ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

ДРУГИ ПИШУ

Драгољуб Јанојлић: АКО НЕ МОЖЕ ЧОВЕКУ У НЕВОЉИ ДА САГРАДИ КУЋУ, НОВИНАР МОЖЕ ДА ПОДСТАКНЕ ДРУГЕ ДА ЗАЈЕДНО ТО УЧИНЕ

Као круна каријере од готово пола века о којој су универзитетски професори, културни прегаоци и новинари исписивали странице књига, новинару и публицисти Драгољубу Јанојлићу уручена је награда Удружења новинара Србије (УНС) за животно дело.Драгољуб Јанојлић говори на уручењу годишњих награда (фото: Прес центар УНС-а)

Због чега су му бројни саговорници од принца Томислава до британских парламентараца веровали и шта значи „живети“ своје приче и омогућити да неке породице поново добију кров над главом Јанојлић је говорио за УНС.

Због чега сматрате  да је Награда УНС-а за животно дело дошла у право време како сте рекли на уручењу?

Јанојлић: Рекао сам да сам такву награду прижељкивао, а свих 45 година радио тако да се једнога дана нађе у мојим рукама. Од почетка сам знао (и веровао) да признање стиже само онда кад се заслужи и кад за то дође време. И дошло је онда кад  сам окончао радни век и кад се све што сам објавио нашло у комплетима укоричених новина за које сам писао. Ти  комплети су вишегодишњи  учинак  моје новинарске активности и огледало времена у коме сам часно служио истини и само истини.Добитници награда УНС-а за 2022. годину (фото: Прес центар УНС-а)Добитници награда УНС-а за 2022. годину (фото: Прес центар УНС-а)

На који начин је то што сте започели каријеру пишући о темама које су повезане са војском утицало на Ваш даљи новинарски пут?

Јанојлић: Време проведено у „Нашој војсци“ имало је велики утицај на мој даљи рад. Ту сам био у лепој прилици да одржим „радну кондицију“,  стекнем драгоцено искуство кроз сарадњу са великим војним новинарима какав је, на пример,  био капетан и касније генерал Иво Томинц („Народна армија“) те да дубоко  зађем у неке тајне новинарског заната.  

Војска ме је научила да се сваком послу мора прићи одговорно,  с максималном креативношћу и реалним изгледима у достизању постављеног циља. То ми је добро дошло кад сам из Љубљане дошао у Смедеревску Паланку и  РНО „Јасеница“  и после неку годину прешао у Центар за информације „Гоша“  у коме сам, поред осталог, имао  и задатак да урадим   средњорочни план  развоја информативне делатности, који је био врло амбициозан али, показало се, остварив у свим детаљима.

О чему сте водили рачуна када сте разговарали са сведоцима ратних догађаја и писали о њима?

Јанојлић: Пре свега о томе да верно читаоцима пренесем њихово казивање о догађајима у којима су учествовали. У време док сам радио у Љубљани, у Југословенској народној армији било је прилично официра из рата. Пуковник Сречко Тушар, рецимо,  говорио је о великој диверзантској акцији у Постојнској јами, на војној вежби у атару Чрног гроба о Дражгошкој бици сведочио је генерал у пензији  Франц Дежман, а имао сам прилику да се  у Лесцу при Бледу   сретнем с књижевником Тонетом Светином и чујем интересантно казивање како су настале  његове књиге с тематиком из НОБ-а, поред осталих у то време и много читана „Укана“. Све су то биле аутентичне приче чија се садржина морала верно и одговорно преносити читалачкој публици. Приче с том тематиком писао сам и за  „ТВ – 15“, гласило борачке организације Словеније.

Сећам се кад сам се с неколико текстова појавио у канцеларији уредника, господина Шуштерича.  Није ни сачекао да кажем зашто сам дошао к њему, почео је да се љути и виче: „Kaje, preveč mi je vojaške obleke“ (Шта је, превише ми је војничке униформе).

Ставио сам рубрике на његов сто и кренуо у своју Редакцију. Чим сам стигао  сео  сам  видно нерасположен за редакцијски  сто, а онда се на вратима појавио уредник „Наше војске“, потпуковник Ивица Шкреблин. „Драго, оди до „ТВ – 15“, малопре су звали да се вратиш“ – пренео ми је поруку Шуштеричеве секретарице.

