Фарма

Некоме, очигледно, одговара да од Србије направи – Фарму.

Не мислим, наравно, на пољопривредно имање у коме се ради и производи, него на онај вашар ужаса, простоте и кича који нам свакодневно, преко своје медијске справе за мучење, пласира „убица“ културе и правих животних вредности, Жељко Митровић.

Али, ништа се не догађа случајно.

Ова држава је већ дуго на дну у економском, културном, квалитативном, рекао бих, животном смислу.

Уколико држите до себе, овде сигурно не бисте, по сопственом избору, одлучили да живите.

Све више и сам размишљам о одласку. Мислим да би вредело бар покушати. Из искуства знам да то није нимало једноставно. Стицај околности је да имам искуство – бекства. Одлазио сам већ једном, и живео у Европи годину дана, у време – оног – тиранина, када су широм Србије владали најгори.

Било је то у првој половини деведесетих година прошлог столећа.

У међувремену, покушај да постанемо нормална држава – није успео, и на власт су поново дошли познати ликови из прошлости.

Како тек сада трагикомично звучи слоган: „све је исто само њега нема“.

Елем, начином на који влада, актуелна политичка елита ради праву ствар – за себе.

До савршенства је доведена манипулација широким народним масама, ширењем непостојећег оптимизма, и понављањем хвалоспева о сопственим успесима које само они „виде“. Очајни људи више верују лажној нади којом их „засипа“ власт, него сопственом животном стандарду.

Када томе додамо есенцију актуелне политике, под називом „држите лопова“ или „успели смо као нико до сада…“, заслепљеност постаје потпуна.

Овој власти и не треба, такозвани, паметни део популације, мада би потајно волели ту подршку.

Требају им гласови неписмених и полуписмених, којих је у Србији око 2,5 милиона, а када томе додамо бар милион за власт интересно везаних грађана, сасвим је довољно за апсолутну већину. Реално, у српском случају, провуче се ту и неки проценат оних који гласају „из ината“.

Ми, заправо, живимо у паралелним световима, у две Србије? У једној, која је имагинарна, и постоји само у режимским саопштењима и изјавама и другој, реалној, у којој доминира сиромаштво, благо прикривена диктатура и повлачење „у илегалу“ или одлив памети у здравије средине.

У Србији коју нам свакодневно приказују Пинк, Информер, Вечерње новости, Студио Б, Коперникус, и повремено РТС, Б92, Блиц…, власт остварује фантастичне резултате, као нико и никада пре, а за све оно што не ваља криви су претходници.

Јасно је видљива диктатура једног, за тај посао одлично припремљеног човека, окруженог армијом људи сумњивих могућности. Не наслућује се нада у бољу будућност или бар наговештај поштенијег односа политичке елите према грађанима.

Браћа, синови, кумови и хиљаде њихових пиона засели су на леђа српске интелигенције, без чијег се лидерства, или бар саветодавног утицаја, никада нећемо извући из ове мочваре у коју смо залутали.

У прилог томе само један пример: недавно, када је председник Српске академије наука и уметности рекао истину о Косову и Метохији, био је јавно „стрељан“, и то је, заправо, правило понашања доброг дела актуелне политичке елите.

Афирмација става да је примеренија „слатка лаж“ од сурове стварности постала је арматура овог режима.

Понекад ми је жао што нисам довољно „мудар“ да на то пристанем.