Nobelovac Gabrijel Garsija Markes umro u 87. godini
Rodio se 6. marta 1927. godine u kolumbijskom gradu Arakataka, u oblasti Magdalena.
Bio je kolumbijski pisac, novinar, izdavač i politički aktivista.
Smatra se najpoznatijim piscem magičnog realizma, žanra u kome se prepliću mitovi i magija sa realnošću svakodnevne egzistencije.
Najviše je doprineo tome da latinoamerička literatura dođe u centar pažnje svetske kulturne javnosti šezdesetih godina 20. veka.
Pisac je 30 godina živeo u Meksiku.
Oslabljen od raka, Markes nije ništa napisao posle svog poslednjeg romana „Sećanja na moje tužne kurve“ koji je objavio 2004.
Njegov najpoznatiji roman „Sto godina samoće“, koji je prodat u više od 30 miliona primeraka i za koji je dobio Nobelovu i brojne druge nagrade, inspirisan je Markesovim rodnim gradom koji je nazvao Makondo.
U njemu je opisao život izolovanog južnoameričkog mesta u kome se neobični događaji prihvataju kao sasvim obični. Prvo izdanje se pojavilo juna 1967. i prve sedmice je prvi tiraž od 8.000 primeraka bio prodat.
Delo je prevedeno na desetine stranih jezika, osvojilo je više nagrada, a Neruda ga je proglasio da je to „Don Kihot“ našeg vremena.
U njegova poznata dela spadaju i „Pukovniku nema ko da piše“, „Ljubav u doba kolere“, „O ljubavi i drugim demonima“, „Zao čas“, „Jesen patrijarha“…
Iza Markesa ostaje impresivna filmografija, pošto je uglavnom lično adaptirao svoje romane za film, osvajajući nagrade na festivalima, ali i priznanja kao što je američki „Zlatni globus“ ili „Goja“ (španski Oskar).
Na pitanja da li je komunista, Markes je uvek odgovarao da ne pripada ni jednoj partiji, ali nije krio da je po opredeljenju levičar i da smatra da je za Latinsku Ameriku najprimerenije socijalističko društveno uređenje.
Posle pobede Kubanske revolucije otišao je da se upozna sa Fidelom Kastrom, ali nije prihvatio da se nastani na Kubi, već mu je stalni dom bio u Meksiko Sitiju sa suprugom, koju je upoznao još kao 13. godišnju devojčicu, a venčali su se posle desetak goidna. Iz tog jedinog braka ima dva sina.
Nekoliko godina pre smrti napisao je svoje oproštajno pismo.
Gabrijel Garsija Markes: POSVEĆENO PISMO
Kad bi Bog, na trenutak, zaboravio da sam marioneta i darovao mi nešto malo života, iskoristio bih ovo preostalo vreme najbolje kako znam. Hm, a ko ne bi?!
Verovatno ne bih rekao sve o čemu razmišljam, ali sasvim sigurno bih porazmislio o svemu što kažem. Dobro razmislio!
Cenio bih stvari prema njihovom značenju, a ne prema njihovoj vrednosti.
Spavao bih, malo, sasvim malo, više bih sanjao, dok spavam, ili, budan, sanjario… Znam da svaki minut, sa zatvorenim očima, gubimo 60 sekunda ovog svetla. Svetla!
Hodao bih kad se drugi zaustave, budio bih se kad drugi spavaju! Nego šta!
Kad bi mi Bog darovao mrvicu života, obukao bih se jednostavno, okrenuo se ka Suncu otkrivajući ne samo svoje telo već i dušu.
Uveravao bih ljude kako se varaju kad misle da se u starosti nije moguće zaljubiti. Jadni, ne znaju da stare, postaju stari, baš zato što izbegavaju ljubav! A ljubav podmlađuje!
Deci bih napravio krila, ali, uzeo bih im pre nego što nauče da lete!
Starijim osobama bih kazao da smrt ne dolazi zajedno sa starošću, već s napuštenošću.
Toliko stvari bih se naučio od vas, ljudi… I naučio sam…
Naučio sam da svi žele da žive na vrhu planine zaboravljajući da se istinska sreća skriva u samom načinu penjanja na vrh!
Naučio sam, kad novorođeno dete uhvati svojom ručicom očev prst, da hoće da ga drži zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo da gleda na drugog odozgo samo kad mu hoće pomoći da bi se podigao.
Toliko je stvari što sam od vas mogao naučiti, ljudi, ali, u stvarnosti, nemam, baš, mnogo od toga, jer kad me polegnu u grob, to ću zaboraviti.
Kad bih znao da te danas poslednji put vidim pospanu, snažno bih te zagrlio i molio se Bogu da mi dozvoli da budem tvoj anđeo čuvar.
Kad bih znao da su to poslednji minuti što te vidim, rekao bih ti: volim te, i ne bih glupo pretpostavljao da to znaš.
Uvek ima nekakvo sutra!
I život nam daje mogućnost da učinimo dobro delo, ali danas. DANAS – danas je sve što mi ostaje, i čuj, hteo bih ti reći da te veoma volim! Sutra, SUTRA nema niko zagarantovano – niti mladi, niti stari.
Možda danas poslednji put promatraš one koje voliš, pamti, ne zaboravi, ovo.
Zato nemojte biti neodlučni, trudite se da zavolite život i ljude, sve ljude – ljude kao što ste vi, kao što sam ja… Učini to, čoveče, danas, već danas, jer ako se pokaže da sutrašnji dan ne dočekaš – žalićeš za danom u kom ti je nedostajalo vreme: za jedan osmeh, za jedan poljubac, za jednu ljubav.
