опстати мртав (гладан), у Шумадији, по систему терај пловну Јасеницу на своју воденицу. Биће ушура. А то вам је, већ, неки завет. Имаћете за суву проју. Белу!

То би, е, била најзначајнија порука, из глагољиве прошлости, несебично остављена млађим генерацијама. За паланачки наук. Од срца манекенског.

Дај шта даш, проповедају песимисти.

Задрти оптимисти још увек верују у сред-средину разголићених бутина. За Дан младости.

У нешто се веровати мора.

Од данас, забележио је пра-правни лек, у здравом телу има да борави здрав дух. И-тачка! А може и три. Под условом да није атак на власт. Попут три прста.

Супростављајући се прастарим и старим ударцима опстајемо некако. Као ретка, мрцава, варошка врста. На једвите ђубриш јаде. Захваљујући лудачкој белој моћи смешног брашна. Испада, јел еј, да је наша чађ средина кумовала за филмски наслов „Кад будем мртав и бео“, (примедба аутора текста).

Мож’ да бидне, ал не мора да значи?

Да прича не би отишла уџабе, ваља се врагити у нека лепушкастија времена. То што имам наум присета не бејаше тако давно. Стукнућемо се неку деценију уназад, илити унатрашке. У рујно срце радничке чук-ураниловке. Колективне.

Елем, трудбеничка каста зајахала сва грла, из свих ергела републичких, а било их је шест главних и још две споредније, па терааај. Ај ђи! У лаковану будућносг.

Фабрике су ницале као печурке и за опште добро радиле су пуном паром. Димњаци се пушили само тако.

Шепуре се уздигнутог носа према небесима, а на зему један за све-сви за једног. Из големог прогреса фабрике су добијале децу, па кад се она, после, ухвате за радничке ручице ето нама дружбе коју случајно, ил намерно, назваше, по западном речнику, Холдинг. Још тада смо ми, бралице мој, ушли у Европу. Ово сад је зајебанција. А пази сад. Тата решио да постојећој деци сагради још једно. ‘Оће и бог! Држ улево, држ право, раднички савет чекићара срповано подржао створитеља. Тада су се, још како, поштовали родитељи, а сад? Боље је да држим језик за зубима. Кад је било код назива фабрике опет ‘алабука. Обрни-осврни, веслај низводно, оцина је, ка, последња. И- квит! Најмлађе фабричко дете има да се зове ОПРЕМА. Тако и личи, не због производње него због тајине воље. Сам се сетио. Свака му кумовска част.

Тркељало је, бебичави безбриж, у, хм, заигравању, најмлађе зврк чедо на љуљ-игралиитту за децу, које се звало тржиште. И лепо се заиграло. У једном тренутку, ни од куда, стање се погоршало. Прво кијавица, па прехлада, па запалење плућа, па тбц, еј, кад смо се отарасили од те трлеме, пa се, бре, искомпликовало здравствено. До попа. Ој дете да умре. На радничким рукама.

Радници се узјогунили. Гунђају, прво себи у браду, после жени код куће, на крају, „од кафане, до кафане, срцу лечим ране“. Као и свако друго бреме и ово се обременило. У деветом месецу је пук’о водењак, кад је, ко би га знао ко, државном фарбом, на фирми, премазао последње слово. Еј, прво слово у азбуци, а тајанственик тако. Не поштује, бре, прво слово. Неки тумачи жаргона су тврдили да се нова реч односи на створитеља.

И, дабоме, на кума.

 

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *