ПИЛЕЋЕ ГРУДИ СА КОСКОМ ИЛИ МАЊЕ ЗЛО
У домаћој јавности, већ поодавно, изостаје озбиљна критика економског курса, који је у Србији зацртан као небески утемељено правило, од кога се не сме одступити. У име економске ефикасности и „стварања доброг пословног амбијента“, спроводе се такозвани „болни социјални резови“. Да тако треба, сагласни су не само политичари, уз, додуше, по који неубедљиви дисонантни тон из опозиције – него и славна имена домаће економије, Међународни монетарни фонд и Светска банка, и други значајни економски центри. Да су поменуте активности оправдане, чућете и од обичних људи, на пијаци. Преостали индустријски пролетаријат, као и запослене у јавним службама, одавно више нико ништа не пита, мада ови радници иначе ретко истрчавају у јавност, плашећи се да после тога намах не буду проглашени за прекобројне. Драстичне мере оправдавају се такозваним већим добром, које треба да из њих произађе. На тај начин, домаћа политичка и стручна економска јавност определили су се за начело утилитаризма, по коме увек треба изабрати „мање зло“. А оно је, према поменутим ауторитетима – радикална штедња, по сваку цену.
Пакети мера, громогласно усвојени у скупштини, и оправдавани у медијима, све у свему, доносе – смањења плата и пензија, пооштравање наплате обавеза (пореза, утрошка електричне енергије, комуналија). Следи и поскупљење струје, а тиме и основних животних намирница. Није потребно бити учени економиста да би се извела рачуница да запослени из категорије примања између 25 и 30 хиљада динара, чак и уколико му плата није оптерећена кредитима и минусима (што је антикварна реткост), једноставно није у стању да редовно измирује обавезе, купује лекове (са негативне листе), плаћа партиципације, а уз то се редовно храни – и то само најосновнијим намирницама, хлебом, млеком и поврћем (на уљу), без меса.
Статистичари говоре да људи са наведеним примањима има близу 30 процената, чему треба додати и половину пензионера. Према томе, „болни резови“ подразумевају, буквално, гладовање. Ко се осмели на гурманлук да једном или два пута недељно припреми пилеће груди (узете са коском), или свињску крменадлу, ризикује да му на врата дођу љубазни утеривачи дугова, који, како смо чули у медијима, глобе и за 100 динара неисплаћених потраживања електродистрибуције (један од челника овог „система“, познатог по хуманизму и милосрђу, поносито је ономад изјавио да „скидања са електричне мреже“ неће бити поштеђени ни енергетски заштићени купци – независно од износа овог дуга). Да не помињемо „болне резове у здравству“ (разуме се у економској, а не у хируршкој сфери), чему ћемо, обећавамо, наредни пут, и то на јасном и читаоцима непосредно разумљивом примеру.
Имајући увиду поменути утилитаристички курс домаће политике, логично је поставити питање: за кога је предложени пакет економских мера мање зло? Шта имају пензионери, у поседњим деценијама живота, од обећаног благостања, које ће се одиграти у неизвесној будућности? Шта сиромашни радници имају од стварања бољег пословног амбијента, када сада и овде, због немаштине, не могу да школују своју децу, која ће сутра (у освит обећане будућности) постати неквалификована радна снага, односно, поново, подносиоци неког новог „мањег зла“. Да ли је мање зло жртвовати оне који су на ивици опстанка, зарад „предузимљивих“ људи који, сходно поменутој политици, очигледно представљају „веће добро“?
Невоља са утилитаризмом је у томе што се увек, пре или касније, мора поставити питање: ко одређује шта је мање зло? Уколико класа предузетника и шићарџија има своје експоненте у политици, и уколико они одређују ко треба да поднесе највећи терет њиховог будућег благостања (добробити тих истих предузетника), онда нека нам буде дозвољено да на такву политику јавно и отворено кажемо: Sicк(тер)!
И не само то: за разлику од капиталистичке димне завесе, која указивањем на „сумњиве приватизације“ прикрива нову пљачку народа, на тај начин што ће економски просперитет богатих бити плаћен непосредним патњама сиромашних – ми отворено сумњамо у сам концепт економије који почива на експлоатацији, ма како то атавистички звучало.
Зато позивамо читаоце да се присете онога што су учили на досадним часовима марксизма или политичке економије. Из тога се да извући поука. Разуме се, потребна је извесна кураж да би се у складу са наученим и промишљеним деловало.
Без те храбрости све остаје само „мртво слово на папиру“.
Па, хоћемо ли?