април 2014. – Страна 2 – ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

ОШ „Вук Караџић“ организује Музички фестивал „Музика је пут до срца“

У ОШ „Вук Караџић“ и ове године су се припремили за организацију Музичког фестивала „Музика је пут до срца“.

Овај догађај, на коме учествују ученици основних школа, већ пет година привлачи велику пажњу публике. И ове године све је спремно за Фестивал који ће се одржати у два дана.

Првог дана у понедељак 28. априла такмичиће се ђаци од првог до четвртог разреда, а другог ученици од петог до осмог разреда.

Фестивал се одржава у сали Градског позоришта у Смедеревској Паланци, а почетак програма обе фестивалске вечери заказан је за 19 часова.

Улазница је сто динара.

25 април, 2014 Palanačke 116 Views 0 Comments 0 min read

Друштво

Потомци старих ратника у посети Министарству одбране Србије: У ПРИПРЕМИ МОНОГРАФИЈА „ДВА ВЕКА СРПСКО-РУСКЕ ВОЈНЕ САРАДЊЕ“

Петочлана делегација Републичког одбора Савеза потомака ратника Србије од 1912. до 1920. године била је у званичној посети Министарству одбране Србије.

Том приликом било је речи и о штампању монографије са радним насловом „Два века српско-руске војне сарадње“ и договорено је да овај пројекат буде поверен Савезу потомака, односно, нашем колеги и суграђанину Николи Владисављевићу, који је био у делегацији.

Пројекат и истраживачки рад су пред завршетком и његова реализација се очекује до краја текуће године.

25 април, 2014 Palanačke 475 Views 0 Comments 0 min read

Политика

Посета новог начелника Подунавског округа паланачком руководству: ОТВОРЕНЕ РАЗНЕ ЗНАЧАЈНЕ ТЕМЕ

Општину Смедеревска Паланка посетио је нови начелник Подунавског управног округа, некадашњи председник паланачке општине Радослав Цокић, који је постављен на ову функцију 14. фебруара ове године,.

Састанку у кабинету, осим председника Општине Радослава Милојичића Кене, присуствовали су и председник Скупштине општине, Славољуб Ђурић, као и заменици председника Општине и председника Скупштине општине, Петар Јелић и Живко Петровић.

По завршетку састанка, Цокић и Милојичић одговарали су на питања новинара. Одговарајући на питање о дневном реду данашњег састанка, Радослав Цокић је између осталог рекао да је посебно везан за Општину Смедеревска Паланка.

-Представници Општине Смедеревска Паланка у претходном периоду, од јуна 2012. године, нису учествовали у раду Савета Округа. Ја сам мишљења, уколико не постоје неке недоумице, а сада смо закључили да их у ствари уопште и нема, да треба да интензивирамо сарадњу, у заједничком интересу. Познато је да је настојање, и неких претходних Влада, и ове, било у правцу европских интеграција. Када су у питању европске интеграције, познато је да се помоћ може очекивати пре свега за регионализацију и регионалне пројекте. Ја сам данас позвао руководство Општине Смедеревска Паланка, да, без обзира на то што и у региону и у републици постоје одређене разлике када је у питању партијска припадност, ми пре свега гледамо интерес грађана. Зато сам ја данас у Општини Смедеревска Паланка, а сутра ћу бити у Великој Плани и Смедереву, да радимо оно што је у интересу грађана. Надам се да смо постигли договор и да ће из тога произаћи сарадња, а самим тим и први пројекти. Поменули смо данас нешто што је било интересантно и у време када сам ја био председник Општине, а што је, свакако, интересантно и за садашње руководство, а то је излазак на ауто-пут код Лозовичке чесме. Сада је то предмет интересовања и Велике Плане, јер су они препознали да у области у близини ове локације имају огромне површине које могу да буду индустријске зоне. Ми сада не можемо да одустанемо од тога, када је то била наша идеја. Напротив, имамо и ми свој интерес. Поред тог пута, који би изашао на ауто-пут, отварају се велике могућности. То је само један од пројеката. Сутра треба да постигнемо договор како треба да се конкурише за још један пројекат. Реч је о спречавању насиља у породици. Општина Смедеревска Паланка је већ радила у том правцу. Та идеја је добра и она сада треба да се прошири на регион. Иако је било неких антагонизама, то морамо да превазиђемо, у интересу грађана, и Општине Смедеревска Паланка и Округа који ја представљам – рекао је између осталог Радослав Цокић.

На питања новинара потом је одговарао Радослав Милојичић Кена, председник Општине Смедеревска Паланка који је захвалио начелнику Округа на добронамерним размишљањима.

-Велика је разлика између постављених и изабраних лица. Ми у локалној самоуправи – ја, мој заменик, председник Скупштине и његов заменик, ми смо изабрани. Грађани су нам дали мандат и ми морамо да водимо рачуна о сврсисходности сваког састанка. Тако, када је реч о опасци да нисмо ишли на неке састанке, пре свега треба поставити питање шта се на тим састанцима радило, и да ли грађани Смедеревске Паланке, који су нас изабрали, а не поставили, имају корист од тих састанака. На сваком састанку, чији је епилог или крајњи циљ у интересу грађана Смедеревске Паланке, ми ћемо се сигурно појавити. Проценили смо да у времену иза нас таквих састанака у региону није било. Надам се да у будућности неће бити тако. Наравно, постоји добра намера од стране Општине Смедеревска Паланка, целокупног руковотства, свих одборника и чланова Општинског већа, да свим састанцима, на којима ће бити речи о побољшању услова живота у Смедеревској Паланци, општински функционери присуствују. Морам да истакнем велико задовољство што је начелник Округа човек из Општине Смедеревска Паланка. Ја му овом приликом честитам. Без обзира што, како је господин Цокић већ поменуо, ми нисмо у истим политичким опцијама, надам се да ћемо радити у интересу наших грађана, и да ће начелник Округа радити у интересу свих. Отворили смо разне теме. Пре свега, водоснабдевање, излазак на ауто-пут, то су пројекти за које ће Општина Смедеревска Паланка аплицирати, преко Округа и преко надлежних институција. Чули смо од будућег премијера да не постоји никаква разлика у политичким партијама, тако да нема никаквих проблема да ја из ДС-а, и председник СПС-а из Смедеревске Паланке одемо и сигурно је да ће нас они прихватити оберучке у свим министарствима. Јер, јелте, све оно што смо ми лоше радили у претходним годинама они ће исправити и неће бити важна политичка припадност. То је једна чињеница која мене изузетно радује, а наравно да ћемо користити и функцију начелника Округа, који ће нам, надам се, у свему томе помоћи – рекао је Радослав Милојичић Кена, одговарајући на питања новинара.

24 април, 2014 Palanačke 195 Views 0 Comments 3 min read

Култура

Интервју са академским сликаром Стојаном Ђурићем: ПОПУТ ФЕНИКСА

Стојан Ђурић је вероватно најпознатији ликовни стваралац из овог дела Србије. У суседној Великој Плани, у склопу породичне куће, налази се Ђурићев атеље, у коме су настала многобројна дела овог аутора, радо виђеног излагача у многим реномираним галеријама. Професионални ангажман овог уметника везан је и за Смедеревску Паланку, будући да Ђурић већ годинама плодно сарађује са паланачким Народним музејом.

Стојан Ђурић (1962.) Факултет ликовних уметности и магистарске студије завршио је у Београду. Прву велику самосталну изложбу приредио је на свом факултету, још 1993. године. Од тада је уприличио преко тридесет самосталних изложби, у Београду, Копенхагену, Сентешу (Мађарска), Новом Саду, Крагујевцу, Бару, Винћенци, Скопљу, Паризу – да поменемо само нека места, а његова дела налазе се у многим јавним и приватним колекцијама у земљи и иностранству.

Паланачке: Недавно је у галерији „Прогрес“ у срцу Кнез Михајлове отворена ваша нова поставка. Реч је о тематској изложби, која је базирана на реинтерпретацији једне ваше давнашње слике?

Ђурић: Да. То је стара слика која је настала у време мог студирања на ФЛУ, а која је у једном тренутку завршила у подрумском атељеу пуном влаге и притом је претрпела велика оштећења. Слика представља веома битан траг у мом животу и раду. Зато сам одлучио да је на овај начин поново вратим у живот. Наравно, то није само рестаураторско оживљавање, него поновно преиспитивање мотива. Чудно је то да се временом ствари искристалишу, значења постану јаснија. И тако је настала целокупна изложбена поставка. На основу те старе слике, а са новим искуством и знањем, притом и са новим технологијама, хтео сам да представим свој садашњи приступ на исту тему. Слике и скулптуре нису само коментари те давнашње слике, него и онога што је том сликом требало да буде осликано. Био ми је потребан велики простор да бих то изложио, а гелерија „Прогрес“ се показала као, за такву поставку, веома захвално место.

Паланачке: Ово није први пут да излажете у угледним галеријским просторима. Пре неколико година у галерији УЛУС-а велику пажњу јавности изазвала је Ваша изложба „Хот-лајн“. Излагали сте и на другим местима, у земљи и иностранству…

Ђурић: Више пута сам излагао у значајним Београдским галеријама, а једна од тих је била и изложба у Галерији УЛУС-а, „Приватни хот-лајн“. Излагао сам широм наше земље, а и у иностранству, самостално и колективно. Занимљиво је што сте поменули „Приватни хот-лајн“, јер је ову поставку пратила посебна атмосфера. Изложбу смо постављали ноћу, а пролазници у Кнез Михајловој тискали су се уз излог галерије и посматрали слике. Владан Матијевић, који је те исте године добио НИН-ову награду, отворио је изложбу провокативним текстом, што је допринело једном готово динизијском расположењу. Паланачке: Ви сте слободни уметник, и живите од свог стваралаштва. Постоје ли у Србији још увек колекционари истинских уметничких дела?

Ђурић: Иако је тешко живети данас у Србији од уметности, има, на сву сређу, људи који поштују уметност и уметника.

Паланачке: Многи уметници су, ради опстанка, принуђени да паралелно са својим истинским креацијама, сликају популарне радове, за широке народне масе. Да ли уметник и у ове „задате теме“ може да унесе нешто оригинално?

Ђурић: Наравно да постоји могућност да се на тај начин ради. Поред свог истраживачког рада, радиш и нешто од чега живиш. Е сад, не треба томе прићи само као „тезги“. Ја не могу да нешто радим, ако то не представља креацију и сасвим сигурно, што се тиче мог рада, свакој слици дајем лични печат.
Паланачке: Вратимо се иложби недавно отвореној у Београду. У тексту који прати каталог, наговестили сте да поставка има и аутобиографски значај…

Ђурић: Свакако да има. То се може рећи и за друге моје изложбе. Све што радим има и прожето је неком нити мог живота. У ствари, то се може рећи вероватно за свако уметничко дело. Оно мора да поседује и емотивни и знаковни слој. Исто тако, слика, већ на први поглед, и независно од накнадне интерпретације, мора да остави утисак на посматрача. А то се не може постићи ако се делу приђе академски хладно.

Паланачке: Иако радите на релацији Београд – Велика Плана, активни сте и у Смедеревској Паланци. Председник сте уметничког савета Галерије модерне уметности, која има репрезентативни програм током целе године.

Ђурић: О својој сарадњи са Народним музејом и Галеријом модерне уметности могу да кажем само речи хвале. Паланка има интензиван ликовни живот, на чему јој могу позавидети и много већи градови. И Музеј и Галерија су одлични излагачки простори. У Галерији су излагали неки од наших најпозатијих уметника. У Паланци је однегована и ликовна публика. Са свим члановима Уметничког савета, којим председавам, имам одличну срадњу.

Паланачке: Плодно сарађујете са нашим суграђанима, пре свега са кустосом Народног музеја у Паланци, Аном Милошевић…

Ђурић: Ана Милошевић је мој дугогодишњи пријетељ. Као историчара уметности, Ану краси веома студиозан и озбиљан приступ раду. Наша сарадња је дугогодишња и озбиљна. Како када је реч о осмишљавању изложбе, тако и када се ради о припремању каталога и постављању слика и скулптура. А то је велики посао. Изложбу у галерији Прогрес постављали смо од 10 часова пре подне до дубоко у ноћ. Поменућу и мог друга Сашу Јаковљевића, са ким такође годинама сарађујем.

Паланачке: После Београда, на реду је Ниш? Поново ваши „еротски“ радови?

Ђурић: Да, на реду је Ниш. Добио сам позив за излагање у оквиру Ноћи музеја, тако да ће изложба у Нишу бити до краја маја месеца. На овој изложби биће радова из „Приватног хот-лајна“, али и других слика. Изложићу еротику од студенских до данашњих дана. Биће то један одабир радова из периода од 30 година.

В. Ђ.

ВРЕМЕ, ПРОСТОР, РЕВИЗИЈА, РЕСТАУРАЦИЈА

Стара, избледела, заборављена слика… како изгледа слика која се не види двадесет и више година? Као и човек кога нико не види двадесет година. Слика „Пролазак“ суочена је са сликама насталим и изложеним сада. Успостављам однос између размишљања од пре више од две деценије и данас, на исту тему. Битан је пут. Он подразумева различитост, мењање, усавршавање, истраживање, али и континуитет. Ова слика ми даје повод да се вратим и наставим оно што сам раније радио, али и да изађем из клишеа и ревидирам сопствени рад са новим и већим искуством. Долазим до слике која је у мени, односно, тражим и тежим савршеној слици. Употребићу боју као средство изражавања, ранију геометрију и фигуру, коју ћу претворити у метафизику, а кроз њу енергију и своје унутрашње стање.
Изложена стара слика „Пролазак“ само је симболично заштићена. Да би је повратио и наставио јој живот додајем јој нове слике, студије, скице, видео запис, тродимензионалне објекте. Они сведоче о дезинтеграцији саме слике и њеног простора, али и о поновном стварању, васкрсењу, „рестаурацији“. У том простору ја је поново градим, реконструишем и састављам из фрагмената, а она оживљава у другом облику. Као прасак слика се растура и саставља, као слагалица, изгубљена, заборављена, испуцала, поцепана… Пролазност је суочена са непролазношћу – слика која као материја пропада, живи у другом облику… „Рестаурацију“ зато схватам као ускрснуће-васкрсење, односно оживљење, али и поновно враћање и поновно коришћење нечега што је било заборављено, што је било на крају живота – попут Феникса.
(Стојан Ђурић – део текста из каталога изложбе у галерији „Прогрес“)

24 април, 2014 Palanačke 86 Views 0 Comments 5 min read

Култура

Премијерно изведена представа Омладинске сцене Градског позоришта „Оне су хтеле нешто сасвим друго“: О МАЛОЛЕТНИЧКОМ НАСИЉУ – БЕЗ ПАТЕТИКЕ

Суочени са изузетно кратким роком, непосредно пред одлазак у штампарију новог броја Паланачких новина,овај текст пишемо „на прву лопту“, непосредно после премијере представе Омладинске сцене Градског позоришта. Први утисак, да се ради о одличној представи, међутим, није последица свечане атмосфере која прати премијерно извођење позоришних дела пред познатом и добронамерном публиком, него запажања да је прво играње толико зрело и суптилно, да завређује посебну похвалу, већ на почетку овог кратког приказа.

Текст младог београдског драматурга, Милене Деполо, проблему вршњачког насиља прилази „одоздо“, верно осликавајући миље у коме се насиље одиграва. „Учене“ ретроспекције, психолошка објашњења и други облици „накнадне памети“ у тексту су свесно приказани карикатурално, као хладно остајање на површини, улепшано стручним „жаргоном аутентичности“. Сцене насиља намерно су потенциране. Иживљавање вршњакиња над девојчицом Тањом у тексту се вишеструко „понавља“, а ова репетиција гледаоцу скреће пажњу да насиље, које је постало готово свакодневна појава, не прима здраво за готово, као још један од случајева о којима говоре на телевизији или пишу у новинама. Лишене испразног моралисања, сцене насиља приказане су као облици социјалдарвинизма, који је преко ноћи, ушавши на мала врата, постао пожељан облик друштвеног понашања; насиље у школама утолико је рефлексија насилне друштвене праксе, и баш зато овде нису од помоћи класичне васпитне методе, које се углавном своде на убеђивање адолесцената да такво опхођење према друговима „није лепо“.

Ансамбл Омладинске сцене Градског позоришта уверљиво је „оживео“ провокативни драмски предложак. Протагонисти основношколског узраста (како стоји у изворном тексту) овде су средњошколци, вршњаци младих глумаца, што сценски приказ додатно чини уверљивим, тим пре што се на позорници, контрасно, појављује и старији глумац (Александар Божовић), у улогама оца и професора. Понављање сцена насиља приказано је као replay на некој „друштвеној мрежи“, указујући тако на потиснуту агресивност посматрача тих снимака, који се гледају, изнова и изнова, углавном без саосећања и осуде. Динамици представе допринело је „кадрирање“, наизменично осветљавање различитих делова сцене на којима се одигравају сегменти радње, испрекидано замрачењима, а посебну похвалу заслужује неусиљен и педантно остварен „тродимензионални мизансцен“. Импонује и чињеница да је избором текста, и начином на који је представа уделовљена, ансамбл Омадинске сцене прихватио идеју ангажованог позоришта, уместо удварања и „голицања табана“ публици, од чега пате многе данашње позоришне креације.

Осим глумаца које смо већ имали прилику да видимо у школским или омладинским остварењима, представљена су и нека нова лица. У овој представи, без претеривања, нема слабих улога, а ми ћемо овом приликом одустати од уобичајеног навођења имена свих актера. Нека нам буде допуштено да посебно поменемо само две младе глумице: најпре Сару Аранђеловић, чија је глума необично уверљива, а „сценска појава“ особена и упечатљива и Дуњу Павловић, која верно интерпретира психолошки преокрет из лажне љубазности у неконтролисани бес.

Уверени смо да ће нова представа Омладинске сцене Градског позоришта бити добро примљена, и да ће „Оне су хтеле нешто сасвим друго“ радо гледати вршњаци главних протагониста. Биће занимљиво пратити нијансирање карактера главних ликова, када се млади глумци опусте и ослободе, а реплике и мизансцен буду „фиксирани“. У сваком случају, већ сада је јасно да се ради о успелом остварењу које сведочи да је у Градском позоришту оформљен стабилан ансамбл, који је успешно пребродио делимичну смену генерације, после одласка неколицине његових чланова на студије.

В. Ђурђевић

24 април, 2014 Palanačke 1058 Views 0 Comments 2 min read

Култура

У Великој Плани се одржава Девети фестивал документарног филма: „ЗЛАТНА БУКЛИЈА“

У Великој Плани ће се у петак 25. априла, са почетком у 19,30 часова, одржати завршно вече Девети фестивала документарног филма „Златна буклија“.

Ова манифестација посвећена је неговању документаризма као јединственог филмског узраза и годинама уназад окупља неке од најзаначајнијих филмских стваралаца из земље и региона.

По речима оснивача и директора фестивала Живомира Жиће Михајловића, на овогодишње издање фестивала пристигло је 147 наслова и није било лако одабрати најбоље. Од ове године, новину на фестивалу представља и награда за животно дело. Први лауреат у овој почасној категорији, биће наш познати филмски стваралац Ђорђе Кадијевић, редитељ првог домаћег хорор филма „Лептирица“, као и једне од најбољих телевизијских серија код нас „Вук Караџић“.

Награде се, као и претходних година, додељују у просторијама позоришта „Масука“ у Великој Плани.

24 април, 2014 Palanačke 100 Views 0 Comments 0 min read

Познати Паланчани

Зоран Тодор је остварио свој сан постао је оно што је желео: УМЕТНОСТ ТРАЖИ БОГАТО ДРУШТВО

Зоран Тодоровић је учио оно што је волео. Ликовна уметност била је одувек његово опредељење. Сам каже да је знао да ће бити уметник. И постао је то што је желео. Њему се посрећило да крене путем својих интересовања. Имао је и узлазну путању и далеко би догурао да се није десио несрећни распад земље. Свет му је широм отварао врата. Почеле су да стижу и престижне награде.

Са овим ствараоцем разговарамо у Редакцији нашег листа. Хтели смо много раније да га „ставимо у новине“, али нам се више пута измигољио. Чекао је „згодну прилику“ да проговори о себи. А она се указала одмах после његове запажене изложбе у Народном музеју. Слике које су тамо стављене на увид публици, већ су видели житељи неких других градова.

Зоран Тодоровић, алијас Зоран Тодор, како потписује своја дела, спада у ред оних стваралаца, чији ликовни свет настаје у тишини скромног атељеа. Живи у средини која га инспирише на свој начин. У њој је „открио“ да и одбачени материјали, могу да „прогледају“ на слици. Случајност је дала читав један циклус. Носи назив „Корозија“, рекли бисмо корозија која сија.

-Драго ми је што је сазрело време да, после моје самосталне изложбе у Народном музеју, коначно дам интервју за „Паланачке“ – каже Зоран Тодор и на самом почетку даје основне биографске податке.

Тако сазнајемо да је рођен 11. јануара 1959. године у Смедеревској Паланци. Наглашава да је свет угледао на периферији Колоније, прецизније на Колонијашком брду, у улици која има леп назив Виноградска. То је једна од најстаријих и истовремено највиших улица у насељу. Отац Љубиша дошао је у Смедеревску Паланку из Луковице код Свилајнца још 1948. године. Запослио се у „Гоши“ и 1956. оженио мештанком Војиславом (Војком).

-Било је то време велике беде – подсећа Зоран. – У Виноградској улици, на мајчином имању, свили су скромно породично гнездо. Моја мајка је била наследила парче земље од своје мајке која је погинула од залуталог метка одмах после рата, 1945. године. Кућу су саградили ту, јер нису имали пара да купе плац у граду. Никла је усред кукуруза, а како сам слушао од оца, радили су кришом прикривајући бесправну градњу и бојећи се рушења. Кућа је у почетку имала два одељења све док шездесетих година прошлог века није дозидана.

Зораново детињство везано је за Колонију и Основну школу „Херој Радмила Шишковић“. Није имао потребе да упознаје град, јер се много тога дешавало на Колонији, која је у неку руку, како вели, била изоловани део града. Школско двориште било је право место за игру, мада се простор за то ширио све до Медведњака.

-Суботом смо ишли у Биоскоп који је у то време био врло посећен – додаје.- Родитељи су давали новац да погледамо филмску пројекцију и да одемо до једне од градских посластичарница, какве су биле „Пеливан“ и „Авала“. То се дешавало само суботом и до моје петнаесте године све се, што се детињства и одрастрања тиче, одвијало на Колонији.

Из времена основне школе памти своју учитељицу Наду Здравковић, али и многе другове, доктора Пекића, на пример. За наставника Жилета Мијатовића каже да је у доброј мерио одредио његову будућност. Од њега је много тога научио.

-Мој отац је био радник у „Гоши“ и није се много разумео у школе, поготово високе, па је тако трпео разне утицаје, почев од мог деде, па до људи из комшилука – прича.- Деда је предлагао да ме да у неку војну школу, говорећи како ће ме други облачити и хранити, а уз то и загарантован је посао, сигурна плата, лако се стиже до стана… Други су предлагали гимназију, па после студије. Чак су ме и неки наставници одвраћали од уметничке школе, говорећи како треба да се упишем у Техничку, говорећи како ме чека сигуран посао у „Гоши“. Наставник Мијатовић, међутим, позвао је мог оца и отворено му казао да је штета ако не упишем уметничку школу.

Зоран се присећа да је то било 1973. године када су његову будућност у погледу струке одредиле неке случајности.

-Једанпут ме је отац повео до града – вели. – Сад, да ли смо ишли у куповину или је било нешто друго, више нисам сигуран. Сећам се само да је била јесен. Враћали смо се кући пролазећи поред Дома Армије, који је тада једини имао галеријски простор за излагање. Отац је приметио плакат који је најављивао изложбу мог наставника Жилета Мијатовића. Предложио је да свратимо. Тамо је већ био Жиле и ми смо разгледали слике. Сећам се сада једне која је била привукла моју пажњу. Носила је назив „Ноћна фрајла“. И баш тада је позвао оца да дође у школу да поразговарају о мени. Отац је на то пристао, па чак и да одемо у Ниш, да видимо Уметничку школу. После повратка из Ниша мислим да је и донета одлука о мом упису у Средњу уметничку. Знали смо да су неки Паланчани завршили нишку Уметничку школу и из ње отишли на студије.

Зорану се, после те посете, Уметничка школа јако допала. Вели да је осетио мирис боје и неку позитивну енергију. Видео је њене ђаке како ходником проносе гипсане моделе за цртање. И баш тада је пожелео да буде њен ђак.

-Једино сам се уплашио дуге косе, а мој отац то није волео – износи Зоран. – Те 1974. сам полагао и положио пријемни и постао ђак жељене школе. Једва сам чекао да протекне летњи распуст и да кренем у Уметничку школу. За „нишки период“ ме везују дивне успомене. Четири године касније завршио сам средњу школу и полагао пријемни на Факултету примењених уметности у Београду. Мене је као ђака Уметничке школе посебно занимало цртање. Та школа је, кад сада размишљам о њој, била академија у малом. Мислим да се ни сада ништа није променило у погледу квалитета школе. Ја сам, тако да кажем, и даље ђак те школе. Моји пријатељи из одељења су сада тамо врло квалитетни професори. Мило ми је да школа има исту снагу као и у моје време. Посебно сам волео плакат можда и зато што ми га је предавао Милош Павићевић, кога смо сви звали Павићко.

Академију примењених уметности је и уписао да би се бавио плакатом. Током студија, међутим, пажњу је усмерио ка цртању и графици. Сву енергију је и усмерио у том правцу, бавећи се све време графиком, а посебно је волео технику суве игле. Доста графика је урадио у том периоду, а при крају студија и после радио је велике цртеже. Они су били формата 1,20 до метар и по и били су врло запажени у свету. Спајао их је у целине, односно у тематску целину „Сексуси“. Ти цртежи су били инспирисани литературом Чарлса Буковског, Хенри Милера… Неке је излагао и у Смедеревској Паланци с групом „10. октобар“.

Крајем осамдесетих, док је још постојала Југославија, излагао је у Лондону, Даблину и Нирнбергу, где је добио откупну награду за цртеж, који се данас налази у њиховој колекцији, али је ту активност деведесетих година прошлог века пресекао рат. Да је Југославија наставила континуитет, искористио би и друге шансе само што се, предочава, не би бавио графиком.

-Већ тада се осећало да долази нешто што неће бити пријатно за све нас – истиче. – Преса за графике је била јако скупа, па је нисам могао купити, а ни отац ми је није могао обезбедити. Тако сам по завршетку Академије морао радити нешто друго. Посветио сам се великим цртежима и тражио себе у другим областима. Знам сигурно да сам морао да одустанем од графике, јер нисам могао купити пресу чија се цена увек кретала око две до три хиљаде тадашњих немачких марака. Уз све то требало је имати и посебну просторију за пресу. Тако сам из материјалних разлога одустао од графике и упустио се у неке истраживачке ликовне воде, што ме је и довело до самосталне изложбе у Смедеревској Паланци. Излагао сам од Сомбора до Ниша, по свим већим градовима Србије.

Тодор је запажену изложбу графику имао по завршетку Академије. То је била његова прва самостална изложба с још двојицом пријатеља Зораном Тодовићем и Бранком Павићем. Правила дозвољавају самосталну изложбу до три аутора.

-Она је значајна и по томе што нам је професор код кога смо учили графику Божидар Џмерковић омогућио да излажемо пре дипломирања – напомиње наш саговорник. – Изложба је била крајем маја, односно почетком јуна, а дипломирали смо крајем тог месеца. Било је доста професора на Академији који су се противили томе, јер је заиста било забрањено да ико излаже док се школује. Због тога се, рецимо, губила година. Та самостална изложба била је у Графичком колективу и јако је била запажена. Мислим да је и јако добар избор направио професор Џмерковић. Зоран Тодовић је сада професор Академије у Новом Саду, а Бранко Павић на Архитектонском води ликовни одсек.

По дипломирању Тодор се вратио у Смедеревску Паланку. Пре одласка у војску уписао је постдипломске студије. Отац није имао пара да га даље школује, па је био принуђен да прекине даље усавршавање. Тад му се указала прилика да ради у школи. Почео је да предаје у Школи „Жикица Дамњановић“, а касније је добио допуну у Гимназији, где је и данас професор.

Д. Јанојлић

ИГРЕ РУКОМ

Зоран Тодор истиче да дуго има одличну стваралачку сарадњу са Дејаном Црномарковићем, што је прво резултирало крајем осамдесетих заједничком ауторском књигом „Игре руком (речи и слике)“ у издању београдске куће „Мимо“.

Тада су, кроз разговор, дошли на идеју да направе књигу која би била целина, али са два независна представљања. Дејан је наступио као песник са одличним минијатурама и кратким прозама, а Тодор са сетом цртежа који су били инспирисани Византијом.

И у свим наредним Дејановим књигама Тодор је био задужен за ликовно решење корица.

ГРУПА ПЕТУМ

Средином деведесетих година, у ковитлацу немилих дешавања у земљи, тражећи неки свој излаз, Тодору се јавила идеја да би било добро да се формира група, која би пружала шансу за излагање. Око овог пројекта окупили су се занимљиви људи, по двојица из Паланке и Крагујевца и један из Бора. Чинила су је четири сликара и један писац.

Група се звала „Петум“, по томе што ју је чинило пет уметника, и трајала је све до изненадне смрти њеног истакнутог члана Братислава Браце Петровића.

У међувремену је било неколико значајних изложби, међу којима је била и једна у Смедеревској Паланци, у Галерији модерне уметности. Било је то једно мултимедијално представљање. Отварање је било врло оригинално. Изложбу је директно из студија тадашње Радио „Јасенице“отворила водитељка емисије Слађана Васиљевић.

Група „Петум“ је практично трајала од половине деведесетих до краја деведесетих година.

ПОЧАСТВОВАН

Зоран Тодор је био члан Ликовног удружење „10. октобар“ и истиче да се осећао врло почаствованим због тога. Чланови тог удружења су били врло еминентни сликари. Њих је, вели, као средњошколац јако ценио. Из Ниша је долазио да би видео њихове изложбе. Приређивали су две изложбе годишње: у пролеће и јесен. Јесења је била везана за 10. октобар – Дан ослобођења Смедеревске Паланке и околине. Године 1978. кад је матурирао у Уметничкој школи у Нишу, примљен је у Удружење „10.октобар“. На првој изложби с члановина овог Удружења представио се са неколико плаката. Као студент Академије редовно је излагао све до распада Удружења.

Наиме, једна група академских сликара више није желела да излаже са сликарима аматерима, који су потом формирали Удружење ликовних стваралаца „Вуксан“ које траје и данас. Академски сликари, који су себе називали професионалцима, више се никада нису окупили.

-Ја сам члан Удружења „Вуксан“ и то ми уопште не смета – подвлачи Тодор.- Данас више „не пије воду“ та прича професионалац или аматер, важан је квалитет.

