ЦИПРАС ИЛИ ЈАГОДА У ГРЛУ
Ако неко друштво није хумано за све његове чланове, ако није «принципијелно човечно», онда увек постоји опасност да се барем највећи део његових чланова нађе у безизлазној ситуацији.
„Време за експлоатисане и ескплоататоре променило се није
треба нова револуција да се диже
нова крв да се лије“
Баби Пупушка
(из филма „Како сам систематски уништен од идиота“)
Речи Радоша Терзића, alias Бабија Пупушке, коме је Шијан посветио своје вероватно најбоље филмско остварење, на известан начин могу да буду коментар досадашњег исхода грчке кризе. У завршници истоименог филма, пре него што ће скочити кроз прозор садашње зграде Ректората, Пупушка прекорева вође студентског протеста из 1968. због тога што пристају на преговоре под условима актуелне власти, зато што верују да се борба за слободу може водити у „институцијама система“, а револуција остати у интелектуалном кругу, који се често подудара са „кругом двојке“.
Ципрасови преговори са кредиторима, односно намрштеним представницима чланица Европске уније, завршили су се онако како су и морали да се заврше. Јагодом у грлу. Само наивни су могли да поверују да ће снага аргумената, позивање на демократију, непристрасна анализа ситуације, уродити плодом. Уместо силе аргумената, друштво у коме се нашао Ципрас више поштује аргумент силе: уносни банкарски послови, зачарани круг позајмица и репрогамирања дуга (како би задужење постало још веће), не смеју бити прекинути ни по цену опстанка једног народа. Гневни евро-бургери не одустају од профита. Политичари су само њихови представници, који су у ствари, иако и сами творе елиту, овде у улози извршитеља. Дакле, Ципрас није ни могао да очекује другачији исход.
Разумљиво, сада се поставља питање – да ли је уоште имао избора? Није ли улог био исувише велики? Са друге стране, само постојано суочавање са опасношћу може да обезбеди очување политичког субјективитета. Монетарна сигурност коју представници «Тројке» сада гарантују Грчкој подразумева да борба за политичко самоодређење (борбе за признање како би то рекао Хегел) мора макар привремено остати у другом плану.
Супротстављање је увек опасно. Слобода претпоставља стављање живота на коцку. Нема слободе без борбе. Односно, слобода се не добија, него се за-добија.
После убедљиве референдумске подршке, јасног и недвосмисленог «охи» и Ципрас је можда морао де буде одлучнији. Додуше, можда би се ова подршка истопила после краха банака, колапса «државних» плата и пензија; можда, као 1905. у Русији, још «није време». Имајући у виду пробуђену политичку (само) свест Грка, ова прича још увек није завршена. Гледаћемо и продужетке.
Пример којим смо се послужили добро илуструје да се постојећи систем, капиталистичко неолиберално устројство, не може мењати унутар институција система, створеног управо ради осигурања и одржања самог тог система, односно капиталистичког погона. Пристајање на правила игре које одређују представници моћног капитала (путем разгранате мреже законодавне, извршне и судске власти), пре или касније – подразумева капитулацију. Макар привремену. Са друге стране, ниједна принуда, уколико је рефлектована као приморавање, није поражавајућа, све док постоји свест о томе да се ради о присили. То се не односи само Грчку (у којој народ још није рекао своје последње «охи»), него на свако повиновање законитостима буржоаског света. На сваки вид експлоатације, од банкарских уцена до израбљивања радне снаге коју спроводи неки минорни власник средстава за производњу, треба рећи «не». Не треба се помирити са законима тржишта, економским неминовностима, свеједно да ли их бране слабоумни политичари, или велики мајстори игре, попут Данице Поповић (угледног професора економије). Наравно, када нам бану судски извршитељи, не можемо много тога да учинимо, али је сасвим довољно задржати унутрашњу одбојност. За почетак. Бити револуционаран, значи управо то: не пристајати на сиромаштво, и када оно убедљиво влада, не повиновати се моћницима, ни онда када смо присиљени да следимо логику моћи. Другим речима: борба за слободу већ је слобода, односно неприхватање идеологије буржоаског друштва, чак и онда када смо «објективно» подређени његовим институцијама, већ је значајан искорак из безизлазности, као идеолошке копрене, апологије капитализма. То интимно, «неиспољено», лично непристајање утемљује спремност на крв, сузе и зној, на сваковрсне опасности које подразумева борба за слободу. «Нова крв» која «треба да се лије», о којој говори Пупушка (да сада разочармо оне које су таман помислили да могу да нас оптуже за позивање на «нетолеранцију» или говор мржње) само је јака метафора која осликава ту спремност на «захтеве» слободе. Револуција не мора бити дословно «крвава», иако је увек по среди «крваво тежак посао». Свако «охи» значи лишавање комфора (ако се оскудица у којој живимо уопште још може тако именовати), стајање на ветрометини, с оне стране ситних политичких привилегија, које нису ништа друго до шарена лажа. Имати посао сигурнији од других, плату за неколико хиљада већу од других, политичке везе које не поседују други, само је још једна варка која пружа наду да је тржишно друштво хумано. Ако неко друштво није хумано за све његове чланове, ако није «принципијелно човечно», онда увек постоји опасност да се барем највећи део његових чланова нађе у безизлазној ситуацији.
Ципрасовим тренутним поразом обрадовани су многи. Обрадовали су се они који у њему не виде ништа више до у високу политку залуталог припадника плебса. Они који га поштују, обрадовали су се још више, јер верују да снага капитала још увек може да парира незадовољству народа. Упркос тренутном поразу, Ципрасов несупех нас није обесхрабрио. Јер, ово искуство сведочи да треба обратити пажњу на наук Бабија Пупушке.