„ТАКО ТО ФУНКЦИОНИШЕ“

Предочимо следећи пример.

Дан први: Пацијенткиња, стара 24 године, одлази код изабраног лекара, због кашља и „свирања у грудима“. Лекар је прегледа, констатује да има акутни бронхитис и упуђује у Ургентни центар, на инхалацију салбутамолом. Она одлази у Ургентни центар, где јој саопштавају да они немају апарат за инхалацију, и да мора да се врати у Дом здравља, по нови упут, за одељење на коме се налази инхалатор. Девојка се враћа код изабраног лекара, поново чека 2-3 сата, и коначно добија  упут за грудно одељење. Враћа се у болницу, одлази на грудно, али тамо нема лекара (нико не ради поподне), а медицинска сестра не сме да јој да терапију без сагласности доктора. Пацијенткиња поново одлази у болнички ургентни центар, и после десетак минута је прегледа врло млада докторица. Докторица је шаље на терапију, али пропушта да напише шта треба да садржи смеса за инхалацију. Медицинска сестра, ипак, после краћег размишљања, прави уобичајену смесу и инхалација се обавља. У Ургентном центру девојци кажу да сутра у 10 дође у Грудну амбуланту, ради одређивања даље терапије. Ни лекар у Дому здравља, ни докторица у Ургентном центру не дају никакву антибиотску терапију, иако су упознати са чињеницом да је њихов пацијент, поменута девојска, урођено имуносупресивна, односно да има смањен број леукоцита (леукопенију), због чега је подложнија компликацијама после инфекција.

Дан други: Пацијенткиња долази у заказано време у Грудну амбуланту. Лекар је, међутим морао да се врати на одељење, и зато је из амбулатне упућују на Грудно. А тамо, медицинска сестра девојку поново упућује код изабраног лекара, јер тражи нови упут. Изабрани лекар ради тек од 13 часова, што значи да ни тог дана неће бити могућ преглед пулмолога. О инхалацији, да и не говоримо. Девојка одлази код изабраног лекара, чека скоро четири сата, а када коначно уђе, изабрани лекар тражи извештај пулмолога да би на основу тога преписао терапију. Девојка објашњава да није ни стигла код пулмолога, да јој траже упут, а лекарка контсатује да јој не може дати нови упут, јер ју је јуче упутила  на Грудно (тај је упут задржан у Ургентном центру када је обављен преглед пред инхалацију). Другим речима, принципијелно је немогуће отићи код специјалисте. Свесна да је инхалацију немогуће обавити, девојка тражи бар антибиотску терапију, коју изабрани лекар не жели да препише, без мишљења пулмолога,  који девојку неће да прими на преглед без упута, а који изабрани лекар не жели да напише. „Тако то функционише“, каже доктора из примарне здравствене заштите. Тако и други дан пролази без антибиотика.

Трећег дана, изабрани лекар (односно – „лекарка“), коначно преписуије антибиотике, али тада је бронхитис већ узнапредовао и захтева дуготрајно лечење, што девојка сазнаје од приватног лекара, код кога коначно, после три дана одлази.

Намерно овде не наводимо, ни имена, ни место у коме се поменути случај одиграо. То, уосталом, није важно. Обратимо пажњу на поенту: важно је имати потребне папире. Здравље пацијента је у другом плану. То важи како за оне који су се разболели од акутног бронхитиса, тако и за онколошке пацијентe, који стално морају да прибављају упуте. Важи и за хроничне болеснике, рецимо за оне који сваких неколико дана морају да дају крв на анализу. Да се одмах разумемо: ми нисмо противници бирократије. Бирократија, која доноси скуп правила која треба да важе за све, сама по себи није лоша ствар. Невоље настају када бирократија постане сама себи циљ. Јер, тада се одступа чак и од оног начела које Аристотел ставља на почетак Политике:“Будући да видимо како је свака држава нека заједница (…) свака је заједница основана ради неког добра…“ Чему дакле служе правила, уколико не доприносе добру оних на које се односе? Шта пацијенти имају од уређеног здравства, ако им је отежан приступ здравственим услугама? Има ли смисла штедети у здравству ако то, као што смо на претходном примеру покушали да покажемо, пацијенте излаже непотребном малтретирању? Уосталом, шта је сврха ове штедње, ако не боља организација здравствених услуга, а она сигурно не подразумева да пацијенти данима остају без терапије, или да своје иначе лоше здравствено стање излажу додатним ризицима, чекајући од јутра до мрака у непроветреним чекаоницама. И тако, здравствена политика не служи лечењу болесних, реформа високог школства практично онемогућује сиромашне да се образују и обесмишљава принцип доживотног школовања (загарантовано људско право), а социјална политика своди се на смањење плата и пензија, породиљских додатака, онемогућавање да болесни људи оду у инвалидску пензију, или, уколико им се ипак посрећи, да од те пензије живе.

Уколико имамо у виду тренутну ситуацију, велики заговорници демократије, свих партијских боја, мириса и укуса, нису само у премодерном добу (у коме не владају она три начела Француске револуције – братсво, једнакост и слобода), него падају и на преаристотеловске позиције, тако да се њихов хуманизам губи у мрачним пределима теутонских прашума. Ако је већ тако, онда је и на нама, јадним, бедним и болесним људима, да приступимо дилувијалним мерама. Да цитирамо лекарку из примарне: тако то функционише!