PILEĆE GRUDI SA KOSKOM ILI MANJE ZLO

U domaćoj javnosti, već poodavno, izostaje ozbiljna kritika ekonomskog kursa, koji je u Srbiji zacrtan kao nebeski utemeljeno pravilo, od koga se ne sme odstupiti. U ime ekonomske efikasnosti i „stvaranja dobrog poslovnog ambijenta“, sprovode se takozvani „bolni socijalni rezovi“. Da tako treba, saglasni su ne samo političari, uz, doduše, po koji neubedljivi disonantni ton iz opozicije – nego i slavna imena domaće ekonomije, Međunarodni monetarni fond i Svetska banka, i drugi značajni ekonomski centri. Da su pomenute aktivnosti opravdane, čućete i od običnih ljudi, na pijaci. Preostali industrijski proletarijat, kao i zaposlene u javnim službama, odavno više niko ništa ne pita, mada ovi radnici inače retko istrčavaju u javnost, plašeći se da posle toga namah ne budu proglašeni za prekobrojne. Drastične mere opravdavaju se takozvanim većim dobrom, koje treba da iz njih proizađe. Na taj način, domaća politička i stručna ekonomska javnost opredelili su se za načeloutilitarizma, po kome uvek treba izabrati „manje zlo“. A ono je, prema pomenutim autoritetima – radikalna štednja, po svaku cenu.

Paketi mera, gromoglasno usvojeni u skupštini, i opravdavani u medijima, sve u svemu, donose – smanjenja plata i penzija, pooštravanje naplate obaveza (poreza, utroška električne energije, komunalija). Sledi i poskupljenje struje, a time i osnovnih životnih namirnica. Nije potrebno biti učeni ekonomista da bi se izvela računica da zaposleni iz kategorije primanja između 25 i 30 hiljada dinara, čak i ukoliko mu plata nije opterećena kreditima i minusima (što je antikvarna retkost), jednostavno nije u stanju da redovno izmiruje obaveze, kupuje lekove (sa negativne liste), plaća participacije, a uz to se redovno hrani – i to samo najosnovnijim namirnicama, hlebom, mlekom i povrćem (na ulju), bez mesa.

Statističari govore da ljudi sa navedenim primanjima ima blizu 30 procenata, čemu treba dodati i polovinu penzionera. Prema tome, „bolni rezovi“ podrazumevaju, bukvalno, gladovanje. Ko se osmeli na gurmanluk da jednom ili dva puta nedeljno pripremi pileće grudi (uzete sa koskom), ili svinjsku krmenadlu, rizikuje da mu na vrata dođu ljubazni uterivači dugova, koji, kako smo čuli u medijima, globe i za 100 dinara neisplaćenih potraživanja elektrodistribucije (jedan od čelnika ovog „sistema“, poznatog po humanizmu i milosrđu, ponosito je onomad izjavio da „skidanja sa električne mreže“ neće biti pošteđeni ni energetski zaštićeni kupci – nezavisno od iznosa ovog duga). Da ne pominjemo „bolne rezove u zdravstvu“ (razume se u ekonomskoj, a ne u hirurškoj sferi), čemu ćemo, obećavamo, naredni put, i to na jasnom i čitaocima neposredno razumljivom primeru.

Imajući uvidu pomenuti utilitaristički kurs domaće politike, logično je postaviti pitanje: za koga je predloženi paket ekonomskih mera manje zlo? Šta imaju penzioneri, u posednjim decenijama života, od obećanog blagostanja, koje će se odigrati u neizvesnoj budućnosti? Šta siromašni radnici imaju od stvaranja boljeg poslovnog ambijenta, kada sada i ovde, zbog nemaštine, ne mogu da školuju svoju decu, koja će sutra (u osvit obećane budućnosti) postati nekvalifikovana radna snaga, odnosno, ponovo, podnosioci nekog novog „manjeg zla“. Da li je manje zlo žrtvovati one koji su na ivici opstanka, zarad „preduzimljivih“ ljudi koji, shodno pomenutoj politici, očigledno predstavljaju „veće dobro“?

Nevolja sa utilitarizmom je u tome što se uvek, pre ili kasnije, mora postaviti pitanje: ko određuje šta je manje zlo? Ukoliko klasa preduzetnika i šićardžija ima svoje eksponente u politici, i ukoliko oni određuju ko treba da podnese najveći teret njihovog budućeg blagostanja (dobrobiti tih istih preduzetnika), onda neka nam bude dozvoljeno da na takvu politiku javno i otvoreno kažemo: Sick(ter)!

I ne samo to: za razliku od kapitalističke dimne zavese, koja ukazivanjem na „sumnjive privatizacije“ prikriva novu pljačku naroda, na taj način što će ekonomski prosperitet bogatih biti plaćen neposrednim patnjama siromašnih – mi otvoreno sumnjamo u sam koncept ekonomije koji počiva na eksploataciji, ma kako to atavistički zvučalo.

Zato pozivamo čitaoce da se prisete onoga što su učili na dosadnim časovima marksizma ili političke ekonomije. Iz toga se da izvući pouka. Razume se, potrebna je izvesna kuraž da bi se u skladu sa naučenim i promišljenim delovalo.

Bez te hrabrosti sve ostaje samo „mrtvo slovo na papiru“.

Pa, hoćemo li?