Нобеловац Габријел Гарсија Маркес умро у 87. години
Родио се 6. марта 1927. године у колумбијском граду Аракатака, у области Магдалена.
Био је колумбијски писац, новинар, издавач и политички активиста.
Сматра се најпознатијим писцем магичног реализма, жанра у коме се преплићу митови и магија са реалношћу свакодневне егзистенције.
Највише је допринео томе да латиноамеричка литература дође у центар пажње светске културне јавности шездесетих година 20. века.
Писац је 30 година живео у Мексику.
Ослабљен од рака, Маркес није ништа написао после свог последњег романа „Сећања на моје тужне курве“ који је објавио 2004.
Његов најпознатији роман „Сто година самоће“, који је продат у више од 30 милиона примерака и за који је добио Нобелову и бројне друге награде, инспирисан је Маркесовим родним градом који је назвао Макондо.
У њему је описао живот изолованог јужноамеричког места у коме се необични догађаји прихватају као сасвим обични. Прво издање се појавило јуна 1967. и прве седмице је први тираж од 8.000 примерака био продат.
Дело је преведено на десетине страних језика, освојило је више награда, а Неруда га је прогласио да је то „Дон Кихот“ нашег времена.
У његова позната дела спадају и „Пуковнику нема ко да пише“, „Љубав у доба колере“, „О љубави и другим демонима“, „Зао час“, „Јесен патријарха“…
Иза Маркеса остаје импресивна филмографија, пошто је углавном лично адаптирао своје романе за филм, освајајући награде на фестивалима, али и признања као што је амерички „Златни глобус“ или „Гоја“ (шпански Оскар).
На питања да ли је комуниста, Маркес је увек одговарао да не припада ни једној партији, али није крио да је по опредељењу левичар и да сматра да је за Латинску Америку најпримереније социјалистичко друштвено уређење.
После победе Кубанске револуције отишао је да се упозна са Фиделом Кастром, али није прихватио да се настани на Куби, већ му је стални дом био у Мексико Ситију са супругом, коју је упознао још као 13. годишњу девојчицу, а венчали су се после десетак гоидна. Из тог јединог брака има два сина.
Неколико година пре смрти написао је своје опроштајно писмо.
Габријел Гарсија Маркес: ПОСВЕЋЕНО ПИСМО
Кад би Бог, на тренутак, заборавио да сам марионета и даровао ми нешто мало живота, искористио бих ово преостало време најбоље како знам. Хм, а ко не би?!
Вероватно не бих рекао све о чему размишљам, али сасвим сигурно бих поразмислио о свему што кажем. Добро размислио!
Ценио бих ствари према њиховом значењу, а не према њиховој вредности.
Спавао бих, мало, сасвим мало, више бих сањао, док спавам, или, будан, сањарио… Знам да сваки минут, са затвореним очима, губимо 60 секунда овог светла. Светла!
Ходао бих кад се други зауставе, будио бих се кад други спавају! Него шта!
Кад би ми Бог даровао мрвицу живота, обукао бих се једноставно, окренуо се ка Сунцу откривајући не само своје тело већ и душу.
Уверавао бих људе како се варају кад мисле да се у старости није могуће заљубити. Јадни, не знају да старе, постају стари, баш зато што избегавају љубав! А љубав подмлађује!
Деци бих направио крила, али, узео бих им пре него што науче да лете!
Старијим особама бих казао да смрт не долази заједно са старошћу, већ с напуштеношћу.
Толико ствари бих се научио од вас, људи… И научио сам…
Научио сам да сви желе да живе на врху планине заборављајући да се истинска срећа скрива у самом начину пењања на врх!
Научио сам, кад новорођено дете ухвати својом ручицом очев прст, да хоће да га држи заувек.
Научио сам да човек има право да гледа на другог одозго само кад му хоће помоћи да би се подигао.
Толико је ствари што сам од вас могао научити, људи, али, у стварности, немам, баш, много од тога, јер кад ме полегну у гроб, то ћу заборавити.
Кад бих знао да те данас последњи пут видим поспану, снажно бих те загрлио и молио се Богу да ми дозволи да будем твој анђео чувар.
Кад бих знао да су то последњи минути што те видим, рекао бих ти: волим те, и не бих глупо претпостављао да то знаш.
Увек има некакво сутра!
И живот нам даје могућност да учинимо добро дело, али данас. ДАНАС – данас је све што ми остаје, и чуј, хтео бих ти рећи да те веома волим! Сутра, СУТРА нема нико загарантовано – нити млади, нити стари.
Можда данас последњи пут проматраш оне које волиш, памти, не заборави, ово.
Зато немојте бити неодлучни, трудите се да заволите живот и људе, све људе – људе као што сте ви, као што сам ја… Учини то, човече, данас, већ данас, јер ако се покаже да сутрашњи дан не дочекаш – жалићеш за даном у ком ти је недостајало време: за један осмех, за један пољубац, за једну љубав.