„Људска глупост и свемир су бесконачни, али мислим да за ово друго нисам сигуран“, рекао је Алберт Ајнштајн, а ја и даље понекад „залутам“ и поверујем у супротно.
Пре неколико година на родитељском састанку у једној паланачкој основној школи учитељица је, говорећи о одличном успеху, посвећености и талентима једне ученице, изговорила и следећу реченицу:
-А да знате само како она добро имитира Секу Алексић!
Учитељица, којој је посао да образује и васпитава, која има велики утицај на будућност сваког детета коме предаје, управо особа која би требала да усмерава најмлађе ка правим и провереним вредностима, у овом случају фаворизује класичан пример шунда и простаклука.
Пало ми је на памет, и најежио сам се, шта ли све та просветна радница прича на часовима својим ђацима, ако јој се ово „омакло“ на родитељском?
Верујем да не грешим ако сматрам да посао учитељице није да ученицима намеће свој музички укус и личне естрадне фаворите или да јавно подржава такве „креације“ својих ђака. Јер, шта је следећи корак на тој фамозној лествици њених вредности, ако не хвалоспеви о „Фарми“, „Паровима“, „Великом брату“, „Гранду“, старлетама и крими-клановима.
У закључку ове приче остављено је место за флоскулу да се о укусима не расправља, али, ОСТАВИТЕ СВОЈУ „ХЕПИ-ПИНК КУЛТУРУ“ КОД КУЋЕ КАДА КРЕНЕТЕ НА СВОЈ ВАЖАН И ОДГОВОРАН ПОСАО, УЧИТЕЉИЦЕ.
Елем, помислио сам тада да смо дотакли дно, да не постоји даље, да је чак и глупост ограничена – и грдно погрешио.
Понекад намерно заборавим да живим у Србији у којој је све постало могуће, и све је вест – само до следеће вести.
Намерно заборавим да су овде лопови амнестирани, а с мржњом се указује на оне који обелодањују лоповлуке.
Заборавим да живимо у времену у коме и највећа лаж постаје општеприхваћена истина ако је изговара изабрани трибун (старешина, народни вођа, демагог).
Али ево нове приче…
Ових дана у јавност је „исцурео“ папир са дневним редом родитељског састанка који је одржан у једном Џудо клубу у Вршцу, на коме је последња тачка „Помоћ родитеља везан за странку СНС“ (пренето како је написано).
Политичка порука неписменог аутора (пласирана у спортском колективу), који је очигледно тренер у том клубу и, као и учитељица у претходној причи, има огроман утицај на васпитање генерација младих, такође говори о потпуном срозавању друштва у коме живимо.
Гледао сам и раније како памет кажњавају презиром…
Како умност и разум гиљотинирају чак и пред камерама естрадних медија…
Али никада на овако бруталан начин нисам разумео поруку оних који би да нам отму све оно што им ни по чему не припада.
Заправо, била је то „кап која је прелила чашу“ и претворила се у потоп који прети да нас однесе.
Хоћемо ли им то дозволити?
Хоћемо ли баш њима, којима је лични ћар и благодет једина религија, препустити да креирају будућност надолазећих поколења?