децембар 2013. – Страна 2 – ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

У понедељак 22. седница Скупштине општине

Председник Скупштине општине Смедеревска Паланка, Славољуб Ђурић, заказао је за понедељак 30. децембар 22. седницу Скупштине општине. На дневном реду овог заседања наћи ће се, између осталог, и Предлог ребаланса буџета за 2013. Годину.

Одборници ће расправљати и о ревизији финансијских извештаја Завршног рачуна буџета и правилности пословања Општине.

Као значајније тачке дневног реда издвајамо и Доношење решења о давању сагласности на Програм рада Апотеке „Здравље“ и Дома здравља, финансијски план ПУ „Чика Јова Змај“, а тема ће бити и Предлог програма коришћења и расподеле средстава буџета Општине за пољопривреду у 2014. години.

Почетак седнице је у 10 часова.

Хит дана у редакцији "Паланачких"

Хит петка

Кликните на линк:

http://www.youtube.com/watch?v=qtPrgJMJWKM

Друштво Култура

“Паланачке” на Концерту године у Новом Саду

Уз литре Хладног пива, у Колапсу Партибрејкерса, док је вокал Феуда показивао свој Six pack, Бјесови чешљали Бркове, а ККН свирао свој Обојени програм, публика је у Великој дворани новосадског Спенса, на Концерту године, уз Eyesburn доживела Електрични оргазам

Воз из Београда за Нови Сад кренуо је без кашњења. Загревање за концерт почело је још ту, у вагонима који као да су се претворили у праве, мале пивнице. Одлазак на Концерт Године возом постао је традиција. Годинама, маса младих људи похрли пут Новог Сада железницом; најјефтиније је, а и најзанимљивије. Гужва и стајање изненадили су једног деку који се запитао о чему је реч. Од младића из воза добио је одговор да је у Новом Саду концерт и да сви ови млади људи иду тамо. Декица је на то климнуо главом и рекао: „О да, Харис Џиновић.“

Бубњеви, гитаре, јаки тонови, дим, алкохол и скоро пуна сала обележили су 14. Концерт године. Десеточасовна свирка без престанка претворила је Нови Сад у престоницу панк-рок музике Балкана. Публика свих узраста, од основаца, који су на концерт могли да дођу једино у пратњи својих родитеља, јер тако су налагала правила организатора, до старијих љубитеља јаких тонова, уживала је у звуку своје омиљене музике. 21. 12. 2013. двадесет година након првог Концерта године, одржаног 1993, у публици су скакали неки нови клинци, млађи од концерта.

Шта је остало од домаће панк-рок сцене

Дупло мање публике било је у сали него на месец дана раније одржаном концерту једне фолк звезде у истој дворани. Њен трочасовни наступ пратило је око 10 хиљада посетилаца. Сада их је било између 4 и 5 хиљада. Можда је то показатељ шта је остало од панк-рок сцене на нашим просторима.

Од првог трзаја гитаре у Спенсу, све до краја концерта, скакало се у првим редовима испред бине. Што од еуфорије, што од алкохола и неких других дозвољених и недозвољених супстанци, нема битне разлике, битан је осећај. Дугокоси момци, или боље речено дечаци, и исто тако младе девојке, међу својим вршњацима посматрани као бунтовници, чудаци, због начина одевања и фазона који фурају, дошли су да уживају у музици и упознају нове, себи сличне људе. Кожне јакне, мартинке, ишврљани прслуци од тексаса, пирсинзи, дредови… или Punk is not dead?

Као велики фан Six pack-а и Хладног пива, ишчекивала сам њихове наступе и унапред се нервирала што ћу у међувремену морати да слушам којекакве „дрекавце“. Међутим, на моје велико изненађење, управо ти „дрекавци“ су ме одушевили. Колапс, Феуд, Бркови – за мене велико откриће те вечери. Што због музике, текстова, ритма, али и уживања у погледу на неке од чланова поменутих састава.

Први су се на бини нашли чланови новосадског бенда Колапс. Овај хардкор састав је пратило десетине посетилаца, верних фанова који су певали упоредо са Кимијем, вокалом Колапса, песме чији текстови говоре о суровој свакодневници, обичном човеку и његовим моралним дилемама и проблемима. Енергични наступ бенда, уз песме „Пута мадре“, „Пас“, „Једна љубав“, пратила је незаобилазна шутка у првим редовима публике.

„Овакви алтернативни бендови најбоље описују стање у друштву“, рекла је девојка из публике.

Шта би радио да има власт, о тајкунима и телевизији, певао је Рамирез, фронтмен београдског Феуда, а некадашњи члан групе Sunshine. Публици, углавном млађој, која је полако попуњавала Спенс, представили су своје хитове чијим текстовима желе да стану у одбрану основних, али заборављених вредности. Публика је, као да се усагласила, на сав глас певала упоредо с бендом.

