Марија Локосова, најмлађи учесник „Видовданских научних сусрета“: МИ СМО НАРОДИ ТРАГИЧНЕ ИСТОРИЈЕ
Марија Локосова има само 24 године. У рекордном року је дипломирала а затим и магистрирала филозофију на Универзиту Ломоносов, а скуп у Смедеревској Паланци је први међунардни семинар на коме је учествовала. На маргинама семинара „Религија и насиље“, искористили смо прилику да са њом направимо интервју.
Паланачке: Долазите из другачијег академског окружења, и зато морам да Вас питам – како је вреднована наука у Русији. Да ли је позив филозофа привлачан за младе?
Локосова: Постоји интересовање за студије филозофије, али то не значи да бити филозоф значи имати запослење. Са друге стране, после догађаја у Украјини, плате у академској заједници су замрзнуте, а истовремено су вишеструко порасле цене. У зависности од тога где ради и каву титулу поседује, плата запосленог на Ломоносову креће се у распону од 75 хиљада до само 20 хиљада рубаља (у динарима: од 150.000 до 40.000 динара), а Москва је један од најскупљих градова у свету. Са друге стране, у Москви су доступне одлично опремљене библиотеке, књиге су релативно јефтине, а на универзитетима се стално организују гостовања угледних професора из целог света.
Паланачке: Москва спада у оне градове које описују позната књижевна дела. Осећате ли тај „терет историје“?
Локосова: Ја станујем у непосредној близини места где пролази онај злогласни трамвај, у роману „Мајстор и Маргарита“. Тога се сетим сваки пут када на том месту прелазим улицу. Шалим се. Москва је веома велики град, а у таквим градовима људи су превише заузети својим пословима да би размишљали о том бремену традиције. Москва далеко више обузима када је питању уметност, култура. Тешко вам је да не одете на неку представу, у оперу, да не посетите неку изложбу, а свакога дана нуде се нови садржаји. Туристе углавном импресионирају стара здања, Црква Василија Блаженог, Кремљ, Црвени трг… Московљани су жељни нових садржаја, а установе културе, на срећу, удовољавају овом захтеву.
Паланачке: Ми смо мали народ, и зато морам да Вас питам – какав је утисак на Вас оставила Србија?
Локосова: У Србији сам први пут. Мој први утисак је да је ово прелепа земља. Веома чиста и добро уређена. У руским градовима, величине Смедеревске Паланке, на пример, нема такве разноврсности у архитектури. Тамо су углавном дрвене куће или типски зидане зграде. Задивљена сам Храмом Светог Преображења Господњег. То је у архитектонском смислу веома необична црква. У Београду ме је оставио без речи Храм Светог Саве. Рекла бих да је пространији од Храма Христа Спаситеља у Москви. Исто тако, на мене су утисак оставили ваши путеви.
Паланачке: Путеви?
Локосова: Да. У Русији, осим у московском подручју и подмосковљу, немате тако квалитетне путеве. Стиче се утисак да се овде путеви редовно одржавају. Али, да наставим о својим утисцима. Дивно је о ово ваше језеро. Сви смо се купали јуче.
Паланачке: Јуче је био свеж дан, зар вам није било хладно?
Локосова: Ни случајно. Температура воде је 18 степени, то је таман за купање.
Паланачке: А Срби?
Локосова: Свесна сам да ће ово да звучи стереотипно, али, ја истину говорим, Ви сте диван, љубазан, издржљив и лукав народ. За свако је поштовање то што сте преживели протеклих неколико деценија. И иначе, ваша је историја препуна великих искушења. Баш као и наша. Ми смо народи трагичне историје. И мислим да нас то највише чини блиским. Сви су овде веома љубазни. Добили смо и на поклон, чини ми се, више књига него што ћемо моћи да понесемо. Управо данас, председник Скупштине вашег града, господин Ђурић, даровао нам је шест књига. Ми доста разумемо када читамо ћирилични текст на српском. Осим књига, у Москву носимо и вашу ракију. Дуњу. Рекли су нам да се без тога не враћамо.
В. Ђ.