Farma

Nekome, očigledno, odgovara da od Srbije napravi – Farmu.

Ne mislim, naravno, na poljoprivredno imanje u kome se radi i proizvodi, nego na onaj vašar užasa, prostote i kiča koji nam svakodnevno, preko svoje medijske sprave za mučenje, plasira „ubica“ kulture i pravih životnih vrednosti, Željko Mitrović.

Ali, ništa se ne događa slučajno.

Ova država je već dugo na dnu u ekonomskom, kulturnom, kvalitativnom, rekao bih, životnom smislu.

Ukoliko držite do sebe, ovde sigurno ne biste, po sopstvenom izboru, odlučili da živite.

Sve više i sam razmišljam o odlasku. Mislim da bi vredelo bar pokušati. Iz iskustva znam da to nije nimalo jednostavno. Sticaj okolnosti je da imam iskustvo – bekstva. Odlazio sam već jednom, i živeo u Evropi godinu dana, u vreme – onog – tiranina, kada su širom Srbije vladali najgori.

Bilo je to u prvoj polovini devedesetih godina prošlog stoleća.

U međuvremenu, pokušaj da postanemo normalna država – nije uspeo, i na vlast su ponovo došli poznati likovi iz prošlosti.

Kako tek sada tragikomično zvuči slogan: „sve je isto samo njega nema“.

Elem, načinom na koji vlada, aktuelna politička elita radi pravu stvar – za sebe.

Do savršenstva je dovedena manipulacija širokim narodnim masama, širenjem nepostojećeg optimizma, i ponavljanjem hvalospeva o sopstvenim uspesima koje samo oni „vide“. Očajni ljudi više veruju lažnoj nadi kojom ih „zasipa“ vlast, nego sopstvenom životnom standardu.

Kada tome dodamo esenciju aktuelne politike, pod nazivom „držite lopova“ ili „uspeli smo kao niko do sada…“, zaslepljenost postaje potpuna.

Ovoj vlasti i ne treba, takozvani, pametni deo populacije, mada bi potajno voleli tu podršku.

Trebaju im glasovi nepismenih i polupismenih, kojih je u Srbiji oko 2,5 miliona, a kada tome dodamo bar milion za vlast interesno vezanih građana, sasvim je dovoljno za apsolutnu većinu. Realno, u srpskom slučaju, provuče se tu i neki procenat onih koji glasaju „iz inata“.

Mi, zapravo, živimo u paralelnim svetovima, u dve Srbije? U jednoj, koja je imaginarna, i postoji samo u režimskim saopštenjima i izjavama i drugoj, realnoj, u kojoj dominira siromaštvo, blago prikrivena diktatura i povlačenje „u ilegalu“ ili odliv pameti u zdravije sredine.

U Srbiji koju nam svakodnevno prikazuju Pink, Informer, Večernje novosti, Studio B, Kopernikus, i povremeno RTS, B92, Blic…, vlast ostvaruje fantastične rezultate, kao niko i nikada pre, a za sve ono što ne valja krivi su prethodnici.

Jasno je vidljiva diktatura jednog, za taj posao odlično pripremljenog čoveka, okruženog armijom ljudi sumnjivih mogućnosti. Ne naslućuje se nada u bolju budućnost ili bar nagoveštaj poštenijeg odnosa političke elite prema građanima.

Braća, sinovi, kumovi i hiljade njihovih piona zaseli su na leđa srpske inteligencije, bez čijeg se liderstva, ili bar savetodavnog uticaja, nikada nećemo izvući iz ove močvare u koju smo zalutali.

U prilog tome samo jedan primer: nedavno, kada je predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti rekao istinu o Kosovu i Metohiji, bio je javno „streljan“, i to je, zapravo, pravilo ponašanja dobrog dela aktuelne političke elite.

Afirmacija stava da je primerenija „slatka laž“ od surove stvarnosti postala je armatura ovog režima.

Ponekad mi je žao što nisam dovoljno „mudar“ da na to pristanem.