Sex, drug and rock and roll

У паузама, док се један бенд повуче, а други спреми за свој наступ, публика, сада већ бројнија, ишла је по освежење до једног од три шанка у хали, до тоалета, да одмори… Девојци која је покушала да изађе напоље на свеж ваздух, елегантно попуњени господин из обезбеђења је рекао да даље неће моћи, односно да може, али само уколико не планира да се врати. За то би морала да купи нову улазницу.

„Опичену комбинацију панка и фолка“ Спенс је дочекао овацијама. На бини су се у оригиналнуим костимима појавили чланови хрватског бенда Бркови. На срећу њихових фанова, Бркови су имали нешто дужи наступ од планираног. Због кашњења Six pack-а, вратили су се на бину и отпевали још неколико песама.

Уз извињење због кашњења, Паланчани су отпочели свој други по реду наступ на Концерту године, песмом „Оловке изломљеног срца“. Затим су се ређали „Црвени макови“, „Хвала ти за овај сунчан дан“, „Делфинов лет“… Сала се полако попуњавала, а Мики и екипа из Six pack-а су уз разочарање публике због кратког наступа напустили бину. По сатници, већ је почео термин наредног бенда.

Микрофон је у руке узео Оливер, вокал ККН-а. Његов специфични глас и тонове које овај бенд свира, публика је дочекала с одушевљењем. Уз песме „Дивни дани“, „Прекиди стварности“, „Пашћу у свест“, певао је Спенс. Ипак, атмосфера још увек није била на очекиваном нивоу. Као да је већина чекала да се нешто деси. Или је ипак још увек било рано? Било је 8 сати. Треба издржати до пола 3.

„Прошле године је било другачије. Или сам ја можда касније дошао. Видећемо како ће до краја вечери бити. За сад то није та атмосфера. Недостаје и мала бина, на којој су до сада увек у паузама наступали клинци, неафирмисани бендови. То ми недостаје“, рекао је младић из публике.

Загревање атмосфере је настављено уз пиво и Обојени програм. Овај новосадски бенд је на већ познатом терену извео своје хитове. Ово им је други наступ на Концерту године, а претходни пут су свирали 2000. године. Као изненађење вечери на сцени им се придружио Дејан Вучетић из Darkwood dub-а. Заједно су извели нумере „АБЦД авиони“ и „Кад се неко нечем добром нада“.

Уморну, пијану публику, поседалу на под Спенса, на ноге су покушали да подигну Бјесови. Неколицина је ипак остала у седећем положају. Горњомилановчани су свој наступ започели песмом „Чак и да могу“. Отпевали су своје старе нумере, али су публици представили и песме са новог албума. Успели су да подигну атмосферу на нешто виши ниво.

За све генерације

Сала је већ изгледала попуњеније, а на бину је изашао Електрични оргазам. Бенд који је у овој сали свирао и на првом Концерту године, пре тачно двадесет година. Иако прилично статични на сцени, успели су да изазову овације публике. Сада су већ све генерације певушиле, а највише се орило „Бејбе, бејбе, ти ниси ту“. Изгледа да многи сањају своје далеке љубави.

Близу пет хиљада људи, по слободној процени, било је у Великој дворани Спенса, а на бину су изашли чланови београдског састава Eyesburn. Маса се нашла у трансу. Изгледа да се то чекало. Спенс је сваку песму отпевао од почетка до краја, од а до ш. Највеће одушевљење настало је када је Којот, певач Eyesburn-а, запевао Хеусторову песму „Шејн“, у нешто другачијем издању. Од прскања пивом у публици, многи су добили нове фризуре, бесплатно.

Након њих, на бину је изашао Бобан из Ритма нереда. Таман када су неки помислили да је и то изненађење вечери, демантовао их је најављујући наступ Партибрејкерса. Цане и екипа су у свом стандардном маниру подигли све на ноге и Спенс, сада већ скоро пун, се орио уз свеку њихову реч, сваки акорд. Све је трештало у ритму музике. Партибрејкерси су одрадили добру свирку и овај пут.

Двадесет минута након поноћи, а нешто више од осам сати од почетка концерта, публика се припремала за наступ Хладног пива. После годину дана у истој дворани певали су се стари хитови, али и нови сингл овог бенда „На овим просторима“. Публика је одушевљено певала, играла, скакала, пила… „Није све тако сиво“, „Питала си ме“, „Свијет гламура“, „Шамар“… Многи су чекало на њихов наступ скоро девет сати и кажу – вредело је.

После десет сати трештања, озвучење је исклучило, светла укључила, а публика нагрнула ка излазу. Остале су празне чаше, проливено пиво и много посла за чистаче. Многи су изгубили глас, али нашли нове успомене. Можда су рођена нова пријатељства. Једно је сигурно, Нови Сад је бар на један дан био престоница доброг звука.

Завршен је још један Концерт године. До године, у исто време.

