Month: октобар 2016

-Кад би сада почињао живот, ишао бих истим путем – уверава нас Живан Палић Пакс

 

Живан Палић Пакс је некада шпартао Европом. Важи за најстаријег српског хипика. Ових дана је у Смедеревској Паланци прославио 70. рођендан. Ту се и скрасио. Ускоро се усељава у нови стан. Задовољан је оним што је радио у прошлости. Кад би сада почињао живот из почетка, ишао би истим путем.

-Може се рећи да сам доајен хипика. Ја бар не знам да у ближој и даљој околини постоји неко чија је животна биографија слична мојој. Да, био сам и остао хипик – прича нам.

А како је све почело? Вели да се то десило случајно. О томе говори с носталгијом у гласу, али прибрано и одмерено.

Бележимо:

-Све је почело сасвим случајно. Кад се родио хипи покрет ја сам отишао у иностранство. Прва станица била ми је Немачка. Онда сам прешао у Холандију. И ту ме је срећа хтела. Бар ми се тако чини сада када сабирам успомене са вишедеценијске дистанце.

Хипи комуне су, предочава, дошле касније.

-Живео сам, као и други из хипи покрета, у парку – подсећа. – Имао сам врећу за спавање. И то је било довољно. Нико нас није дирао. То је тада било јако популарно. У покрету су били хипици из целог света.

У почетку се с њима , износи Пакс, споразумевао на немачком, затим на француском, а касније на језицима света.

-Наш заједнички циљ био је један: да не радимо и да уживамо у музици.

-Ми нисмо били против капиталистичког система, али јесмо против израбљивања радника – објашњава.- Сматрали смо да се може живети од музике, неке игре и томе слично…

-Па је ли то било  могуће? – питамо.

-Могуће, како да не – одговара самоуверено.

-Можете ли то мало појаснити?

-Видите, свет је подржавао те наше идеје – наглашава. – На               пример, кад год је ко стопирао, обавезно су људи заустављали своје возило и пристајали да нас возе без пара. Шта више, чак смо добијали и по неку пару, бар је такво моје искуство. Хипици су ауто-стопом ишли масовно.

-Значи, препознавали су вас на путу?

-Да,  наше обележје били су дуга коса, џинс одећа…, неко је носио гитару, усну хармонику, или какав други музички инструмент – говори Пакс.

Лично је аутостопом пропутовао Европу: од Лондона до Истамбула. Каже да му је у Холандији било најбоље. Образлаже и зашто.

-Па то је либерална земља. У њој је све било дозвољено. Ништа, осим криминала, није било забрањено, фигуративно казано, чак ни вожња у контра правцу – каже.

-Да ли сте тамо нешто радили? – питамо.

-Како да не. Ја сам правио хипи накит. Низао сам перлице. То се носило око руке, врата… Добро се продавало. Могло је лепо да се живи од тога. Мој накит су куповали такорећи сви, не само хипици. Старији су, рецимо, куповали за своју децу, унуке…

Чега се најрадије сећа из тих дана? Каже да су му у трајном и пријатном памћењу остале хипи комуне, дружење, заједнички живот…

-Ми смо делили међусобом оно што смо имали – износи. – Међу нама није било „моје – твоје“. Не, то никако.

О хипи комунама каже:

-Кад је лето, живели смо у парку. Зиме смо проводили у старим, напуштеним кућама. У Холандији смо имали чак и воду и струју. Били су веома хумани према нама. Никад нам нису искључили струју или ускратили воду. У другим земљама није било тако. Рецимо, у Немачкој. Тамо су били строги и негостољубиви, као и данас. Енглеска је, опет, била прилично либерална, али ни једна земља као Холандија.

-Стиже ли хипи покрет до Србије? – питамо.

-Па…, јесте, мада овде није био пожељан. – Код нас кад виде неког с дугом косом, одмах га прогласе четником, поготово оне с брадом. Умишљали су да смо ми, хипици, против система…

Живан Палић Пакс је интензивно живео као хипик. У Холандији је живео до пензије. Радио је оно што и раније: правио је накит.

