Ненасити оца
Од ласних староварошана, кадикад, не остане ни фотографија, ни писаница о варошком збивљу, ни омиљени предмет, чак, ни кућерак, где се живело, како-тако, а сваки живот може да стане у један роман. На крхотинама непостојања задржи се убледела прича. До некле. И то је све. Сад, ако неко то не запамти словесима, оде маст у пропаст. Где смо живели? У нигдини! Као да се никада нисмо радовали, смејали, плакали, љубили, подавали… Тужна је то сага.
За Нају се зна да је живела, са мужем, у нахереном кућерку покривеном ћерпичем, на ободу главне улице. Пород нису имали. Због тога су, ваљда, били упућени једно на друго, више од оних што гледаху дечју трканију у авлији. Живели cу у сопственом миру и тишини, све до мобилизације мушке главе. Војна их раздвојила. Судбина редова му, као многима, затурила траг. Ни абер да се довуче. Ништа! Када је потписан крај убијања и клања, Наја је сваког дана чежњиво гледала низ улицу. Само да ми се врати са главом на рамену, макар и без оба ока, мислила је у ишчекивању. Дани се отегли к’о гладна година. Заинат. Време се камарило. И зиме. Нико ништа да јој јавне. Слутећи рђавост, Наја се забулила црном марамом и самује у кућерку. Кад би знала где су му кости остале, пренела би их свакако. Да може на гроб да му оде, свећу да запали за покој душе и сузу да пусти низ образ. Његова љубав је једино богатство које је имала. Остао јој само чемер и то патрљак. Живот је претворио у сен која се опире лахору, без мириса тамјана, за подушје. Када се ноћ делила од дана осећала је некакву чудну узнемиреност. На почетку. После је и то, у снености, оронуло. Није умела да прочита те поруке. Ко би то, пa, знао? Удова, без усмрћеног војника, је отаљавала сопствени живот. У верној осами. ‘Бем ти судбу.
Спомен несталима се шћућурио у лакоту заборава.
Деценија дрмуса плодове природе.
Тог јесењег јутра, после завежљаја година, док се слана блеси руменим зракама, појави се, на басамаку, оронула, од патње за завичајем, ненасита човеколика сен њеног живота. Закрилила га жудним рукама, као птица своје птиће. Читавог дана су плакали. И ћутали. Неверица им се подвукла под смежурану кожу.
Објављотина није била за народ.
Нису сви што носе оружје и униформу јуначине. Посебно другопозивци. Људи су то. Од крви и меса. Његов ороз никога није пресамитио. Због тога је мирније спавао. На самом почетку ратничке халабуке, у ноћном збрљу, је заробљен и под хитно депортован у немачко заробљеништво. Кад га је здравље заклецало пожелео је да се врати. И то је то.
Наставили су поодмакли заједнички живот.
Наја је одмарамчила црнило.
У само предвечерје Другог светског рата његово здравље је нагло попустило. Ситно кашљуцање је цепало утробу. Окупацију је дочекао у кревету. Црнило се, опет, надвило иад Пајом. Ал џаба! Не може да се умре кад се хоће. Мора да се чека уречени дан. Кад анђели дођу. За одводак. Жив човек у чернозем никад није отишао.
И би та коб кад те живот неће.
Дани се накамарили. У окупацију. Онда, забрана за излазак из кућа. Полицијски час. Седи где си, закачамачи се и чекај да сване нови зрцај варошких зрака.
У први мрак удара неко на Најина засунута врата. Успореним корачјем сени се довукла. Скинула је засун, звирнула и пала у несвест. На басамаку су стајала три немачка војника. Еј, са машинкама. Један додаде оружје другару, узе бокал са стола и стаде водом да умива Нају. Једва је, некако, отворила очи. Онда је војник, из шињела, извадио цедуљицу. Видела је име њеног мужа и њихову адресу. Збрчкане боре на убледелом лицу ћутале су немуштим гледом. Онда је, једва некако, објаснила да је човек са тим именом сахрањен у прошлу суботу. Сад је војник пao у несвест. Његови га повратише и одоше. У журби. Сутра је занесвешћени ратник, опет у сумрак, дошао код Наје, без оружја, са Фрањом Кемпфом, преводиоцем за немачки језик. Сели су за астал. Наја је скувала цигуру. После првог срка, војник је зазинуо причу, Фрањо преводио, а Наја све слушала из сопствене сенке. Елем, кад је младачак позван у рат, мајка га је одвела у собу. Да му се исповеди. „Ти сад идеш у рат, ко зна како ће све то да се заврши, мораш да знаш једну истину“. Војник је слушао аријевски. „Ако те вртлог ратни нанесе у Србију, јужно од Београда је Смедеревска Паланка. У улици тој и тој, број тај и тај живи човек овог имена и презимена. Понеси цедуљу. За сваки случај. И запамти добро. Он је твој отац. Бризнула је у јец и пала ничице. Есесовска изгланцаност се овлажила.
Набубрела тишина је метрила уназадницу.
Ганутљиво.