Катарина Стевановић

Маштарије старог покварењака: Чарлс Буковски

Док возим аутопутем

На аутопуту сам, у последњој траци, иза некога. Он вози око седамдесет пет на сат. Почнем да га претичем, а он дода гас на сто. Ја спичим на сто десет, а он стисне педалу за гас. Постоји нешто у људској раси што је јако ситничаво, јако огорчено. Примећујем то док возим аутопутем. Када неко покуша да ме претекне, ја стиснем кочницу и пропустим га. Али људи се тако не понашају.

Друштво

Саветовање о органској – здравој храни

Скупштина општине Смедеревска Паланка на прошлој седници, једногласно је усвојила Декларацију да се подручје наше општине прогласи зоном без генетски модификованих организама. Непосредно после усвајања ове декларације, Савет за пољопривреду Скупштине општине, чијим радом руководи др Дејан Цвикић, научни саветник у Институту за повртарство у Смедеревској Паланци, уприличио је трибину, на којој је пољопривредним произвођачима и другим заинтересованим грађанима указано на вишеструке користи производње органске хране.

Заменик председника Скупштине општине, Живко Петровић, поздравио је учеснике саветовања и бројну публику, а професор др Божидар Михајловић, са Факултета за менаџмент, економију и финансије из Београда, био је модератор саветовања у чијем раду су учествовали стручњаци различитих области, експерти за повртарство, др Ненад Павловић и др Дејан Цвикић, стручњаци за квалитет и менаџмент, др Милета Брзаковић и др Бранислав Јакић, као и експерт за контролу органске производње, Чедомир Николић.

На скупу је било речи о несумњивим економским ефектима производње здраве, органске хране, начинима на који се она производи, ризицима који прате овакву пољопривредну производњу, здравственим и социјалним ефектима узгајања здравих организама.

Посебан допринос скупу пружили су произвођачи органске хране са територије наше општине, који су говорили о својим искуствима.

Саветовање је било неуобичајено добро посећено, а после излагања, учесници су још дуго одговарали на конкретна питања пољопривредних произвођача и заинтересованих грађана.

Професор Божидар Михајловић посебно је истакао да ће битка за органску производњу бити добијена, захваљујући, пре свега, младим стручњацима, издвојивши притом своје докторанте, Бранкицу Ђурђевић из Велике Плане и Јована Рудежа из Смедеревске Паланке, који је представљен као spiritus movens повезивања стручњака из Београда и локалне самоуправе.

Друштво

Председник Општине у новогодишњој посети „Пужу“

Деци која користе услуге Дневног боравка за децу и омладину ометену у развоју и аутистичне особе, данас су уручени новогодишњи пакетићи, дар Општине Смедеревска Паланка.

На свечаности, уприличеној у Дневном боравку „Пуж“, пакетиће је деци уручио Радослав Милојичић Кена, председник Општине.

-Докле год обављам посао председника Општине, залагаћу се да Дневни боравак „Пуж“ функционише у нашој локалној заједници – нагласио је Милојичић. – Нажалост, нема много локалних самоуправа које имају овакав дневни боравак. Деци са посебним потребама треба омогућити да, дневно, имају све што је неопходно, и она не смеју да буду запостављена. Ово је мали корак који је учинила локална самоуправа, али је за децу значајан.

Директорка Центра за социјални рад, чији саставни део је „Пуж“, Слађана Црномарковић, одговарајући на питања новинара, потврдила је да ће, упркос кризи, Дневни боравак несметано радити и током наредне године.

-Очекујемо да ће функционисање бити несметано, мораћемо, додуше, да извршимо неке корекције, у складу са новонасталим околностима, али сам уверена да ћемо превазићи све проблеме – изјавила је директорка Центра, нагласивши да многи наши суграђани, током године, на различите начине, у складу са својим могућностима, дарују Дневни боравак. – Највећи број наших суграђана уручује поклоне баш уочи новогодишњих празника, што нас посебно радује. Јуче је удружење „Адра“ даривало пакетиће за кориснике „Пужа“ и децу из хранитељских породица, а Културни центар је даровао извођење дечије представе. Такође, наша хранитељица Биљана, из Кусатка, организовала је са децом из Предшколске установе и Основне школе у Кусатку сакупљање играчака и слаткиша за наше кориснике, а најавиле су се и политичке странке, које ће даривати пакетиће.

Сања Ђорђевић, непосредни руководилац Дневног боравка „Пуж“, такође је, путем медија, захвалила свим дародавцима.

-Када се приближава Нова година и божићни празници, у Дневном боравку је посебно весело каже Ђорђевић. – Многи наши суграђани дођу да нас обрадују. Председник Општине и локална самоуправа су увек са нама, током целе године, а пред Нову годину посебно развеселе децу новогодишњим пакетићима, тако да је код нас, у „Пужу“ свечано, празнично расположење.