РАСАДНИК ТАЛЕНАТА

-Смедеревска Паланка, што се сликарства тиче, одувек је била специфична – напомиње Тодор. – То се зна и на страни. Ни мањег града, ни више уметника.- Млади врло храбро крећу тим путем мада уметност тражи богато и сигурно друштво. Несигуран је пут у несигурној земљи, каква је наша у последње две деценије. Сам град је плодна средина, просто рађа нове таленте. Сваке године по неко оде или у Уметничку школу или на Академију.

МАЛА ГРОХАРЈЕВА КОЛОНИЈА

-Био сам у седмом разредну основне школе када нас је наставник Жиле Мијатовић одабрао и повео у Шкофја Локу на Малу Грохарјеву ликовну колонију – сећа се Зоран Тодор. – Било је ту ђака из свих наших школа. Припадао сам првој генерацији која је 1973. године ишла у Шкофја Локу и учестовала на поменутој колонији. Она је већ годинама постојала, али је тада дошло до договора да се једне године одржава код нас у Смедеревској Паланци, а друге у Шкофја Локи. Та пракса је прекинута несрећним распадом Југославије што је заиста штета. Али, ето, недавно сам са пријатељима боравио код заједничких пријатеља у Шкофја Локи и указала се могућност да ми у њиховој еминентној галерији организују самосталну изложбу. Ту идеју је подржао и њихов жупан Миха Јеше.

23 април, 2014 Palanačke 2934 Views 0 Comments 10 min read

Коментар "Bandiera Rossa" (пише: Владимир Ђурђевић)

ПОТОП И НОЈЕ

Иако наслов нашег текста некога може да асоцира на политичке прилике, данас нећемо ни реч о новој Влади, о препотентној власти и импотентној опозицији. Потоп из нашег наслова, дакле, не треба да асоцира на изборни „цунами“, него на непосредну, а све већу опасност од поплава.

И пре него што је „Водопривреда“ из Смедеревске Паланке отишла у стечај, од како је ово предузеће приватизовано, евидентна је крајња безобзирност и тотална небрига када је реч о одржавању корита река у такозваом брањеном подручју. Дуж регулисаног тока Кубршнице, у чије сређивање су утрошене велике паре, поново расту врбе и тополе загушујући уређено речно корито. За годину-две, ако се ништа не предузме, проточност ове реке поново ће бити на нивоу из 1999. године, када је, да подсетимо, нашу општину задесила катастрофална поплава. Ток Јасенице кроз подручје града данас је у много горем стању него пре петнаест година, јер се корито ове реке на неким деловима уопште не може видети од разгранате шуме која расте приобаљем.

Могли бисмо сада нашироко и надугачко да распредамо о томе ко је и из каквих побуда уопше дошао на идеју да приватизацију наметне једном успешном (државном) предузећу, које је својевремно истински штитило град: без обзира да ли су уплате стизале из надлежног министарства, редовно су чишћена речна корита, а изградња система за одбрану од поплава, који је сада препуштен бујању вегетације, датира из времена пре „власничке трансформације“. Од таквог преиспитивања, разуме се, немамо ништа, а овом приликом заобићи ћемо и за ову рубрику уобичајено проказивање приватизације као работе која није у интерсу радника (већ, увек, само на корист капиталиста).

Описана ситуација није особеност само нашег места, које су протеклих петнестак година, захваљујући провиђењу, заобилазиле велике падавине. Слично је, видимо, диљем Србије. И тамо растиње спречава брзо отицање воде и смањује капацитет речних корита, одводни канали су запушени, пумпе неисправне. Да би све поново било доведено у ред потреби су велики новци, а сви ми, дабоме, знамо за дефицит у државном буџету.

Тако долазимо до друге речи из нашег наслова, имена библијског Ноја. Од природних катастрофа, поплава и суша, најзеда штеточина, од друштвених и економских опасности, више не могу да буду спасени сви којима је потребно избављење: арка је мала, а крокодила је много. Нема довољно пара за сва речна корита, недостају финансијска средства за исплату свих зарада, немогуће је запослити све којима је посао потребан, послати на лечење у иностранство сваког болесника коме од тога живот зависи. У таквој ситуацији, разумљиво, зна се ко сигурно улази у арку, познати су и Ноје и његова свита. Из сиве масе других кандидата за спасење у арку ће се пробити само најјачи или најбезобзирнији. Као у нека давна времена, нема места за слабе, за уморне, јадне и неразумне. Наравно, и они морају да пруже свој допринос: своје човекољубље или патриотизам треба да докажу тако што ће тихо направити шпалир, пропуштајући репрезентативне представнике своје врсте да мирно уђу у своје кабине, пре него се врате облаци иза кише. А уколико буду толоко неразумни да пошто-пото и саме желе на пут спасења, постоји начин да се дозову памети: ништа не сме да угрози план за спасавање, чак ни они који ће остати неспасени.

Данашњег Ноја, додуше, не штити божанска аура, њему се не обраћа никакав небески глас, али он се и даље може позваати на наднаравни ауторитет, на законе тржишта, логику понуде и потражње, на уска врата неолибералног Едена.

Вратимо се потопу. Нама, који нисмо показали довољно предузимљивости да напустимо поплавно подручје, наравно, нико није крив. И зато немамо права да захтевамо да држава надокнађује трошкове наше несналажљивости. Остаје нам да се надамо и верујемо у оно изворно божанско провиђење, које нам је већ подарило благу „сиротињску зиму“. Више од тога нисмо заслужили. За сада.

ЗНА СЕ КО СИГУРНО УЛАЗИ У АРКУ

Од природних катастрофа, поплава и суша, најзеда штеточина, од друштвених и економских опасности, више не могу да буду спасени сви којима је потребно избављење: арка је мала, а крокодила је много. Нема довољно пара за сва речна корита, недостају финансијска средства за исплату свих зарада, немогуће је запослити све којима је посао потребан, послати на лечење у иностранство сваког болесника коме од тога живот зависи. У таквој ситуацији, разумљиво, зна се ко сигурно улази у арку, познати су и Ноје и његова свита. Из сиве масе других кандидата за спасење у арку ће се пробити само најјачи или најбезобзирнији.

23 април, 2014 Palanačke 146 Views 0 Comments 3 min read

Друштво

Почело крпљење ударних рупа на регионалним путним правцима

У Смедеревској Паланци почела је уобичајна реконструкција путних праваца после зиме. Предузеће задужено за одржавање регионалних путева у нашој општини, „Пожаревац пут“ почело је са крпљењем ударних рупа.

У овом предузећу планирају да обаве крпљење рупа на свим регионалним путевима у нашој општини по утврђеној динамици и у складу са временским условима.

23 април, 2014 Palanačke 89 Views 0 Comments 0 min read

Варошке тандарије (Слободан Тодоровић Токи)

КЛЕТ

За столом, на средини собе, седела је његова жена. Верни пратилац заједничке судбине. Подбочила је главу вредном десницом и зурила кроз блесаво глупави прозор. На улицу. Као да њима ништа не може да се деси. Народ је пролазио у мимоходу. Ко тамо, ко овамо? У забројању. Пила је одавно охлађену кафу. Струјање устајалог базда није примећивала. Испустила је јалови уздах. Из зјапа ноздрва. Изгледа му искоса да се, напречац, малко, ене-де, подгојила. Уширококарличила. И подбрадак зановила. За један згужвани наставак. Каква је то лепоносиља била, кад је дошла у овај стан. Које тело, бедра, бутине, усне, груди. Ужитак за њушење на изволте. Заиграност, иха, до миле воље. За убрзано дисање. До обамрлости драшкања. И сад, у бројању пролазника, није за бацање. Замишљао је њену слаткоречиву вриску после шљапа језичка у међуножју.

Све су могли кад је она хтела. Једино његово семе није могло да засемени њену утробу.

Лежао је на кант, на џомбавом каучу, са закованим погледом у шар дуварских тапета. Чинило му се да враћа шкрофулозно троми животни филм уназад. До деда Жаде. Непознато шкрипави цијук је испуцало зујао из запечених ушију. Сврдла чуло слуха. Роји се гњецно. У сврабежни неиздрж. Скупљао је храброст да се, је ли, суочи са прецима. Очи у очи. Са штроком фамилијарном. Ред јe. После ће бити касно. Кад бели ђаво дође по своје. А има због чега. Сећање се тупо заколутавало. Као испушак димни. Из дедине дрвене луше. Од вишњаве гране.

Деда Жада, по мајчиној линији, је имао рођеног брата Градишу. До смрти оце им, лепо су живели. Братски. Прадеда је, на самрти, загрцнуто проманџукао усмени тестамент. Поделио је имање. И стање. Бунар остаде на међи. Да га користе обојица. Братски! После укопа оца, мој деда Жада, из збрза, удари тарабу, на међи, изоколо бунара, да вододарје остане на његовом наслеђу. Направи се ту, истог дана, држи-не дај, богорадај, псуј, куни порекло и пород, прети… Мој Жада не даје, еј, рођеном брату да захвата воду. Бунар је његов. Нема. И- квит! Ако се арчи, ће да пресуши. Посредовали многи. По азбучном реду: акчије, са весеља, братаница, власт, дођоши, зевзекари, јебиветраши, ладолежници, народни посланик, комшилук, плачипичкасте рођаке, радници, сељаци, трговци, ћифте, утваре злонамерне, фамилија, хећими, царе политичке, чаругџије, џулови и шарениш варошки. Као рестл. Сви до једног. Такорећи, од а до ш. Жада не попушта. Ни за јоту. Нема више. Ни кофа! Доста је било. Шта, ако одузме жицу? Нек иде три киломегра до најближег извора. Тако му и треба. Шта ћу му ја? Све по заслузи. Каква је заслуга била, нико није знао. Ни кућни светац. Није у реду, али ко то да докаже задртом Жади?

Дрч сикће.

Дан је, у сванућу, наличио на лепушкаст. Негде, око поднева, кад до сунца ни праћком не можеш да добациш камичак, упадне, код деде, у домазлук, двојац из жандарске чуварнице. Имају, еј, налог да приведу Жаду. Жена запева. кукулелече, задлањеним сузама брише цур слинце синовима. Њих двојица жале оца, каквог ли чуда?

На нос! Одатле је, отприлике, како се мени јавља, почела да се отаче наопакост нашег рода. И мог порода. У цурак из погрешне рупе. После, кад се одобровољен вратио, причао је, најповерљивије, уз лампу, да су га три дана и три ноћи држали у апсу. Оделење са необлатареним зидовима. Разголићено! Прозорче на врху. Уз плафон, са отембешеним трбувом, ил’ стомаком. Унутра, патосана цигла удављена у воду. До колена. Казну је у јазбини за русалке, пацове и водоземце, пробдео цвилећи стојећки. Четвртог дана, био је, каже, четвртак, пустили га без икаквог објашњења. Ни шта је скривио, ни зашто су га привели, ни због чега је самовао у води? Као крекац. Ништа да рекну. Ни хартију бедну му нису дали. Са дрк објашњењем. Чак ни у записник није ушао. Срамота до гуше. У повр’ћају, причала је, кроз шмрц, баба, изљубио је синове, у чет’ри образа и два кос’ата темена, ко бадњак, онда мене, онако, шљис, шљас, бљак, из навике, и о’ма је отрчао, без главе, овај, гологлав, у шупу, уз’о пијук и без речи разградио бунар. Скроз! Прошће и коље је повадио и сложио, на узицу, под конке. Није се забавило, кад се зачуо шкрипави цијук неподмазаног дрвеног вретена, мрмљао је мутави дроб себи у браду. На сантрач није хгео да погледне. Ни мигом. До краја живота. Од тог четвртка.

Наследник је чуо дозов вегровитих гласова.

На зјапу прозорја се појавила дрч сена, а затим и изродна јежурава зубац приказа, мртвоковачки пакосна. Лeпo га гледа, сева право у очи и маше му ручердом чупавом, позивајући га да крене за њим.

-Је л мора?

– Мора – искези се заповедно клет.

Ево и афоризма:

ЖИВИМО ЛЕПОТУ БУДУЋЕ ПРОШЛОСТИ!

23 април, 2014 Palanačke 87 Views 0 Comments 3 min read

Култура

Светски дан књиге и ауторских права

Светски дан књиге и ауторских права обележава се 23. априла сваке године као симболичан датум у светској књижевности јер је тога дана 1616. године умро Мигуел де Сервантес, а родио се Вилијам Шекспир.

