„Ово је згодна прилика да дођете до једног шаљивог календара, а ја до 15 дана озбиљног затвора“ – наводи у књижевном огласу власник „Метле“
„Мале новине“ Пере Тодоровића објављивале су и мале огласе те се овај знаменити Водичанин сматра зачетником маркетинга у нас. Тако ће на видном месту штампа позив на претплату једног календара и једне књиге. Власник „Метле“ овако се овако обраћа својим потенцијалним купцима и читаоцима:
„Здраво озбиљан, шаљив, фини, прости, награђени и накарађени календар за 1890. год. Која је по глупости проста, ал која је преступна, јер се у њој може пре-ступити у бу-вару, его иначе; може се преступити закон о царини, кад шверцујемо аљине из Земуна; може се преступити кривични закон, и упасти у преступ итд.“
Неименовани аутор овог огласа потом упозорава:
„Дакле, уписуј се народе што пре, јер је рок упису остављен до 15. октомбра тек. год.“ У наставку се прецизира да се новац шаље г. С. Хоровици штампарија „Код Просвете“. Господин Хоровица још наглашава: „Ово је згодна прилика да дођете до једног шаљивог календара, а ја до 15 дана озбиљног затвора.“
У овом огласу се наводи да је цена 60 пара по примерку и предочава да „скупљачи добијају на 10 скупљених примерака још један комад на дар, као проводаџије бошчалук од девојке.“
На истој страни „Мале новине“ обавештавају своје читаоце да је изашао из штампе нови роман Чарлса Дикенса „Лондонски разбојници“ у преводу Мите Ђорића, уз опаску да „нема ваљада ни једнога читаоца у целоме свету, кога нису заинтересовала грозна убиства, што их почини у Лондону Џек Трбосек. „Познато је да је лондонска полиција тако организована, да стоји на врхунцу савршенства“ – подсећају „Мале новине“ и додају: „Није чудо дакле, што се сваком свесном читаоцу намеће питање: како је могуће да тако савршена лондонска полиција не може да уђе у траг једном Џеку кои већ две године, на гнусан начин убија и унаказује толико женскиње.“
Лист наводи како ће то питање постати јасно сваком ко прочита „Лондонске разбојнике“. У овој књизи даровити енглески писац „слика лоповске к разбојничке чете у Лондону, слика њихов живот и рад н а свима пољима преступа и злочина; уводи читаоца у најскривеније јазбине лоповске и вештином, како само он уме, описује сва дела њихова до најмањих ситница.“
„Мале новине“ обавештавају своје читаоце, потенцијалне купце, да ово Дикенсово дело има три свеске од којих ће „друга бити готова концем овог месеца, а трећа најдаље до 15. октомбра ове године.“
Било је то, е, у Малој Плани, јединој на земаљској кугли. Код Смедеревске Паланке. Доња Јасеница. Има још једно месташце са истим именом и презименом, али код Прокупља. То је нешто друго. Јужна пруга. Може бити да има трећа и још нека Мала Плана? Затурена! То није у мом рахитичном знању. Чудни атар на још чуднијем ћувику, да чудило не мож’ бити само чудиленце. Није код Велике Плане, већ, можете мислити, на вршку наше Паланчице. Мали видоглед на Велику Плану. И које где, још. Ту је основна разлика између два комшилука повезана гвозденим путем. И оним сласно надограђеним. Код матичара. Како су је нама утрапили нема података ни учитељка живота. Ни словесо. Мала Плана, изодавно, из својих раштрканих приземљуша, данас, са прозорја балкона и дашчавог поткровља гледа одозго на две вароши које се љубовано удрамоплетиле. За пословне руке. Путем од Зум-ћуприје, до Бресја, па даље. У ходаџилук. Скроз. Можда би се невестица Мала пребракоселила код Велике, али џаба је хоћкање. Не да забрекла бурма у паланачком месу. И накиселе поделе на Бановине, Срезове, Округе и, мо’ш мислити, Општинске атаре. Бербере, терзије, шнајдере, шлосере, клонфере и бадавџије нико ништа о томе не пита, јер ко су они да одређују границе без пушкарница. Због тога се, ваљда, то насеље одметнуло у брда рођена за хајдучију. И тако се започеле приповести о ‘ајдуцима из Мале Плане. Где има мириса те одметничко накисле кујне ту су и жене. Брачни јатаци. И у хоризонтали и овако. На друму, за пијаним асталом са винским стеницама и у богаташким авлијама. Смрт кулацима, мамицу им лоповску. Да им мамицу.