Убрзо сам се појавио тамо где сам већ био. „Јанојлићу, извини, био сам нешто нервозан, погледао сам твоје текстове и већ у наредном броју  објавићемо репортажу са Златног поља.“ Више није било проблема, а пред повратак из Љубљане, навратио сам у Редакцију „ТВ – 15“ да се поздравим с колегама. Шуштерич је у наредном броју „ТВ -15“ објавио текст којим  мени захваљује на одличној сарадњи и жели успех у даљем новинарском раду.

Велико поверење  у Вас имао је принц Томислав који вам је дао многе информације о породици Карађорђевић, а текстове о томе објављивали сте у „Политици Експрес“. Како сте у каријери добијали поверење њега и осталих саговорника?

Јанојлић: Уживао сам велико поверење принца Томислава, па и његове супруге Линде. Стекао сам га тако што њиховим изјавама за новине нисам додао нешто што они нису рекли. Међусобно поверење је грађено у једном дужем временском раздобљу, много пре принчевог повратка на Опленац. Мени је контакт с њим, док је живео на свом имању у Енглеској, омогућио управник Задужбине краља Петра Првог  Миладин  Гавриловић. Он је у  био гарант  да ће у новине ући само оно што је принц изјавио.

Поверење код других стицао сам на исти начин тако и са енглеским парламентарцем Кенедијем, личним секретаром једног од краљичиних синова. Он је својим изјавама доста доприносио разбијању медијске блокаде у коју је била доспела наша земља, а на моју молбу пристао је да 9. децембра 1991. године  на трибини у „Гоши“ говори на тему:  „Југословенска криза и однос Европе“. Њега па ни многе друге моје саговорнике из „белог света“ никад нисам разочарао.

Многе приче које Вам је принц Томислав испричао нисте објавили јер је преминуо и Ви сте претходно обећали да ће те информације отићи у новине тек кад он буде дао сагласност. Сагласност вам, осим за једну,  никада није дао  и те приче нису постале јавне. Колико је на поверење саговорника утицало то што их поштујете?

Јанојлић: То је било пресудно. Знао сам да се поверење тешко стиче, а лако губи. Зато сам се трудио да не изневерим ни једног свог саговорника. Због тога су за мене сва врата била отворена. У међусобном поштовању  треба тражити одговор на питање: зашто сам био у прилици да неке информације пласирам пре других? Присуствовао сам у Аранђеловцу припреми енглеског парламентарца Кенедија за сусрет  с председником Слободаном Милошевићем ради договора о повратку принца Томислава у  Југославију 1991. године.  И то  сам доживео као чин поверења.

На исти начин схватио сам и позив да будем међу онима који су га дочекали на Опленцу. Од  новинара је ту био само Негосав Јованчевић из Тополе. У Задужбини су ме удостојили и да ујутру с принцом и колегама из неколико београдских редакција, попијем кафу у летњиковцу Петрове куће. После сам се  с њим, по задацима  директора и главног и одговорног уредника „Политике Експрес“ Слободана Јовановића, виђао на Опленцу бар једном недељно.

Обрадовао сам се кад ми је управник Задужбине казао да је принц за мене  изјавио: „Јанојлић је пушка!“ Нисам то најбољразумео, па сам Гавриловића  упитао шта то значи? „Кад га неко одушеви, он је за принца – пушка“ – објаснио ми је управник обновљене Задужбине.

Резултат обостраног поверења је и позив принца Томислава да дођем на Опленац и упознам његову сестру и да о том сусрету нешто напишем за новине. Занемео сам, принц помиње  сестру  а њеног имена  нема у родослову краљевског дома. Приметио је да ме је збунио и зато  још једном поновио позив да дођем у вилу краља Александра.  „Само ти дођи, све ћеш сазнати“ – казао је и ја сам убрзо кренуо пут Тополе и Опленца. На прагу очеве виле чекали су ме принц Томислав и његова полусестра Јелена Јужениди, која била ћерка из ванбрачне веза краља Александра и Францускиње  Шарлот Котијар.