-Мене, па ни друге, нико није ометао, нити нам забрањивао продају на улици. Није то било тако лоше. Лепа слика – неко свира гитару, неко продаје накит. Али, то је било само неко време. После сам морао регистровати радњу и плаћати порез држави. И то сам радио све до повратка у земљу.

Животни пут га је довео на Крк. Ту се запослио као менаџер на броду. Продавао је туристичке аранжмане и дуго радио за загребачки „Вјесник“.

-Писали сте за новине?

-Не, не…, радио сам као продавац „Вјесникових“ издања најпре у биоскопу, па у хотелима „Дражица“ и „Палас“.  Говорим језике, па ми је сваким посао ишао од руке. Знате, говорим немачки, холандски, енглески, француски, италијански… И друге, али не тако течно као ове. На Крку сам имао редовну плату, плус проценат од продаје новина.

На Крку је провео десет сезона, дакле исто толико година. За то време је добро зарађивао и живео. Штавише, могао је и да улаже. Нешто од плате, више од хонорара, успео је да купи плац. Имао је у плану да сагради хостел. У то време у Југославији није било ни једног. Али, његову намеру осујетио је распад земље и рат.

-Срећом, био сам тај плац превео на себе, платио хрватској држави све дажбине, а скоро сам га продао и у Смедеревској Паланци купио стан – вели. – Имам пензију и колико толико уређен живот. Где год сам радио у иностранству стекао сам право на пензију. То питање још нисам регулисао у Хрватској. Она је у Европској Унији, има потписана сва документа, али их се не придржава.

Наглашава  да лепо живи, лагано и без проблема.

Напомиње да је рођен у Азањи.

-То је било игром случаја. Моја  мајка се тада задесила код бабе и деде. Иначе, отац ми је Азањац, а мајка Кусачанка. Шта још да кажем? Имао сам неких неприлика у фамилији. Због тога сам још у статусу подстанара. Али, и томе је крај. Чекам да се зграда прикључи на водовод и да пусте струју. Онда улазим у своју кућу.

И ту се завршава наш разговор с Паксом.

На заказани  интервју је дошао „у минут“. Вели да је у животу увек био тачан. Научио је да поштује своје, али и туђе време. И та прецизност је тековина његовог хипи живота.

Д. Јанојлић

 

–

 

 

 

 

 

Улица Трг хероја, ужи центар града.

Улица Светог Саве, ужи центар града.

-Располаже са 250 кошница на локацијама у Добром и Влашком Долу

 

Милутин Мића Стевановић, пензионер из Смедеревске Паланке, спада међу веће пчеларе у Доњој Јасеници. Пчелиња друштва гаји на две локације: у родном Влашком Долу и Добром Долу. Он је и први пчелар у породици, а почео је још као младић по угледу на комшију Бошка Милосављевића. Он је имао четрдесетак кошница и код њега је често обитавао, нарочито кад је врцао мед. Прву кошницу са пчелама купио је од Азањца Тике Маринковића кад му је било 20 година. На самом почетку пчеларења заинтересовао се за стручну литературу из те области. Кад је почео да је ишчитава био је службеник Општине Азања, а интензивније од преласка на рад у Смедеревску Паланку 1966. године. Ту је срео неке пчеларе са искуством, међу којима је био и Миле Михајловић.

-Почетком седамдесетих година прошлог века професор Синиша Маричић, доајен пчеларења у крају, Тика Јовановић и Хусеин Шеховић, образовали су Друштво пчелара у Смедеревској Паланци.- Од Маричића сам нарочито много тога научио о пчелама и пчеларењу. У то време пратио сам стручну литературу и често одлазио у Београд, где су се виккендом одржава предавања о плеларству. Био сам посетилац  и Пољопривредног факултета, где је катедру држао професор Мића Младеновић. Прилично тога сам научио користећи искуства великих пчелара. Све што сам сматрао да би било корисно, примењивао сам у свом пчелињаку. На почетку нисам био толико материјално јак, имао сам две кћери на студијама, а кад су оне завршиле школовање, све потенцијале усмерио сам ка пчеларству. Тако сам дошао до пчелињака од близу 300 кошница. Тај капацитет сам одржавао више година, а у последње време, нешто због година живота и неких других разлога, почео сам да смањујем број пчелињих друштава. Тренутно имам скоро 250 кошница.

