„TAKO TO FUNKCIONIŠE“

Predočimo sledeći primer.

Dan prvi: Pacijentkinja, stara 24 godine, odlazi kod izabranog lekara, zbog kašlja i „sviranja u grudima“. Lekar je pregleda, konstatuje da ima akutni bronhitis i upuđuje u Urgentni centar, na inhalaciju salbutamolom. Ona odlazi u Urgentni centar, gde joj saopštavaju da oni nemaju aparat za inhalaciju, i da mora da se vrati u Dom zdravlja, po novi uput, za odeljenje na kome se nalazi inhalator. Devojka se vraća kod izabranog lekara, ponovo čeka 2-3 sata, i konačno dobija  uput za grudno odeljenje. Vraća se u bolnicu, odlazi na grudno, ali tamo nema lekara (niko ne radi popodne), a medicinska sestra ne sme da joj da terapiju bez saglasnosti doktora. Pacijentkinja ponovo odlazi u bolnički urgentni centar, i posle desetak minuta je pregleda vrlo mlada doktorica. Doktorica je šalje na terapiju, ali propušta da napiše šta treba da sadrži smesa za inhalaciju. Medicinska sestra, ipak, posle kraćeg razmišljanja, pravi uobičajenu smesu i inhalacija se obavlja. U Urgentnom centru devojci kažu da sutra u 10 dođe u Grudnu ambulantu, radi određivanja dalje terapije. Ni lekar u Domu zdravlja, ni doktorica u Urgentnom centru ne daju nikakvu antibiotsku terapiju, iako su upoznati sa činjenicom da je njihov pacijent, pomenuta devojska, urođeno imunosupresivna, odnosno da ima smanjen broj leukocita (leukopeniju), zbog čega je podložnija komplikacijama posle infekcija.

Dan drugi: Pacijentkinja dolazi u zakazano vreme u Grudnu ambulantu. Lekar je, međutim morao da se vrati na odeljenje, i zato je iz ambulatne upućuju na Grudno. A tamo, medicinska sestra devojku ponovo upućuje kod izabranog lekara, jer traži novi uput. Izabrani lekar radi tek od 13 časova, što znači da ni tog dana neće biti moguć pregled pulmologa. O inhalaciji, da i ne govorimo. Devojka odlazi kod izabranog lekara, čeka skoro četiri sata, a kada konačno uđe, izabrani lekar traži izveštaj pulmologa da bi na osnovu toga prepisao terapiju. Devojka objašnjava da nije ni stigla kod pulmologa, da joj traže uput, a lekarka kontsatuje da joj ne može dati novi uput, jer ju je juče uputila  na Grudno (taj je uput zadržan u Urgentnom centru kada je obavljen pregled pred inhalaciju). Drugim rečima, principijelno je nemoguće otići kod specijaliste. Svesna da je inhalaciju nemoguće obaviti, devojka traži bar antibiotsku terapiju, koju izabrani lekar ne želi da prepiše, bez mišljenja pulmologa,  koji devojku neće da primi na pregled bez uputa, a koji izabrani lekar ne želi da napiše. „Tako to funkcioniše“, kaže doktora iz primarne zdravstvene zaštite. Tako i drugi dan prolazi bez antibiotika.

Trećeg dana, izabrani lekar (odnosno – „lekarka“), konačno prepisuije antibiotike, ali tada je bronhitis već uznapredovao i zahteva dugotrajno lečenje, što devojka saznaje od privatnog lekara, kod koga konačno, posle tri dana odlazi.

Namerno ovde ne navodimo, ni imena, ni mesto u kome se pomenuti slučaj odigrao. To, uostalom, nije važno. Obratimo pažnju na poentu: važno je imati potrebne papire. Zdravlje pacijenta je u drugom planu. To važi kako za one koji su se razboleli od akutnog bronhitisa, tako i za onkološke pacijente, koji stalno moraju da pribavljaju upute. Važi i za hronične bolesnike, recimo za one koji svakih nekoliko dana moraju da daju krv na analizu. Da se odmah razumemo: mi nismo protivnici birokratije. Birokratija, koja donosi skup pravila koja treba da važe za sve, sama po sebi nije loša stvar. Nevolje nastaju kada birokratija postane sama sebi cilj. Jer, tada se odstupa čak i od onog načela koje Aristotel stavlja na početak Politike:“Budući da vidimo kako je svaka država neka zajednica (…) svaka je zajednica osnovana radi nekog dobra…“ Čemu dakle služe pravila, ukoliko ne doprinose dobru onih na koje se odnose? Šta pacijenti imaju od uređenog zdravstva, ako im je otežan pristup zdravstvenim uslugama? Ima li smisla štedeti u zdravstvu ako to, kao što smo na prethodnom primeru pokušali da pokažemo, pacijente izlaže nepotrebnom maltretiranju? Uostalom, šta je svrha ove štednje, ako ne bolja organizacija zdravstvenih usluga, a ona sigurno ne podrazumeva da pacijenti danima ostaju bez terapije, ili da svoje inače loše zdravstveno stanje izlažu dodatnim rizicima, čekajući od jutra do mraka u neprovetrenim čekaonicama. I tako, zdravstvena politika ne služi lečenju bolesnih, reforma visokog školstva praktično onemogućuje siromašne da se obrazuju i obesmišljava princip doživotnog školovanja (zagarantovano ljudsko pravo), a socijalna politika svodi se na smanjenje plata i penzija, porodiljskih dodataka, onemogućavanje da bolesni ljudi odu u invalidsku penziju, ili, ukoliko im se ipak posreći, da od te penzije žive.

Ukoliko imamo u vidu trenutnu situaciju, veliki zagovornici demokratije, svih partijskih boja, mirisa i ukusa, nisu samo u premodernom dobu (u kome ne vladaju ona tri načela Francuske revolucije – bratsvo, jednakost i sloboda), nego padaju i na prearistotelovske pozicije, tako da se njihov humanizam gubi u mračnim predelima teutonskih prašuma. Ako je već tako, onda je i na nama, jadnim, bednim i bolesnim ljudima, da pristupimo diluvijalnim merama. Da citiramo lekarku iz primarne: tako to funkcioniše!