Ушли смо у салон и ту је потекла ексклузивна прича. Љиљана Тодоровић, у то време запослена у Задужбини, преводила је Јеленино казивање од речи до речи. Већ следећег дана на насловној страни „Потитике Експрес“ осванула је најава моје рубрике која је носила наслов „Јелена, ћерка које има.“ Текст с мојим потписом и снимцима фоторепортера Радета Бошњака ишао је у три броја.

Спона хуманитарног рада и новинарства од најтврђег је материјала

Осим што сте добитник признања за животно дело, Ви сте и први добитник Награде за новинарску хуманост „Ђоко Вјештица“. Нада Вјештица је тада рекла да је добро што постојите. Како вас је то даље мотивисало?

Јанојлић: Док сам радио на текстовима који су имали за циљ да се помогне онима којима је то потребно, нисам размишљао о награди. Највећа  награда за мене   је била кад сам својим текстом успео да подстакнем  неког да се заузме и пружи помоћ људима у невољи. А тога је било и више него што сам очекивао.

Сећам се кад ме је назвао мој колега из РНО „Јасеница“, карикатуриста  двоструки добитник „Пјера“ Александар Ећимовић и саопштио да у парку код Градског позоришта под отвореним небом борави изгнаник са Космета с петоро деце и женом. Одмах сам похитао на „лице места“. И заиста – сви су лежали на трави. Представио сам се, али су ме гледали прилично неповерљиво. Казао сам да ми је на њих скренуо пажњу колега који  је  њима само пола сата раније дао новац да  купе храну.  Обавио сам с њима разговор и неки дан касније објавио  тужну причу, а онда су се  из Швајцарске и Канаде јавили нови дародавци. Један Кусачанин  понудио  је своју кућу и имање у родном селу „док се не снађу“, а из Канаде је јављено да скупљају новац да се купи кућа. Скућили су се убрзо у једном селу између Крушевца и Рибарске бање.

Мене је то подстакло да помогнем и другим људима у невољи и срећан сам што сам својим текстовима у новинама успео да обезбедим кров за три породице са петнаесторо деце. Колеге су ме предложиле за награду „Ђоко Вјештица“ и то је била моја прва ВЕЛИКА новинарска награда.Драгољубу Јанојлићу уручена награда за животно дело (фото: Прес центар УНС-а)Драгољубу Јанојлићу уручена награда за животно дело (фото: Прес центар УНС-а)

У којој мери је постојање хуманитарне димензије у новинарској професији утицало на ваш доживљај новинарства?

Јанојлић: Утицај је немерљив. Сматрам да се новинар не сме према догађајима и животу понашати као часна сестра на нудистичкој плажи. Новинар, према мом схватању професије, мора бити будан и  за туђу муку и невољу. У себи мора носити бар ону количину  хуманости коју може да оплоди видљивим резултатом. Ако не може човеку у невољи да сагради кућу, може бар да анимира друге да се удруже да дође до крова над главом. Новинарство може и те како утицати на људе добре воље да крену у акцију. У пракси се то показало као могуће.

Колико је јака спона хуманитарног рада и новинарства код Вас?

Јанојлић: Та спона је од најтврђег материјала. Знам много колега који се баве и хуманитарним радом. Погледајте само колико их је већ  добило Награду „Ђоко Вјештица“ од 2011. године кад је први пут додељена. Она је осуђена на трајање, а њена снага је у томе што неким људима пружа шансу за живот достојан човека.

Хуманитарни рад доживљавао сам и као племениту дужност. И одушевљавао се особама којима сам био у прилици да помогнем. Куд ћете веће награде од сазнања да сте неког усрећили и решили мука? Сећам се самохране мајке, прогнанице из околине Подујева с петоро деце ( четири студента и једног средњошколца), којима је хуманитарна организација „Божур“ из Канаде, подстакнута мојим писањем у франкфуртским „Вестима“,  купила кућу у Куршумлији. Та жена, знајући да им долазим у посету, ископирала је њихове индексе и ђачку књижицу да би ме, иако то нисам тражио, уверила у њихов успех: у ђачкој књижици биле су све суве петице, а у индексима студената десетка до десетке.

