Ratne godine i obnova pozorišnog amaterizma (1)

“Pozorište je blago čovečanstva i njegovu istoriju žele i traže svi kulturni narodi. Pozorište je istorija čoveka.“

„Medio in vita in theatro sumus.“

**

Rat, najveći u istoriji čovečanstva, koji je otpočeo napadom Nemačke na Poljsku i brzo se širio čitavim svetom, nije mimoišao ni Kraljevinu Jugoslaviju, a samim tim i Srbiju  unutar nje. Rat, kao destruktivna pojava, pretio je uništenju svih vidova života, a toga nije bio pošteđen ni kulturni život u Srbiji. Rad kulturnih institucija je doveden u pitanje, pa je i pozorište u Palanci zatvorilo svoja vrata publici.

Krvavo klupko stvarnosti, oduzelo je pozorištu  više ličnosti, koje su, svaka na svoj način, bile zaslužne za razvoj palanačkog pozorišta. U prvim danima okupacije, u krvavoj 1941. godini, mnogi su pali  kao žrtve fašističkog terora. Aprilski slom i okupacija  nasilno su zaustavili rad Pozorišta. Glumački ansambl se raspao. Oni koji su ostali na razne načine učestvovaće u pokretu otpora i pomoći oslobodilačkom ratu.

**

I u najtežim trenucima života ljudske duše se otvaraju, ispovedaju i isceljuju pred čudesnom magijom glume, jer pozorište  je stalna duhovna, životna potreba čoveka u miru, u ratu, u izgnanstvu, i u zarobljeništvu. Ono živi i traje. Palanka je uz predratnu imala i ratnu teatarsku tradiciju, ne partizansku na frontu, već u gradu. U najtežim danima za naciju, pozorišni amateri nalazili su u sebi snage da stvore predstave, da obodre klonule, da upale u nemogućim uslovima prometejsku baklju čovečnosti i nadanja.

**

Rade Marić, nekadašnji vođa ,,Marićevog pokrajinskog kazališta“, osniva „Putujuće pozorište Marić“ i gostuje po Srbiji. Na jednom od tih putovanja  ratne 1941. godine gostovaće i u Palanci,  u hotelu „Central“, sa tri šaljiva komada od Branislava Nušića. „Ovo je, koliko je za sada poznato, prvo pominjanje rada pozorišta u P alanci, za okupacijskih dana“, piše o tom gostovanju Nenad Ristić u svojoj knjizi „Džumbusana u Centralu“, koja će nam biti osnovni izvor podataka u obradi pozorišnog ratnog perioda, i dodaje: „Znam da je tema o delovanju pozorišta i pozorišnom životu u okupiranoj Srbiji tokom drugog svetskog rata u jugoslovenskoj istoriji pozorišta fragmentarno obrađivana. Znam da su više nego skromni radovi o teatarskim dešavanjima u Srbiji u periodu od 1941, posle aprilskog rata i sloma Kraljevine Jugoslavije, pa sve do 1944. godine i oslobođenja Beograda od nemačke okupacije. Znam da je ova tema za širu javnost bila „terra inkognita“, a razlog zbog kojeg se teatrolozi nisu njome u većoj meri bavili, makar ne javno, može se naslutiti u netoleranciji vlasti koja je imala izgrađen sistem prinude za sve  ono što njoj nije išlo u prilog“.

**

U svojim sećanjima, Sava Živančević kaže da su Palančani od nemačkih vlasti u Beogradu tražili odobrenje za osnivanje pozorišta, ali da tu dozvolu nisu dobili.   Želja za pozorištem se ne gubi. Traže se druga rešenja. Jedno od njih je da se u okviru organizacije Crvenog krsta  formira Dramska sekcija koja bi igranjem obezbeđivala dodatni prihod. Zahvaljujući dr. Ivanu Manojloviću, uglednom palanačkom lekaru koji je i predsednik Odbora Crvenog krsta, ova ideja je zaživela. Osnovano je Odeljenje Podmlatka Crvenog krsta,  koje je imalo i svoju dramsku sekciju. Tako je nastalo  Pozorište Crvenog krsta, koje će ratnih godina menjati ime,  ali neće prekidati teatarsku čaroliju..

Počelo se sa „šarenim“ programima u kojima su obavezno mesto imali i skečevi, nastupi su bili u hotelu „Central“, kao u predratnom periodu. Gluma je ta koja je pomogla

Nušićeva „Dva lopova“ i „Svetski rat“  06. decembra 1941. obeležavaju početak i nastavak pozorišne tradicije. Nedugo zatim dvadesetosmog decembra izvedeni su komadi „Motor“ i „Kukavica“. Među prvim pregaocima ističu se: Radomir Jelić – Dola, Sava Živančević i Radomir Radovanović – Mika: „Prvo smo nastupali u nekim jednočinkama. U jednoj od njih i ja sam igrala. Sećam se da me je spopao takav strah kad sam izašla na pozornicu, a ono sala prepuna, pa ni reč da progovorim. Razaznajem da mi nešto sufliraju iza zavesa…, znam da sam nešto počela da govorim, ali to sve, nekako, van mene. Jao, pomislih, upropastila sam stvar. Ma kakvi, svi su mi govorili, posle iza zavese, sve si ih očarala tom svojom punačkošću“, opisivaće svoj nastup Dana Janjić.

(nastaviće se)