ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

ВЕКОВНИК ПАЛАНАЧКОГ ПОЗОРИШТА (из пера Томе Митровића)

Ратне године и обнова позоришног аматеризма (1)

Scan-150221-0001“Позориште је благо човечанства и његову историју желе и траже сви културни народи. Позориште је историја човека.

„Medio in vita in theatro sumus.“

**

Рат, највећи у историји човечанства, који је отпочео нападом Немачке на Пољску и брзо се ширио читавим светом, није мимоишао ни Краљевину Југославију, а самим тим и Србију  унутар ње. Рат, као деструктивна појава, претио је уништењу свих видова живота, а тога није био поштеђен ни културни живот у Србији. Рад културних институција је доведен у питање, па је и позориште у Паланци затворило своја врата публици.

Крваво клупко стварности, одузело је позоришту  више личности, које су, свака на свој начин, биле заслужне за развој паланачког позоришта. У првим данима окупације, у крвавој 1941. години, многи су пали  као жртве фашистичког терора. Априлски слом и окупација  насилно су зауставили рад Позоришта. Глумачки ансамбл се распао. Они који су остали на разне начине учествоваће у покрету отпора и помоћи ослободилачком рату.

**

И у најтежим тренуцима живота људске душе се отварају, исповедају и исцељују пред чудесном магијом глуме, јер позориште  је стална духовна, животна потреба човека у миру, у рату, у изгнанству, и у заробљеништву. Оно живи и траје. Паланка је уз предратну имала и ратну театарску традицију, не партизанску на фронту, већ у граду. У најтежим данима за нацију, позоришни аматери налазили су у себи снаге да створе представе, да ободре клонуле, да упале у немогућим условима прометејску бакљу човечности и надања.

**

Раде Марић, некадашњи вођа ,,Марићевог покрајинског казалишта“, оснива „Путујуће позориште Марић“ и гостује по Србији. На једном од тих путовања  ратне 1941. године гостоваће и у Паланци,  у хотелу „Централ“, са три шаљива комада од Бранислава Нушића. „Ово је, колико је за сада познато, прво помињање рада позоришта у П аланци, за окупацијских дана“, пише о том гостовању Ненад Ристић у својој књизи „Џумбусана у Централу“, која ће нам бити основни извор података у обради позоришног ратног периода, и додаје: „Знам да је тема о деловању позоришта и позоришном животу у окупираној Србији током другог светског рата у југословенској историји позоришта фрагментарно обрађивана. Знам да су више него скромни радови о театарским дешавањима у Србији у периоду од 1941, после априлског рата и слома Краљевине Југославије, па све до 1944. године и ослобођења Београда од немачке окупације. Знам да је ова тема за ширу јавност била „terra inkognita“, а разлог због којег се театролози нису њоме у већој мери бавили, макар не јавно, може се наслутити у нетолеранцији власти која је имала изграђен систем принуде за све  оно што њој није ишло у прилог“.

**

У својим сећањима, Сава Живанчевић каже да су Паланчани од немачких власти у Београду тражили одобрење за оснивање позоришта, али да ту дозволу нису добили.   Жеља за позориштем се не губи. Траже се друга решења. Једно од њих је да се у оквиру организације Црвеног крста  формира Драмска секција која би играњем обезбеђивала додатни приход. Захваљујући др. Ивану Манојловићу, угледном паланачком лекару који је и председник Одбора Црвеног крста, ова идеја је заживела. Основано је Одељење Подмлатка Црвеног крста,  које је имало и своју драмску секцију. Тако је настало  Позориште Црвеног крста, које ће ратних година мењати име,  али неће прекидати театарску чаролију..

Почело се са „шареним“ програмима у којима су обавезно место имали и скечеви, наступи су били у хотелу „Централ“, као у предратном периоду. Глума је та која је помогла

Нушићева „Два лопова“ и „Светски рат“  06. децембра 1941. обележавају почетак и наставак позоришне традиције. Недуго затим двадесетосмог децембра изведени су комади „Мотор“ и „Кукавица“. Међу првим прегаоцима истичу се: Радомир Јелић – Дола, Сава Живанчевић и Радомир Радовановић – Мика: „Прво смо наступали у неким једночинкама. У једној од њих и ја сам играла. Сећам се да ме је спопао такав страх кад сам изашла на позорницу, а оно сала препуна, па ни реч да проговорим. Разазнајем да ми нешто суфлирају иза завеса…, знам да сам нешто почела да говорим, али то све, некако, ван мене. Јао, помислих, упропастила сам ствар. Ма какви, сви су ми говорили, после иза завесе, све си их очарала том својом пуначкошћу“, описиваће свој наступ Дана Јањић.

 

(наставиће се)

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *