Имати или бити?

Пратећи формулу модерног света – јесам, оно што имам, поставља се питање ко смо ми? Ако немамо Косово и Метохију, Стефана Немању, Милоша Обилића, па све до Његоша или Тесле и Андрића, ко смо онда ми?

Назив књиге Ерика Фрома који је послужио и за наслов овог текста представља суштинско питање човекове егзистенције. Изабрати један од два понуђена путе не искључује онај други, али свакако да управља пут живота једног човека, па и читаве нације. Да ли је Србији и њеним будућим генерацијама потребна оваква филозофско-емпиријска расправа? Да ли је овакво опредељење пут ка избављењу једног народа? Имати или бити? Наравно, данас ћемо чути многе савете како је боље прво имати, па онда и бити. На том путу се налази и наша спољна политика, уједно наш однос према окупираном Косову и Метохији, па све до наших приватних живота и свакодневних проблема. Чему то води? Да би имао, мораш најпре не бити, односно одрећи се себе, а касније, када се човек домогне циља треба се сетити да буде.

Питање Ерика Фрома универзална је мисао која своје корене превасходно проналази у источним цивилизацијама и религијама. Почев од Светог писма сви будући мистици и филозофи, како хришћанске тако и других религија, видели су ово питање као камен темељац постојањa човека и избављења његове душе. Међутим, човек, кога свакодневно изједа зараза неолибералног друштва, потрошачког, себичног и опортунистичког, идеју бивствовања види као утопију. Он је васпитан да уколико „нема ништа, није ништа“. Стога појам бити доживљава као поучну причу коју није могуће остварити у пракси. Но, оно што није оствариво у пракси (у овом тренутку), не значи да није исправно. Још је Карл Маркс говорио да „што мање јеси, то мање испољаваш свој живот – што више имаш, то је твој живот отуђенији.“ Овога смо сви свесни, јер је отуђеност постала последица трагања за имањем, иако је оно заувек недостижно. Он даље предлаже да „будемо много, а не да имамо много“. Велики европски писац Петер Хандке каже да се гади на помисао да „има“ нешто, да га на исту помисао „спопада осећај непријатности, чак самртне језе – из које ме спасава, међутим, празна наредна удолина: само да је видим, само да је гледам не желећи да је поседујем“. Једна од највећих личности наше новије историје, патријарх Павле говорио је, у духу пређашњих ставова, да будемо људи. И то не само људи као општа категорија, него људи, односно човек, који се „богати у Бога“ а не онај који „себи тече благо“, како каже јеванђелска порука (Лк, 12, 16 – 21).

Скуп појединаца чини један народ или друштво, које такође као заједница има своје право на одлуку имати или бити? Она има право на тежи или лакши пут: кроз иглене уши или широк и проходан правац? Сведоци смо свакодневне мантре да треба најпре „стати на своје ноге“, ојачати економски, стећи повољну позицију у свету, па тек онда сетити се Косова и Метохије, Републике Српксе, својих великана, Срба у Хрватској, Црној Гори…Да ли се, на путу ка Европској унији, рачуна и ко заправо улази у поменуту заједницу? Како се зове тај народ, и које вредности он баштини? Јер, пратећи формулу модерног света – јесам, оно што имам, поставља се питање ко смо ми? Ако немамо Косово и Метохију, Стефана Немању, Милоша Обилића, па све до Његоша или Тесле и Андрића, ко смо онда ми? Јесмо ли само нови регистарски број ЕУ – е, како је својевремено описивао Матија Бећковић? Па чак и када је „нова реалност“ аргумент оних који нас толико желе у својој заједници, не треба одустати од питања – имати или бити. Чак и када се све чини бесмисленим и унапред познатим, треба себе преиспитивати и тражити одговор. Овако се у свом интервју две године пред смрт изразио и академик Михаило Ђурић: „Ако је све већ одавно и одређено и одлучено, тако да се данас само нужно довршава оно што је једном кренуло непобитним правцем, може ли се уопште чинити нешто друго него скрушено повијати глава пред неумитним и оплакивати пропуштено? Једини достојан одговор на то претешко питање гласи: наравно да је могућно, ако не и преко потребно, чинити нешто томе супротно. Ништа није коначно изгубљено све док смо уистину будно свесни свог дичког српског корена, древног грчког завичаја и општечовечанског европског опредељења.“

Бити (Србин) данас није лако. Не мислим само материјално, као одраз свеопштег сиромаштва. Тако је и када се о нама говори у УН, тако је у Бриселу, тако је и многим људима у расејању, било да тамо живе или путују. Шта нам је чинити? Да ли имати или бити? Да ли рећи –  ја јесам или ја имам? Јер, оно што имам могу и да изгубим, али оно што јесам остаје заувек!

Стеван Мартиновић, директор Народног музеја у Смедеревској Паланци

(Текст првобитно објављен на сајту Српског академског круга www.akademskikrug.rs)