УНЕСКО обележава Светски дан књиге и ауторских права уз помоћ бројних издавача, књижара, учитеља и стручњака за комуникације. Одлука о обележавању Светског дана књиге и ауторских права донета је на Општој конференцији УНЕСКО-а одржаној у Паризу 1995. године.

Године 1948. организација је започела амбициозан програм чији је један од главних делова „Undex translationum“, међународна библиографија превода која садржи податке из више од стотину земаља и омогућује увид у све податке о превођењу неког дела.

Такође, УНЕСКО сваке друге године додељује Награду за књижевност за децу и младе у служби толеранције за дела за младе која афирмишу узајамно разумевање утемељено на поштовању других народа и култура.

(прим. ур.- илустрација за овај текст је ауторско дело академског сликара Зорана Тодора)

23 април, 2014 Palanačke 223 Views 0 Comments 0 min read

Спорт

Ревијална утакмица КК „Младост-Паланка“ – КК „Вива баскет“

Поводом пласмана Паланчана у Прву српску лигу у среду 23. априла, у спортској сали „Вук“, са почетком у 18,45 часова, одиграће се ревијална кошаркашка утакмица између екипа „Младост-Паланка“ и „Вива баскет“ из Београда.

Кошаркаши екипе „Младост-Паланка“ освојили су прво место у Другој српској лиги – запад и на тај начин пласирали се у виши ранг такмичења.

Београдска екипа је шампион Прве српске лиге – центар, па се очекује права провера квалитета обе екипе и добра утакмица.

21 април, 2014 Palanačke 92 Views 0 Comments 0 min read

Култура

„Оне су хтеле нешто сасвим друго“ у среду 23. априла у Градском позоришту

У среду 23. априла, са почетком у 20 часова, на сцени Градског позоришта у Смедеревској Паланци биће премијера представе „Оне су хтеле нешто сасвим друго“, по тексту Милене Деполо, а у адаптацији, режији, избору музике и костимима Јордане Аврамовић.

Представа отворено проговара на „шкакљиву“ тему малолетничког насиља. Критички осврћући се говори не штедећи ни један сегмент друштва који посредно или непосредно брине, или би требало да брине, о малолетничкој популацији. Популацији којој у наследство остављамо своја дела, навике и мерила вредности…

Ово је и својеврстан позив и апел младим људима, али и свим другим субјектима друштва, за бољу и квалитетнију бригу о младима, али у сваком случају и повод родитељима и наставницима, који ће гледати представу да покрену отворенији дијалог са младим људима о свеприсутном проблему малолетничког насиља.

Сценографија Павле Јозић, светло Владица Танасијевић, израда декора Љубо Мирчевски, улоге Тања – Мина Васиљевић, Јелена – Александра Јовановић, Кристина – Дуња Павловић, Марија – Кристина Дидановић, Теа – Сара Аранђеловић, инспектор/Милош – Алекса Стојановић, отац/професор – Александар Божовић, психолог – Петра Никодијевић, новинари/спикери – Радосав Бељић, Анђела Вукчевић, Петра Никодијевић, стручњаци/учесници/сведоци – Катарина Јовановић, Ана Ћосић, Лазар Максимовић и Алекса Јовановић.

Улазнице се могу купити од уторка на билетарници Културног центра по цени од 100 динара.

20 април, 2014 Palanačke 94 Views 0 Comments 1 min read

Друштво

Данас је Васкрс највећи хришћански празник који симболизује победу живота над смрћу

Хришћани широм света данас обележавају Васкрс, празник, који симболизује победу живота над смрћу.

Васкрс је највећи хришћански празник јер суштина хришћанског учења означава Христово васкрснуће из мртвих, као победа вере и живота над смрћу.

Патријарх српски Иринеј служио је Свету архијеријску литургију у Саборној цркви у Београду. Патријарх је на литургији прочитао делове ускршње посланице и позвао на мир и разумевање.

Ускршња литургија завршена је причешћем верника после кога је патријарх Иринеј указао на неопходност заједништва и јединства у садашњем времену у коме су нам потребни слога, мир и љубав.

„Нека нас Господ благослови својим благословом мира, слоге и љубави, данас толико, потребне и нама људима и времену у коме живимо“, поручио је патријарх Иринеј.

Нагласивши да је Ускрс нас највећи празник на коме почива „наша истина, вера, нада и очекивање“, патријарх Иринеј је изразио задовљство што православна и католичка црква ове године истог дана обележавају тај празник.

„Ове године имамо ту велику радост да овај велики празник славимо заједнички – када би дао Господ да једнога дана не само једне године него сваке године овај празник славимо заједно и у заједници“, навео је патријарх Иринеј.

Литургији у Саборној цркви, уз бројне грађане, присуствовали су премијер Ивица Дачић и министри Небојша Родић, Никола Селаковић и Томислав Јовановић.

Међу верницима у Саборној цркви били су и страни држављани, међу којима и група младих Француза.

У цркви Христа краља ускршњу мису предводио је београдски надбискуп Станислав Хочевар.

Миси је присуствовао велики број верника, представника државе Србије и дипломатског кора, а том приликом одржан је и обред крштења.

Обележавање је почело поноћним литургијама и Ускршњим бдењима у свим хришћанским црквама.

Свечану литургију у поноћ у Храму Светог Саве предводио је викарни епископ патријарха владика ремезијански Андреј, а синоћ је надбискуп Хочевар предводио Ускршње бдење у Катедрали Блажене девице Марије.

Ускршња литургија одржана је и у „Храму светог преображења Господњег“ у Смедеревској Паланци, у присуству великог броја верника.

20 април, 2014 Palanačke 106 Views 0 Comments 1 min read

Друштво

Ускршња приредба у вртићу „Плави чуперак“

У вртићу „Плави чуперак“ приређена је приредба поводом ускршњих празника коју су припремила деца из ове предшколске установе у сарадњи са групом из Грчца.

Приредба је имала и хуманитарни карактер, па су сви посетиоци плаћањем улазнице сто динара, помогли у лечењу Николе Вићентијевића који болује од дистрофије мишића и лечи се у Италији.

Својевремено, Никола је ишао у овај вртић па је самим тим ова акција добила на значају и симболици.

На приредби је учествовало преко стотину деце и њихових васпитача који су изводили игре и песме из Шумадије, Војводине и Врања.

20 април, 2014 Palanačke 94 Views 1 Comment 0 min read