Споменар Паланачке гимназије (Приредио и уредио: Александар Саша Јелић)

Директор

– Уђи – радознао сам, обамро већ од самог позива и стражарног спровођења дежурног до замандаљених врата из чије се утробе чуо тај претећи глас. Ту, с десне стране мраморног, широког улаза у школу, ишчекивао сам своје распеће, спас од даљих мука и искушења, ваљда!? Искушења, која су почела педесетак минута раније ђачким „несташлуком“ на часу енглеског језика у II₃ – Гимназије у Паланци. Протагонисти – друг Јовица, и професор Ружица и, дабоме, ја, уз свесрдачну хорску помоћ, говорило се тада у чаршији – „елитног одељења“ школе. Све деца из финих кућа! Е, фино бога ми, а ја у том „фином“ одељењу наредих професору да напусти час! Споречкао сам се нешто са Јовицом, професор нас укорио, више мене, него њега, а ја – увређен, па … „Хајд, лепо Ви професоре – напоље! Нисте у праву, него … ‘ајд, ‘ајд, полако напоље…“

Тако би, али сада, шта сада? Учињено је!

– Ма нема никог! То се мени само причињава да ме из канцеларије на чијим је вратима, на црној правоугаоној плочици било исписано белим ћириличним словима „Директор“, неко мами унутра!? Ипак, васпитање налаже: покуцај још једном, огласи се, али – рука се не диже!? Мучи се, превија, вара надом… да је све то плод грешке, завере планетарно-паланачких размера… Ипак, згрчих средњи прст… и таман… да… кад из собе јекну још једном:

– Уђиии – рекао сам!!!

Врата промукло зашкргуташе у зглобовима! Дугооо … тамнички …! Трупих у непријатну хладовину невелике собе, и стадох крај саме ивице излазног прага. Висину плафона просторије, ни ширину леђа стаситог човека у тамно плавом оделу, који је стајао крај прозора, уредно зачешљане косе на потиљку, руку прекрштених на крстима, с десном шаком у левој, нисам могао да сагледам. Плећата фигура мраморна, сабласно увоштена. Благо погнута унапред, силуета је зурила-тамо, преко улице, у правцу СУП-а, мислим…? Не сећам се…? Врата издајнички, промуклим праском треснуше за мном…? Брава цикну, шкљоцну! Мук! Ситно цакетање сата марке „Дарвил“, на широком зглобу леве руке човека крај прозора, чуо сам као да ми је био прислоњен уз уво. Или сам то ослушкивао своје цвикетаво срце… не знам више!… Хладна, претећа, бескрајна тишина … Соба све већа, и све шира, и све виша… Огромна, широка тескоба притисла са свих страна, те и оно мало ваздуха више не долази до плућа, чинило ми се! Болна тишина, траје!

Голгота које сам допао тада у тој просторији, као да је почела много раније! Можда још код уписа у Гимназију? А, кад помислим, где и у коју другу школу бих се уписао? И отац и мајка су у Гимназији матурирали. Он у скамијама школе писао песме мојој мајци посвећене, па их после читао на књижевним вечерима: „ Мислим да није много/Што увек желим/Да сјај твојих зена/У моје преселим…“, а она смерно, девојачки црвенела у сали. Били су пар коме су завидели, причали су ми касније њихови другови. О Гимназији и њеним професорима у кући су родитељи радо говорили: „Знаш када је оно професор Бакић… А професор Шошанић мене изведе пред таблу… Професор Бабић је баш био фин, а Радојка, а тек Десићка…“

И тако, улица од мирисног свода липа у којој се налази стара зграда школе, са високим стубовима који држе пространи балкон, двориште гимназијско где почињу прве љубави, и уче се први кошаркашки кораци, па и јата чавки које слећу под кров, од малена су ми били драги! Волим је!

А сада, ту, у тој соби, постиђен због свог геста, стојим у хладној тишини, која се ковитла у сваком кутку и снажним дамарима удара посред груди… Фигура човека крај прозора – непомична, безгласна… а „Дарвил“ – цикета, цикета, једнолично, тугаљиво, мирнооо… Капље његов звук и убада као врела игла уво, поглед ми замагљује!

– И… огласи се тихо фигура широких рамена?

– Па… прокркљах грлено, противно свим законима фонетике, желећи, ваљда, да нешто кажем. Тежак, оркански уздах, оте се из груди човека крај прозора, не сачекавши мој одговор! Из ходника школе, ни са улице, ниоткуда ни шушка… тајац!

– Нисмо те тако васпитавали… лепо, лепо богами, прозбори најзад фигура у тамном оделу, не окрећући се. – Иди, нареди, одсечно, војнички!

– Чујеш, можеш да идеш, синко, додаје још оштрије!