О, да, почело је за џандарско време.
Кад се, најзад, Србија отарасила окупатора, народ се радује, слави слободу, у радости, само два другара, завађена са законом, у Малој Плани, смишљају како може да се живи од махинација. После неколико преступних сићурија затворе их у апс. Кад, тамо, један, већ, домаћин. Нису се честито ни здружили, тек, једне ноћи пајтоси задаве уљеза и баце га у клозет, на дно изметине, а четврти зид од цигле, развале и тако изјутра сачекају џандаре. У истрази казаше да нису хтели да побегну иако је зид пробијен, а онај тећи утек’о. Пајтосе, ене-де, ослободе, а потера крене за бегунцем. На слободи, већ старовечан, Радосав Милосављевић рођену жену баца у бунар. Доводи пупољак, од петнаест лега, сиротицу Ружу. Да му седу браду милује. Она голуждраво лети по селу, срећна, док је он, стално посипа дарјем опљачканим.
Јутро се једаред, баш, засијало, кад је Ружа кренула, са другом, путем према Глибовцу. На леђима су носиле празне љуљке. За тканице заденуле кудеље, са вуном, а вретено витлају кроз прсте. Успут. И ћеретају. Женски. Испред њих, на пушкомет, иду Радосав и његов пајташ. Кад се дохватише глибовачког атара, утрчаше на једно трло и, брже-боље, закољу два лепушкаста јагњета. Док им пустили крв, наиђоше две жене. Мушкарци браве стављају у љуљке и добро их прекрију, па заграбе преким путем у Малу Плану. Жене бију главном џадом за Паланку. У вароши некаква гужвара. Скупила се руља. Џандари јуре неке лопове. Не знају ди терају. Наличи да је неко пријавио нестанак јагањаца. Од два јањета остала само усирена крв у травуљини. Две друге загледане у предиво иду ногу пред ногу. Тежак је дечји терет.
-И тако – причала је, после, Ружа, уместо деце ми донесосомо два јагњета и у мојој кући се, што јес, јес, поштено разделимо.
Ал, не лези враже, слад је најачи порив.
Дошапнули Ружи да Кузман Ракић у великој соби има ниску дуката, на том и том месту, а да преко дана, око поднева, спава најтврђим сном. На веранди.
-Ене, шта послем бива?
-Шта ће да бидне? Нови пoc’o за мог Радосава.
Хајдук се на прстима ушуња поред заспалог Кузмана у велику собу, уверен у тачну дојаву, зграбио је ниску позлателу и по други пут поред хркача проминуо. Летњу тишину је, на ма, замирисао барут из танџаре. Златни јунак паде у зелену траву. После се Кузман правдао, на саслушању, да је убио окорелог лопова, од кога је цело село страховало, а кад неки поштени сељани потврдише ајдучке работе убијеног, Кузмана пустише.
Каква би то филмска сторијела била да се чучук-Ружа није опаметила у несрећи. Прежалила је брзински сладног мужа. Онако, како су и живели, бахато и ‘ајдучки и, гле женске памети, одабрала, као зрела обноћ удовица, новог животног сапутника, много млађег, да заличи, Леку Павловића. Са њим је скроз, у поштењу, одживела земни прхут остатак.
Наш народ, од памтивека, ваља бистрик реченицу: „Није ком’ је речено, нег’ ком’ је суђено“.