На који начин  људска прича попут Вашег записа о старом бициклу, који је био важан поклон  човеку  у избеглиштву  може да пошаље јачу поруку  од проблематизовања друштвених појава?

Јанојлић: Овај случај је показао колико је широко срце шумадијског сељака, који је прогнанику с Косова и Метохије уступио домаћинство на периферији Азање, и колико је невоља тог човека о коме се појавила моја прича у локалном листу „Паланачке“ , понукала Милорада Масловарића, пензионера из Смедеревске Паланке да оспособи стари бицикл и однесе му на поклон. На тај начин решио га је велике муке да свако јутро иде пешице до прве продавнице која се налазила подаље од његовог привременог дома.

Како препознајете ту малу, а значајну топлу људску причу, која ће послати снажну поруку?

Јанојлић: За мене је, без обзира на материјалну вредност, овај дар израз дубоке људске солидарности. Човек је сазнао за проблем изгнаника  и похитао да помогне. Тек кад су се срели, видео је колико га је усрећио, а  његов осмех на дотле тужном лицу казао је све.

Некада новинари пишу годинама с циљем да помогну људима али њихови текстови не наилазе на одјек. Шта сматрате да је код Ваших прича било пресудно да донесу промену у друштву?

Јанојлић: Понекад је све у детаљу који се у оваквим приликама не сме занемарити. Моје текстове пратила је и одговарајућа фотографија. Она је често надмашивала снагу  речи. Не знам колико су ти написи успевали да подстакну неку битнију промену у друштву, али јесу подстицали појединце да крену у акцију. Помагали су често и они који ни сами нису живели у изобиљу, вероватно се држећи увреженог веровања: „Ко другом даје, богу позајмљује.“

„Довиђења, доста Вам је за данас било туге“ – писање о отетим и несталим особама на КиМ

Како сте дошли до сазнања о постојању логора ОВК у Албанији?

Јанојлић: Информације сам добијао у Удружењу киднапованих, отетих и несталих особа , које ради у Београду. Оно је било извор мојих многих сазнања о страдању неалбанског живља на Косову и Метохији. О томе сам  писао и то је мене препоручило да се нађем у самом врху на  листи поузданих сарадника и пријатеља Удружења. Теме су заиста биле тешке, али сам се трудио да  их осветлим с више страна и читаоцима увек пружим податак више. Кад год сам завршио разговор и кренуо да седнем за писаћи сто, до излаза ме је пратила председница Удружења Верица Томановић увек са истом реченицом: „Довиђења, доста вам је за данас наше туге“. Код њих сам  забележио стравичну причу  о страдању  18 Костића из околине Ораховца, ту сам забележио прва сазнања о Жутој кући, о убиствима новинара па и тужну судбину седамнаестогодишњака, који је после  школског распуста кренуо у станиште ван  Космета,  кога су учекаовци на путу  отели тако да је његово место у гимназијској клупи остало празно. А он никоме на сенку није згазио. Имао је само 17 година.

Годинама сте писали о породицама несталих и отетих људи на Косову и Метохији. У којој мери сматрате демотивишућом чињеницу да 24 године породице несталих не знају шта се са њима десило?

Јанојлић: Истрајавао сам на тој теми у нади да ћу писањем допринети да се тим људима брже уђе у траг. Разговарао сам и  с мајкама којима су отели децу. Од тог нисам имао тежи задатак у новинарској каријери. Сећам се мајке Петре Костић којој су отели синове Тодора и Лазара. Све време док смо причали држала је у рукама њихове фотографије као две иконе. „Сине, ако идеш на Космет, сврати… види јесу ли тамо моја деца. Донели су ми неке кости, кажу нашли их у некој пећини, не верујем да су њихове…“ Њена ћерка, испраћајући ме из куће, шапуће: „Убијена су оба моја брата, мајка се то само теши да су негде још живи“. Све би се брже решавало да има добре воље на „другој страни“. Невоља је што свет, изгледа, не хаје за српске жртве.