Нашао сам се наједном у ходнику школе. Свуда котрљави замор гимназијске младости која је хитала на одмор – на Јеремијине погачице и јогурт. Они одважнији у скровита места школског WC-а, да поделе „по један дим“. Био сам као под стакленим звоном! Никад више ово, заклео сам се у себи!

Те вечери дуго су била упаљена светла у професорској канцеларији на првом спрату школе. Наставничко веће, седница. Сутрадан, на часу разредног старешине, уручена ми је ђачка књижица. На једној од страна писало је: „… кажњава се укором Наставничког већа пред искљулење“! На месту предвиђеном за „родитеља, или старатеља“, стајао је већ потпис са калиграфски извајаним иницијалом слова „Ј“ и облим словом „Р“.

Био је то потпис човека из „оне“ просторије – потпис директора Гимназије: Јован Ристић. Мој отац!

Ето! Тако је било!

Ненад Ј. Ристић

Друштво

Деда Мраз и „Адра“ обрадовали децу у хранитељским породицама и кориснике „Пужа“

Хуманитарна организација „Адра“ и ове године обезбедила је новогодишње пакетиће за децу из Смедеревске Паланке. Тим поводом, у сали Градског позоришта, Центар за социјалани рад организовао је свечану доделу пакетића, којој је претходило извођење позоришне представе за децу. Осамдесет пет богато опремљених новогодишњих пакетића добили су корисници Дневног боравка за децу и омладину ометену у развоју и аутистичне особе „Пуж“, као и деца која су збринута у хранитељским породицама.

-Сви осећамо потребу да својим најмилијима улепшамо новогодишње празнике. Ове године смо се обратили многима да нам помогну да нашим малишанима приредимо задовољство и да их обрадујемо новогодишњим поклонима. „Адра“ нам се одазвала, и великодушно нам поклонила све ове пакетиће – изјавила је за медије, у току свечаности поделе пакетића, Слађана Црномарковић, директор Центра за социјални рад, додавши да се Кулурни центар прикључио овој хуманитарној акцији извођењем представе Деда Мраз и облак бајки.

Децу, која су примила пакетиће, поздравио је и активиста хуманитарне организације „Адра“, Хранислав Ђоковић.

Познати Паланчани

Занимљив животни пут Бранка Јовановића: БОКСЕР НЕЖНОГ СРЦА

Бранко Јовановић припада сјајној плејади паланачких спортиста. Игром судбине определио се за бокс. Иза њега су многи мечеви и бриљантне победе. Био је велики мајстор међу конопцима. За њега веле да је боксер нежног срца. Изузетно је поштовао своје противнике у рингу. Био је велики и у победи и у поразу. Бокс је доживљавао као племениту вештину.

Рођен је 1935. године у Доњој Рашовачи код Прокупља. Отац Живко, који се бавио земљорадњом, учесник је завршних борби за ослобођење Београда. Имао је свега 33 године кад је погинуо на Сремском фронту. Мајка Магдалена је остала на кућном огњишту са троје деце: два сина и ћерком. Бранко је био три године старији од сестре Зоре и девет од брата Стојана.

Основну школу је завршио у родном месту, а два разреда гимназије у Прокупљу. Тек је био напунио 14 година кад се отиснуо у „бели свет“. Стигао је у главни град Југославије међу градитеље Новог Београда.

-Био сам прилично млад и физички слаб – започиње своју животну причу Бранко Јовановић.- Кад су ме видели у штабу акције, питали су ме зашто сам дошао? Хтео бих нешто да радим – одговорио сам. „Јеси ли завршио основну школу? Да, завршио сам и приде два разреда гимназије. „Знаш ли да пишеш и читаш?“ Знам, како да не знам. „Хајде потпиши се овде.“ Потписао сам се ћирилицом. Хајде сада понови то, али латиницом. “Потписао сам се и латиницом. „Дипломирао си. Примамо те. Бићеш курир…“

Све се то дешавало у аутобази , на Сајмишту. Било је прилично камиона којима су превожени разноврсни терети. Бранко је ту провео два и по месеца разносећи пошту. Јул се примицао другој половини кад је те 1949. године из Београда кренуо возом за Паланку.

-Нисам ни знао где је Паланка, иако сам кроз њу прошао идући ка Београду – наставља своју исповест наш саговорник. – Непрестано сам мотрио на железничке станице како не бих промашио Паланку. „Ништа не брини, силазим у Паланци па ћеш са мном“ – храбрио ме сапутник из воза, родом из Азање.

Био је 15. јули кад се обрео у непознатом граду и међу непознатим људима. Успео је некако да пронађе Дом ученика у привреди, који се налазио недалеко од садашње „Ластине“ аутобуске станице.

