Вековник паланачког Позоришта
Сећајући се тих дана архитекта Крстић забележио је следеће редове:
„Још за време првих проба осетио сам да се спрема велика представа у тадашњој малој Паланци. Како смо се ближили крају припрема, ја сам све више уживао у игри појединаца, а по највише начину на који је „чика Масука“ помагао да што верније и квалитетније донесемо лик који играмо. Што се више ближио дан премијере, ја сам све више стрепео за свога Феђу, све више сам веровао да ја то не играм на прави начин, посебно због глумаца у екипи који су све боље улазили у своје ликове, а још више због „чика Веље“ који нам је из вечери у вече све пластичније и опипљивије дочаравао суштину ове једночинке. Представа ми се толико урезала у памћење, да се са уживањем сећам тренутака кад сам понесен глумом неких учесника, понајвише Моме Ракића и Аце Митровића, безмало заборавио када ја као Феђа треба да уђем на сцену. На незабораван начин дочарана је атмосфера, а гледаоци су са усхићењем говорили о великом успеху паланачких глумаца, а све то захваљујући великом редитељу Масуки.“
***
Вредно је, истаћи околности под којима су припремане прве позоришне представе, и упорност којом су аматери савлађивали препреке на које су наилазили у свом раду. Пре свега, пробе су у то време најчешће одржаване по ходницима, а мање у зато одговарајућим просторијама и трајале су дубоко у ноћ. Када би се изговорила последња реченица драмског текста, није се одлазило кућама, већ се настављао рад на припреми декора и других потреба за извођење представе.
***
Упоредо са радом на Нушићевој „Ожалошћеној породици“ Масука је спремао и Нушићеву једночинку „Власт“. Нема плаката, не зна се ко је играо. Само фотографија добијена од Радомира Јелића-Доле са гостовања у Селевцу, која приказује Јелића у једној сцени, и доказује да су дилетантске представе из града игране по селима, у које се ишло пешице, у поворци која пева, уз хармонику, корачнице и друге борбене песме.
***
Гледајући оно мало постојећих фотографија и слушајући сећања учесника, види се све сиромаштво сцене и костима. Наследства од старог позоришта скоро и да нема, а и оно је дотрајало и неупотребљиво. Костими нису шивени, одела су добијана на поклон. Највећи део је стизао приватном иницијативом. Грађани су позајмљивали и поклањали изношену гардеробу. Недостатак позоришних реквизита и сценографије надокнађиван је радом чланова ансамбла који су данима самоиницијативно проводили у техничком опремању представа и другим радовима на припремању комада. Све су то тешкоће које карактеришу сваки почетак организованог рада који се манифестује и преко руководећег кадра који је био неискусан и често мењан, не би ли се пронашао најбољи облик организовања.
***
Заљубљеника у чаролије позоришта увек је бивало, међу ђацима, занесеним професорима и радницима, који бавећи се овим послом сваког дана проживљавају две врсте живота. Захваљујући послу који им је судбина наменила, (оном за који примају плату), дато им је да обично с вечери дају себи одушка. За њих тада не постоји ништа друго осим лика који тумаче на сцени, јер аматеризам је спонтана културна делатност, која није побуђена тежњом за стицањем средстава за живот, већ је израз унутрашње мотивације и потребе човека да делује и изражава се културно уметнички.
(наставиће се)