Са Удружењем, иако сам  у пензији, још имам контакте. Његова председница  Верица Томановић, иначе супруга отетог хирурга и професора Медицинског факултета у Приштини, др Андрије Томановића, сазнавши за награду коју сам добио, упутила ми је честитку.Анђелка Мали уручила награду УНС-а за животно дело Ненаду Ристићу и Драгољубу Јанојлићу (фото: Прес центар УНС-а)Анђелка Мали уручила награду УНС-а за животно дело Ненаду Ристићу и Драгољубу Јанојлићу (фото: Прес центар УНС-а)

„…Награда за животно дело потврђује чињеницу да сте на прави и најбољи начин информисали јавност о свим актуелним темама на нашим просторима. Посебно хвала на текстовима о нашој породичној и националној трагедији на Косову и Метохији. Наши безимени јунаци, а њих је и даље око 570, чекају да им се врате имена и презимена и сахране на достојанствен начин. И даље су НН лица…“, навела је Томановић.

Писање белетристичких жанрова као мотивација за пловидбу књижевним водама

С обзиром на то да је Ваш рад умногоме обележило писање фељтона о знаменитим личностима и културним посленицима, колико вам је искуства требало да кренете с писањем ове документарне форме, која представља „круну новинарског стваралаштва?“

Јанојлић: Фељтон свакако изискује искусног писца. Колико сам  био дорастао том изразу кад сам потписао свој први фељтон, тешко ми је да оценим са ове временске дистанце. Знам само да сам у некој својој новинарској младости био лудо храбар кад сам се латио тешке теме о деловању организације „Млади муслимани“. Фељтон је објавио мој матични лист „Политика Експрес“ и једва сам чекао да сване јутро и отрчим до киоска по свој примерак. Касније сам се окренуо знаменитим личностима, углавном онима који су  својим делом оставили најдубљи траг у нашој књижевности.

Међу мојим  првим фељтонима био је и онај о  животу и књижевном деловању, по личном уверењу, још недостигнутог српског сатиричара Радоја Домановића. То мишљење приликом представљања зборника  „Лако перо Радоја Домановића“, међу којима је и мој запис о сатиричару  као неоствареном сликару, потврдио је и књижевник Видосав Стевановић рекавши: „Данас многи покушавају да пишу сатиру, нећу споменути њихова имена, јер не стоје уз Радоја.“ Касније сам открио и неке непознате или мање познате детаље о њему, његовој породици и сродницима, поред осталог да се и његов син Зоран бавио књижевним радом.

Колико је писање фељтона утицало на то да се окренете књижевном стваралаштву?

Јанојлић: Свакако да је прилично утицало. Мене је у публицистичке воде увела новинарска професија. Прва књига коју сам потписао као аутор односила се на страдање Југословена у нацистичким и заробљеничким логорима током Другог светског рата.  Међу заточеницима, природно, било је највише Срба. Логори су и најтамнија тачка на лицу европског човека тог доба. То су биле машине за планско убијање људи. Да је човек потрошио толико времена на проналажење лека колико на смишљање  начина и средстава за мучење и убијање, свет био одавно  пронашао лек за најтеже болести.

Приређивач сте и збирке песама „Кандила слободе“ и „Сунце на мачу“. С чиме сте се руководили приликом одабира песама које ћете сврстати у ове збирке?

Јанојлић: Приредио сам  више зборника поезије. Издвојио бих онај с насловом „Ожиљци и жице“ који је сабрао песме настале у тескоби заробљеничких логора на тлу  Европе.  То један  хербаријум бола, поезија коју су  стварали робови 20. века,  којима су фашисти отели слободу. Радећи на збирању тих поетских записа, закључио сам да постајући песник, роб постаје

неуништив.

Књига

Књига „Кандила слободе“

Поносим се што сам тим зборником оставио сведочанство  против смрти у прошлом немирном и болном веку. Касније сам своја интересовања усмерио на династичку поезију. Објавио сам два зборника: „Плуг и престо“ (песме о нашим краљевима) и „Сунце на мачу“  (поетски искази о свим члановима краљевског дома Карађорђевића).

Недавно преминули Милован Данојлић, кад му је у руке доспео први зборник, писао ми је из Поатјеа (Француска) како би те песме од прве до последње у књизи, требало да објаве све новине у Словенији, Хрватској и БиХ  да би се, како се изразио, „видело како су некад певали, а како данас пљују“.

