Реаговање: О ОТВОРЕНОМ ПИСМУ И ПОДРАЗУМЕВАНИМ ВРЕДНОСТИМА
Коментаришући „Отворено писмо“ упућено Дејану Црномарковићу, нећу ни речи о онанисању, прераној или неконтролисаној ејакулацији и сличним стварима. Ја сам човек у годинама, и то, на жалост, више нису теме о којима уверљиво могу да говорим.
Немам намеру, такође, да икога браним. Црномарковић, колико га ја познајем, уме то и сам.
Моја намера, такође, није да ниподаштавам било чије право да ватрено брани своје ставове. Не ужасавам се псовки, ни безобразлука. Уосталом, некада је само тако могуће рефлектовати збиљу. Сред вулгарне свакодневице, помало је лицемерно захтевати префињеност и лепе манире, не само када је реч о говору (или писању).
У тексту „Отвореног писма“, међутим, стоји нешто о чему морам да кажем неколико речи. Тамо се тврди да је Странка, коју аутор Писма представља, спремна да прихвати „доборонамерне савете“. Извините, господо, али да ли то значи да су „злонамерни савети“ недозвољени? Мора ли се, не само о вашем, него о било ком политичком програму само „доборонамерно“ мислити. Када ја, у својим текстовима, које можете окарактерисати како год хоћете, критикујем неолиберализам (који, после претходних, оличава и актуелна Влада), ја нипошто нисам добронамерни критичар. Напротив, злонамеран сам „до даске“, и баш ме брига да ли ви, или неки други,то прихватате.
Посебну пажњу, такође, треба обратити на једну готово невероватну формулацију. У Писму се тврди да непоћудни новинар ради на урушавању „демократских и европских вредности“. Дакле, у демократском је духу, искључиво, прихватање само оних вредности које је неко прогласдио за правоверне европске тековине? „Ко друкчије каже, клевеће и лаже“. Да ли је актуелно дивљање капитализма, за аутора писма, та „европска вредност“? Или је то Хашки трибунал? Да ли се у те вредности убраја протеривање гладних азиланата, наметање рестриктивне економске политике бившим социјалистичким земљама, идеја да су тржишни приципи значајнији од судбина људи који у име тих приципа треба да буду протерани у беду и сиромаштво? Уколико је тако, спремно признајем да сам ја тај нецивилизовани екстремиста који се, примерено својим скромним способностима, постојано бори против подразумеваних „вредности“. Управо из разлога што су „подразумеване“, прихваћене „на прву лопту“, безлично обргљене, некритички усвојене, беспоговорно поштоване. Усоталом, сама идеја Европе, утемељена у тектовима писаца и филозофа, подразумева еманципацију, императив да се све може доводити у питање, да нема те ствари под капом небеском која је имуна на сумњу и преиспитивање.
Новинару „Паланачких“, се, такође, замера да се руга „традиционалним вредностима“. Оставимо овде по страни да ли су те „традиционалне вредности“, макар делимично, супротстављене „европским вредностима“, односно да ли се, и једне и друге, могу ставити у исти аксиолошки багаж. Поменута замерка, у ствари, намеће много занимљивије питање: О каквим се традиционалним вредностима ради? Да ли је, у духу овог писма, на пример, обавезујуће поштовати монархију, кокарду и каму, јер ко се подсмева овим „традиционалним вредностима нашег народа“ – заслужује да буде проказан као народни непријатељ?
Да закључимо: уколико аутор „Отвореног писма“ има право да се поданички клања „европским“ или „традиционоаним вредностима“, није ли, у име демократских тековина, које он, како видимо, такође поштује – допуштено да се у те вредности сумња? О ругању да и не говоримо. Сетите се оне познате сентенце: смејати се сопственим недостацима, највећа је врлина цивилизованог човека“.
Владимир Ђурђевић