Уже
У маниру правог хорор мајстора, министар привреде, Саша Радуловић, приредио нам је током прошле недеље неколико маштовитих преокрета. Најпре је најављен, а онда брже-боље демантован нацрт закона о пензијском осигурању, промовисана је, такође незванично, и скица новог закона о здравственом осигурању, а потом је, неочекивано, нацрт закона о раду, пре него што се нашао пред члановима Владе, „враћен“ на дораду.
Упућени коментатори тврде да се ради о пробним балонима, односно познатој тактици АПП („ако прође – прође“), која се показала делотоврном и у Грчкој и Шпанији, упркос знатно организованијем противљењу јавног мнења. У овим коментарима, међутим, остаје у другом плану један инетресантан детаљ, који завређује да се на њега обрати посебна пажња. Поменуте нацрте законе, који задиру у области рада, људских права, здравствене заштите, финансија, пензионог и инвалидског осигурања, нису предложили ресорни министри, него управо Саша Радуловић, чији је делокруг приликом реконструкције Владе, иначе, издвојен из некад заједничког Министарства финасија и привреде.
Овај неуобичајени манир речито говори о томе да Радуловићеви потези почивају на добро промишљеној доктрини: са једне стране, држава се „повлачи“ из области здравства и социјалне заштите, на сличан начин на који је то учињено када је реч о науци и култури: у овим подручијима се, са сједне стране, све наглашеније допушта приватна иницијатива, а са друге – грађани упућују на алтернативне, недржавне облике задовољавања потреба. Није никаква тајна да се у приватном сектору брже и комфорније задовољавају здравствене потребе, а све учесталија је и својеврсна промоција такозваног допунског, приватног пензионог осигурања. Ову дерегулацију, поступно ослобађање обавеза, прати „чврста рука“ (јасна и непоколебљива законска регулатива) када је реч о олакшицама за инвеститоре, власнике средстава за производњу, то јест – капиталисте. Погледајмо смисао свих Радуловићевих предлога: Закон о раду треба да ослободи предузетнике обавезе социјалне бриге о отпуштеним радницима, а Закон о пензионом и инвалидском осигурању и Закон о здравству – капиталисте ослобађају плаћања доприноса за ове облике друштвене заштите запослених. На тај начин, радници постају дехуманизовани, пуки извршиоци, које послодавци, мирне душе, могу да посматрају као машине, лишени бриге за људски аспект њихове егзистенције.
Синхронизовано, осека социјалне биге за раднике и сиромашне (дерегулација), и плима помоћи послодавцима и буржујима (регулација), показују да је програмски курс поменутих промена сасвим известан: стварање друштва у коме се под плаштом „једнаких шанси“ фаворизују капиталисти. Да о једнаким шансама нема ни говора, јасно је ако се има у виду да конкуренција (та света реч либерализма) подразумева да они који остваре боље позиције с правом долазе до већег профита, а није тешко погодити да су у далеко бољој позицији они који већ поседују капитал. Овај аргумент лако заборавља сваки социјални дарвинизам: људи се у класном друштву, у коме већ влада социјална неједнакост, никада не налазе у стварним „једнаким условима“, па, према томе – успех на тржишту није одређен њиховом сналажљивошћу.
Да не буде забуне, овај програмски курс није производ рада само ове Владе, него давно усвојени правац „транзиције“, који вуче корене још из Милошевићевог времена.
Хичкоковски хорор-мајстор, Саша Радуловић, само је гротескна фигура перверзног и прикривеног поништавања резултата два века класне борбе у Србији, односно верна слика и прилика либертаријанства са којим се суочавамо. Његова одбрана социјално погубних нацрта закона, утолико подсећа на работу главних актере филма Уже (који је режирао мајстор Хич), чију радњу овде нећемо препричавати, позивајући читаоце да, гледајући филм, сами уоче паралелу.