Што се зборника „Кандила слободе“ тиче, у њему су заступљене песме мање познатих аутора. Њиме сам ставио ван снаге римску изреку  да у рату музе ћуте. А музе српске ратне поезије  оглашавале су се из ровова, са пропланака и ћувика, са тесних палуба бродова, из мемљивих кафана, са беспутица којима је у слободу хитао српски војник.“

У књизи „Макадам живота“ сабрали сте своје некрологе којима се, како је рекла Ана Ћосић – Вукић, слави покојник. У којој мери је то што сте у некролозима приступили лично и писали о свом познанству и својем доживљају покојника утицало на то   да се они сачувају од заборава?„Макадам живота“

Јанојлић: Нисам  сигуран да је код нас објављена слична књига. Писао сам је првенствено да оставим траг о људима који су мени, а и средини у којој су живели и радили, нешто значили. Познавао сам их у дужем временском периоду, с некима сам и радио у две паланачке редакције: „Наша комуна“ и „Гоша“.  Нажалост неколико новинарских посленика се прерано преселило у небеску редакцију. Туга за њима написала је „Макадам живота“. Њихови портрети су послужили за, како то у рецензији рече др Малиша Станојевић, обликовање  приче за рам  достојанства и знамења.

Предлог за награду су подробно,  на неколико десетина  страна,  написали чланови Савеза књижевника у отаџбини и расејању  Милован Мићо Петровић и Слободан Тодоровић –Токи и  Милан Тодоровић, као председник  Општинског одбора Удружења потомака старих ратника, а у  књизи „Драгољуб“ многи новинари и публицисти су пажљиво и детаљно   писали о Вашем  раду. Колико су колеге допринеле да постигнете оно што сте данас и каријеру  заокружите  Наградом за животно дело?

Јанојлић: Допринос колега и мојих уредника је свакако велики. И једнима и другим могу да захвалим што сам у српском и југословенском новинарству оставио тако дубок  траг. А у поменутој књизи о мени су писала три моја  уредника: Драгутин Паунић („Наша комуна“ и „Јасеница“), Иван Миладиновић („Политика Експрес“) и Данило Вуковић ( крагујевачки„Лид“ и подгорички „Дан“).  Споменуо бих и драге колеге: мр Ненада  Ј. Ристића (РТС), Драгана Тодоровића („Стварност“), Славицу Барбарић („Танјуг“) и Зорицу Матић („Гоша“).

Колегиница из франкфуртских „Вести“ О. Ђорђевић , на пример, омогућила ми је да будем најзаступљенији аутор у рубрици „Непознато о познатима“. Ти моји текстови су  били све сами бисери из  историје наше књижевности и културе. Писани су занимљиво и били врло читани. У „Вестима“ сам уживао нарочиту наклоност Стојана Дрчелића ( кратко време радио у „Политици Експрес“ и Бланке Романо).  

У књизи „Драгољуб“, поред колега, о мом новинарском и књижевном раду (објавио сам 18 књига, у штампу је управо ушла збирка поезије „Непоклек“, а пред објављивањем се налазе још две: „Наш Тоша Рус“ и „Нежни див из моравске бајке“. Мени колеге и сада помажу. Иван Бабић, власник ТВ „Лав“ и „Вршачких вести“ с којим сам радио у „Политици Експрес“, о свом трошку штампа моју песничку књигу.Књиге Драгољуба Јанојлића око књиге о Драгољубу Јанојлићу (фото: М. Стојановић /УНС)Књиге Драгољуба Јанојлића око књиге о Драгољубу Јанојлићу (фото: М. Стојановић /УНС)

На свечаност кад ми је додељена Награда за животно дело, дошли су моји драги „Експресовци“ Јован Лакићевић, Обрад Ковић и Раде Бошњак. Међу онима који су ми од срца честитали била је и Бранка Оташевић  („Политика“) која је била на челу жирија кад сам добио Награду за новинарску хуманост и друштвено ангажовано новинарство. Такву пажњу и наклоност треба заслужити.

Аутор: А. Ничић

Извор: УНС

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *