Нећемо о гимназијским љубавима
Из неких питања проистекне више доброг (или лепог) него из одговора на њих.
Овај ми се закључак тим више наметао што сам се више трудио да сажмем импресије на тему моја Гимназија. На крају сам одустао од покушаја да будем одређен на начин како су нас учили (увод-разрада-закључак) и задржавам се на игри асоцијација. Без претензија на свеобухватност, дефиниције или духовитост.
Најпре, зграда. До краја педесетих била је постиђена лепотица међу уџерицама, маскирана липама, које су тек под снегом (увече, осветљене уличним светиљкама) деловале као њен лепи оквир. Изградњом оних ружних коцки у њеној околини током шездесетих-седамдесетих некако је истакнута њена ненаметљива елеганција. Мали простор за зеленило према улици и у дворишту је био вишеструко увећаван нашим емоцијама. Оних дана… И неких вечери.
Спортски терени, онда. На њима смо доживљавали своје очовечење. Мени су такмичарске године биле 1962-1975., тренерске 1971-1978. и рекреативне све до деведесетих. За генерације после моје заправо једина (права, спортска) арена била је у гимназијском дворишту. И без свлачионице, без тушева, без довољно места на трибинама. Како су само кипеле емоције! Сада ме обузима сенчење емоција јер је на трибинама, према Џојином крову, уграђена спомен-плоча. Моме млађем брату.
Школске године, заувек. Прошле године смо се радовали 35-огодишњици матуре. Нестала су сећања на све ђачке злобе, зависти, осујећења и осведочења. Као да су нас прочистиле године лишавања амбиција, претрпљени губици, смрт прве љубави. Нешто смо и причали, али је важно само да смо опет били ту. Није требало зарицања, сувишне су свечане речи, ми смо своји.
На крају, обавезна патетичност – сећање, пијетет. Као штура симболика два времена, два претходна историјска размеђа, искрсну ми њихови ликови. Господин Радун Шошанић: висок, прав, миран, осмехнут, достојанствен, увек са разумевањем, праштање олимпијских висина… Другарица Радојка Марковић: комуниста, разредна, намрштена (зачас грдња!), никада-немаш-оправдања за пропуст, не-можеш-да превариш. Увек нам је захтевала солидарност, да смо тим, другови и другарице (а не момци и девојке!), да смо једнаки – нема елитизма! Још увек ми је жао што сам јој на десетогодишњицу матуре рекао да је погрешила, да нас је спремала за време које неће доћи. Признала је, али се није кајала. Као да се и тада надала да још није све завршено…
Моме сину, Београђанину, моја Гимназија не значи ништа. Као ни мени његова, Девета београдска. Нисам чуо од њега да му је неко од професора нешто значио. Можда то и није реално, са хиљадом ученика и десетинама професора. Сада када преко Интернета може да се посегне за свим знањима цивилизације а ТВ-преноси нас чине учесницима највећих спортских такмичења. Само се не може учити господству без примера (Радуна Шошанића), ни осећати дух колективизма-солидарности-равноправности без аутентичног тумачења (Радојке Марковић).
Срећни су они који то собом усклађују.
Београд, 21. 01. 2001. Стеван Ђорђевић, лекар