Стевановић је много учинио на популарисању пчеларства у Влашком Долу и околини. Напомиње да је „произвео“ приличан број врсних пчелара. Спомиње Илију Никодијевића, који је имао приличан број кошница, запчеларио је Славка Матејића који сада има преко сто кошница, а међу перспективне и вредне спадају  Светомир Марковић, Бојан Батинић и др.

-Ретко који дан  да прође а да не дође по неко да пита за савет – напомиње Стевановић. – Годинама пратим стручну литературу и углавном своје знање и искуство волим да поделим с другима. Код нас, у Влашком Долу, сада има близу хиљаду кошница. За то, чини ми се, има у доброј мери и моје заслуге. Немам много времена и зато не могу да идем од пчелињака до пчелињака, али свако ко има потребу да нешто пита и самном се посаветује, може да дође у мој пчелињак.  Ја сам међу кошницама скоро сваког дана. Оног тренутка кад уђем у пчелињак заборављам све проблеме. Ту човек мора бити максимално сконцентрисан на оно што ради. Пчеле осете кад код човека нешто није у реду. У том случају оне се узнемире и нападају. Због тога у пчелињаку радим с максималном концентрацијом и комотно могу да послујем око отворене кошнице, а да ме ни једна не убоде.

Наш саговорник са задовољством износи да велики значај придаје дружењу с колегама пчеларима. Готово да и нема озбиљнијег пчелара у Србији кога не познаје. Пчеларском  легендом сматра Божу Петровића из Друштва пчелара „Београд“.  Пријатељује са највећим свљишким пчеларом, који располаже са 1.500 кошница. Члан је  Удружења пчелара „Јасеница“ у Смедеревској Паланци и Друштва пчелара „Београд“, почасни члан је и Савеза пчеларских организација Србије и Пчеларског удружења Чачка, доживотни члан Председништва Друштва пчелара „Јасеница“…

Износи да је било година кад је имао много меда, али цене нису биле адекватне. Подвлачи да се неће скоро поновити 2015. година. Није било много меда, али је цена  била изнад свих очекивања – 3,5 евра по килограму! Било је доста откупљивача, међу којима се истицао „Медино“ из Крњева. Ове године, која је за пчеларе незапамћено лоша, произвео је преко две тоне меда.

– Да зло буде веће, цена никаква! – вајка се. – Готово да нико и не пита. Нешто се чудно дешава, ни сам не знам шта. Извозници се жале да не могу да пласирају залихе. А мед може да стоји годинама, само што, кажу, губи нека своја својства. Било је сезона кад сам имао и преко осам, девет тона меда. На тржишту меда данас има свега, па и вештака. На пијацана тегла меда може се данас купити и за 400 динара, али ја не схватам како неко, ако му је мед прави, има рачуна да га даје по тој цени. Мој мед иде на анализу код великих откупљивача. Некада, када сам био млађи и у пуној снази, практиковао сам воћну пашу код нас, кад прецвета јабука, ишао сам на уљану репицу у Банат и добијао у просеку 20 кг меда по кошници. После репице, долази багремова паша, а  после ње селио сам пчеле „на други“ багрем на Руднику. Носио сам своје пчеле некада и на Петрову гору (Хрватска) на питоми кестен. Након тога враћао сам се „кући“ да ухватим и нешто мало сунцокрета, толико да има за пчелињу зимницу. На Петровој гори, на пример, мед сам врцао на лицу места и продавао љубљанском „Медексу“.

Стевановић планира да пчелари докле год буде могао. Напомиње да ће морати постепено да смањује пчелиња друштва. Године, а сад му је осамдесет друга, вели, чине своје. Каже да је рад са 250 друштава сувише напоран.

-Проблем је и што слабије видим, па не могу да возим ноћу – предочава. – Кад треба да селим  кошнице, а то се ради махом ноћу,  морам да ангажујем возача.

За велики допринос развоју пчеларства добио је више друштвених признања.

Д. Јанојлић