-Била је недеља – сећа се. – Управитељ дома био је Јован Симић. „Остани ноћас ту, сигурно ћемо те примити“, рекао ми је у присуству једног васпитача. Кад је следећег јутра дошао на посао, питао ме да ли сам завршио Основну школу. Јесам и основну и два разреда гимназије. „У реду, идеш у трговину!“ Мени се то није свидело. Желео сам да учим занат. Били су ту неки дечаци из „7.јула“ и ја сам с њима отишао у то предузеће. Мајстори су ме лепо прихватили, али кад сам се вратио у дом питао ме управитељ Симић где сам био? У „7.јулу“ – признао сам. „Шта ћеш тамо?“ – љутио се. Хоћу да учим занат, нећу у трговину. „Плати ручак који смо ти дали у недељу и одмах напоље одавде“ – био је неумољив управитељ.

Није имао куд. Вратио се у „7. јули“ да се пожали директору Чеди Марковићу. Саслушао га је, а онда су заједно пошли код Јована Симића.

-Директор Марковић ме похвалио код управитеља, рекавши да сам вредан и да ме занат интересује – вели Бранко. – Међутим, није му било право што нећу у трговину. „Иди у фабрику кад већ хоћеш да будеш гарав!“ – рекао ми је. И тако сам завршио занат, радио у „7.јулу“ још годину и по дана, а онда сам почео да тренирам бокс. У међувремену сам као металостругар прешао у „Гошу“.

О боксу прича с приметном сетом у гласу. У време кад се бавио тим спортом владало је велико другарство. Показује слике из боксерске каријере.

-Видиш, ово је екипа која је била првак државе 1954. године – показује фотографију. – Представљали смо металске раднике. У њој су били Мића Пауновић, Радослав Игњатовић, Јова Радојковић, Бранко Матић, Миодраг Милић, Миле Ћела, Гуле Митровић, Јован Стојнов, Ђорђевић, Андра Марковић, председник Брка Радовановић и ја. Тренирали смо у сали код Дома ЈНА, па у згради кад се крене за железничку станицу.

Како се, поред толико других спортова определио за бокс?

-Изашао сам из ђачког дома и нисам имао куд – подвлачи. – У то време се није ни имало толико, много тога ми је недостајало, па је одлазак на тренинг био боље решење, него да се мувам по кафанама. Ја сам тренинге схватио озбиљно и радио сам онако како ми се каже. Интензивно сам тренирао седам, осам месеци, а онда је дошао први меч у Младеновцу, који сам добио. Други меч је био у Пожаревцу и ту сам доживео пораз. Онда сам имао меч у Алексинцу и њега сам добио. Победио сам потом у Ваљеву, па у Железнику неког Андријашевића. На првенству металских радника у Славонском Броду боксовао сам три меча и сва три сам добио. У Шапцу сам изгубио од олимпијца Лукића.

Војску је служио у гарди. Униформу је обукао марта 1955. године. Служио је у аутобази која је бројала скоро 500 војника. Кад је завршио возачки курс био је упућен на бербу кукуруза у Војводини. Био је са још једним војником распоређен у селу Марадик.

-Било је кишовито време па се није могло стално радити на њиви – наглашава Бранко. – Камион који сам возио био је нов, тек изашао из фабрике. Да не бисмо дангубили, председник општине је питао да одемо до Београда да дотерамо угаљ. Отишли смо и ја сам направио грешку, јер сам камион претоварио преко каросерије. Враћајући се у Марадик, на путу су стопирала два дечака. Питао сам председника општине да ли да их повезем. „Где ћеш их,видиш да смо препунили камион?“ – упозорио ме. Нисам размишљао шта се може догодити, већ сам им рекао да се попењу на камион. Кад сам стигао близу скретања за Марадик, возило које се кретало из Новог Сада, упало је у „маказе“. Покушао сам да се померим да бих му ослободио пролаз и при том сам нагло прикочио. Они дечаци су пали, угаљ се расуо преко њих, па су се обојица повредили, срећом без већих последица. Хтео сам да им учиним, а у ствари сам направио грешку.

Из војске се опет вратио у „Гошу“, у машинску радионицу, где је радио скоро девет година. Потом је прешао у гаражу, за возача камиона. Сматрао је да ће му бити лакше, јер нема ноћне смене. Камион је возио све док се није указала прилика да седне за волан путничког аутомобила. Возач Драган Павлићевић је задужио нови аутомобил, па се јавила потреба за возачем „његовог“ мерцедеса. За тај посао био је предложен старији возач, али је ипак опредељење било за неког млађег. Тако се Бранко коначно нашао за управљачем „мерцедеса“. Возио је Животу Стојиљковића и Миодрага Гавриловића.

-Скоро две године сам углавном њих возио – износи Бранко.- Највише сам возио за Београд. Ишли су у банку, комору…Обезбеђивао се новац за аконтације и плате. Кад смо ишли ка Београду, обавезно су говори где ће све бити и у којој фирми ћемо ручати. Једном приликом су ми казали: „Слушај ти, тешко иде, доћи ће време кад ће овај ауто да се прода да би се исплатиле зараде…“

Они су на неки начин најавили кризи и на тај начин свом возачу помогли да се мане волана и пређе у приватни сектор. Решио је да покуша у Словенији, где је била „Гошина“ консигнација резервних делова

-Све што је у Љубљану стизало као резервни део, Словенци су продавали као свој производ и тако убирали кајмак – подвлачи Бранко.- Они су формирали своје цене и пласирали резерве делове по целој Југославији. Знао сам добро те људе, па и директора Конрада кога сам питао да пређем код њих. „Имаш ли камион?“ – било је прво његово питање. Рекао сам да немам, али да се спремам да га купим. Њихов превозник постао сам 1973. Добро сам зарађивао кад у Србији није постојао приватни сектор. Тада је појединац могао имати само камион до пет тона носивости, док је у Словенији приватник могао бити и власник шлепера. У Словенији сам радио скоро четири године, а онда одлучио да се поново вратим у „Гошу“. Јавио сам се Браниславу Милановићу Рафу. „Посао ти не зависи од мене,већ од тога како си се показао док си овде радио; распитаћу се па ћу видети“ – казао ми је отворено. У гаражи су о мени рекли све најбоље и убрзо сам позван на посао. Задужио сам камион и превозио сам углавном конструкције у Бајину башту, где се градила електрана. После пет месеци, Раф ме је позвао да возим нови путнички аутомобил „фијат 132“. Годинама сам га возио и пропутовао целу Европу, скоро све земље осим Русије.

Драгољуб Јанојлић

Друштво

Министарка уручила акредитацију паланачком Дому здравља

У оквиру активности Министарства здравља у области сталног унапређења квалитета, током 2013. Године, и уз финасијску подршку Министарства, 38 здравствених установа примарне здравствене заштите је успешно прошло процес акредитације.

Министарка здравља, проф. Славица Ђукић Дејановић, предствницима домова здравља уручила је сертификате о акредитацији. Сертификате о акредитацији су добили: ДЗ Јагодина, ДЗ Куршумлија, ДЗ Сремска Митровица, ДЗ Палилула, ДЗ Смедеревска Паланка, ДЗ Алексинац, ДЗ Петровац на Млави, ДЗ Нова Варош, ДЗ Бољевац, ДЗ Крушевац, ДЗ Пријепоље, ДЗ Мајданпек, ДЗ Богатић, ДЗ Бела Црква, ДЗ Ражањ, ДЗ Пожаревац, ДЗ Гаџин Хан, ДЗ Бајина Башта, ДЗ Брус, ДЗ Лапово, ДЗ Панчево, Завод за здравствену заштиту студената, ДЗ Чукарица, ДЗ Бачки Петровац, ДЗ Рача, ДЗ Мали Зворник, ДЗ Лозница, ДЗ Мерошина, ДЗ Ћуприја, ДЗ Нови Пазар, ДЗ Прибој, ДЗ Врњачка Бања, ДЗ Медвеђа, ДЗ Житиште, ДЗ Вршац, ДЗ Жагубица, ДЗ Књажевац, ДЗ Аранђеловац.
Три установе су добиле акредитацију на 7 година, 31 установа на 3 године и 4 установе на годину дана.
Унапређење квалитета рада 38 здравствених установа остварено је кроз додатни рад, велики напор и залагање запослених, као и уз подршку локалне заједнице у тим срединама.

Хит дана у редакцији "Паланачких"

Хит четвртка

Хит четвртка можете чути уколико кликнете на линк:

http://www.youtube.com/watch?v=BsXBDnY_dII

Друштво

Велика новогодишња журка у дискотеци „MASH“

Највећа и најлуђа новогодишња журка у Смедеревској Паланци, са 1000 учесника, организује се у дискотеци „MASH“ у којој ће вам домаћин поново бити тим који је и изградио имиџ овог култног места за младе.

Како сазнајемо, у „MASH“-у се озбиљно припремају да, уз повољне цене, обезбеде најбољи провод током свих предстојећих празника.

Коментар "Bandiera Rossa" (пише: Владимир Ђурђевић)

Честитке или новогодишња утопија

Већ годинама на моју адресу не стижу новогодишње честитке. Ту и тамо, добијем по неки новогодишњи мејл, празнике ми, поштом, честитају и неке организације чији сам члан, али честитке од бројних пријатеља и познаника више не добијам. Додуше, и сам сам одавно престао да на овај начин блиским људима честитам празнике. Можда због тога што и ја, и моји пријатељи, бринемо о сваком динару, а новогодишњи празници су и иначе време великих издатака: после дочека, отегне се јануар, као гладна година, множе се рачуни и опомене, тешко се наплаћује „додатни посао“. А можда у овом празничном ћутању, ипак, треба пронаћи некакву поруку?

Уместо новогодишњих честитки, већ деценијама влада правило да се путем националних медија оглашавају високи државни фукционери, који дарују прегршт лепих жеља. Чему честитке, када ови медијски поздрави, осим празничних благослова, нуде и прегледна пророчанства.

Вероватно из разлога што долази из неког другог света, у коме се школовао и стицао „менаџерско искуство“, тек – новопечени министар финансија упутио нам је судбоносну посланицу, коју с правом можемо да примимо као новогдишњу честитку, али и као астролошку карту за наредну годину. Када откуца поноћ, 31. децембра, на снагу ступа забрана запошљавања у јавном сектору! Уколико је ваше дете, коме сте додијавали подсећањем да факултет мора да заврши на време, коначно одбранило дипломски рад – мораће да сачека 24 месеца пре него што добије прилику да учествује на неком конкурсу. Ова одредба, додуше, не важи за приватне фирме и предузећа, али предузетници су пословично нерасположени према дипломцима факултета „друштвених наука“. Није им замерити: ко још жели да у фирми има неког политиколога, или, далеко било, социолога, који не могу да одоле искушењу да утичу на раднике, да се синдикално организују и траже некаква своја права!

Поменути министар, који и без новогодишње „униформе“, подсећа на деда-мраза тинејџера из празничних америчких сапуница, обећава и нови закон о раду, који ће легализовати све оно што газде и инвеститори поодавно раде. У Алфа банци већ отпуштају службенице које су дозволиле себи такву напажњу да остану бремените. Ко хоће да ради, мора да зна да ништа у животу не може да чини мимо воље пословодства! Нека се нико не прави да није био обавештен. Па већ само име поменуте банке сугерише да је она Алфа (и Омега). Без разлике, и за клијенте и за запослене.

Оно што је млађани министар, у улози Божић бате пропустио, допуњује његов старији колега: на срећу свих нас, наредне године ћемо, ако све буде текло по плану, лакше и брже остајати без посла! Овако неуки, нисмо се обрадовали овој најави. А како не бити срећан? Захваљујући лакоћи отпуштања, створиће се конкурентије тржиште рада, па ће запослење добијати само они који могу да иду испод тамо неких граница људског достојанства, јер то значи да им је посао стварно потребан! Ако сте стари и уморни, боље вам је да не прелазите у нову годину! Она је само за младе и снажне, уколико нису јогунасти, па траже длаку у јајету. Нема лошег посла, постоје само лоши радници!

Мора да је пријатно упућивати овакве посланице. Уосталом, власт и није власт, уколико се не примењује, ако нема ту фаталистичку црту. Вечити незадовољници, који после наведених честитики и порука, ипак, остану без вере у боље сутра, треба да знају да у корену празника пребива нада, слатка утопија, која се уздиже изнад сваког судбинског одређења. Треба само да се овај утопијски хоризонт конкретизује, да се схвати да нема тог фатума који, пре или касније, може одолети налету слободе, обликовању судбине властитим рукама. Зато је можда најбоље на изречене честитке одговорити ћутањем. Наша историја нас учи да је и то порука.

Владимир Ђурђевић

Култура

Музеј штампао разгледнице са репродукцијама слика из своје збирке

Народни музеј у Смедеревској Паланци, уочи новогодишњих празника, објавио је серију разгледница, на којима су репродукције слика из богатог фундуса историјско-уметничког одељења ове установе. Осим разгледница, на којима су репродукције слика познатих уметника, са краја 19. и из прве половине 20. века, штампан је и календар, на коме су, у одличној резолуцији, репродукована дела Саве Шумановића, Добровића, Лубарде, Моше Пијаде…

Разгледнице и слике допуњују маркери за књиге, такође штампани у високој резолуцији и пуном колору.

Календари, разгледнице и маркери штампани су средствима Министарства културе, које је Музеј добио на јавном конкурсу.

Друштво

Дочек Нове године у центру Азање

Руководство Месне заједнице, у сарадањи са Основном школом „Радомир Лазић“ и Предшколском установом „Чика Јова Змај“, организовало је кићење новогодишње јелке испред споменика у центру Азање.

-Акцију смо први пут организовали прошле године – рекао је Родољуб Станимировић, председник Савета МЗ Азања. – Деца су донела по неколико новогодишњих украса и окачила их на јелке испред споменика. Претходних дана поставили смо новогодишњу расвету у центру села, на Тргу хероја. У организацији Месне заједнице и Туристичко-земљорадничког клуба 31. децембра организоваћемо дочек Нове године на тргу у Азањи. У центру ће бити постављен шанк за точење пића. Служиће се кувано вино и ракија као и врућ роштиљ. Очекујемо велики број мештана. На тераси Задруге биће постављено озвучење, тако ће се посетиоци, читаву ноћ, забављати уз музику. У поноћ је предвиђен новогодишњи ватромет.

Средства за организовање дочека прикупљена су од донација и спонзорстава. Месна заједница ће издвојити, за ову активност, око петнаест хиљада динара.