Звали су је Дара Швајсерка. Била је прва жена-заваривач у „Гоши“. Ни једна пре и ни једна после ње. По томе је ушла у историју фабрике. Њена фотографија и сад је у поставци Спомен-радионице. „Била сам млада и лепа. Имала сам лице боје младог сира. А погледајте сада. Ко да сам прошла кроз сиротињски оџак.“
Тако је зборила Даринка Јовановић. Носила је у себи искричави приповедачки дар. О фабрици у којој је стекла пензију говорила је бираним речима. У њој се запослила још док је била „Јасеница АД“.
„Сећам се као да је јуче било, текао је други дан Крстовданског вашара на Рудинама, чујем ја да се у фабрику траже женске. Одем и пријавим се. Да радим и учим. Предлажу да ме оспособе за фарбара. Ма јок, какав фарбар… оћу да будем електрозаваривач, ништа друго. И одобре ми. Веле: Крупна си, здрава, јака… И одведу ме да учим занат код неког Дулета. Мени тек 23 године. Ја, жена, код једног младића! Ма не иде. Има да се прича свашта. А тај Дуле је, испоставило се, био озбиљан, поштен човек. Само ми показује како се ради, ништа друго. И тако 1946. стекох квалификацију.“
Пред пријем на посао, имала је пробу. Да се види шта је научила. „Била сам најбоља. Мој пробни комад дуго је стајао у излогу Окружног уреда. Ја сам, да се зна, прва увела акорд, после се све радило на акорд. То обавезно да се запише у новине. Да се зна да је и то дело Даре Швајсерке.“
Кад је посао у питању, говорила је, није се дала ни једном мушкарцу. „Добије посао мушкарац, добијем и ја. Ја пре завршим од њега и смејем. Килаву се, бре мушкарци, а моја рука женска, гипка, ма боља од руке балерине. Радим ја, само фију, фију, а кад се челик олади, мој вар бео ки сребро, само шљашти. Завршим посао, одем на чесму, сумијем се и гледам, а они мушки још држе маску испред лица, ма ко ради самном, пати муке, очију ми. После запрцам ружу у косу и завитлавам колеге-завариваче.“
Дара је била веома цењена и врло поштована међу колегама. Једном јој пришао пословођа Пера Цокић и упитао да ли би ушла у Партију? „Хоћу, што да нећу. Кад може тај ( да му не помињем име, гурао се у политику, а био лош мајстор) што да ја немам црвену књижицу. Требаће, леба не једе. И тако питали па заћутали. И сад ми жао што нисам постала партијаш“.
Словила је као добар заваривач. Нераднике није подносила. Једног бригадира је хтела да смени пошто-пото. „А није ишло лако“ – причала је. „Тога су волели и шеф и пословођа. Ди ћеш ти против њих? Ма ћу да га сменим, не звала се ја Даринка. И кажем колеги, узми артију и пиши у наше име, ја ћу прва да се потпишем. Сутрадан кад сам дошла у фабрику, не дају ми посао. Одем ја код директора Пуше, са све заваривачку кецељу и рукавице, па све од „а“ до „ш“, така и так ствар. Он ме гледа, а ти не мо’ш њега да превариш, ил да причаш нешто без везе,он човек има факултете. Слуша ме он и каже: Даро тачно је све што си казала, одавде ми вадиш. Окренуо телефон и, онако љутит, наређује: Одма да јој се да посао, жена је исправна. Да виш како трче из канцеларију па код мог бригадира. Одма Дари посао, моментално!“
Даринка Јовановић ( Дара Швајсерка) је 1966. отишла у инвалидску пензију. Мало од пензије, више од кредита саградила је кућу. Долазио председник Општине Обрен Шиљић да јој лично честита. „Даро ово није кућа, ово је вилица“ – казао јој у одушевљењу.
оОо
Једног дана, много година после усељења у своју кућу, угледала је мене и колегу Ненада Ј. Ристића у „Пролећу“. Ушла је у најнеугледнију градску кафану, пришла нашем столу, и онако стојећи, мирно казала како предосећа скору смрт. Гледали смо је зачуђено, Ненад је само коју недељу пре правио емисију о њој за ТВ „Гоша“ и често ми понављао како је она бољи приповедач од јунакиње из „Петријиног венца“. Дара није губила време, одмах је открила разлог свог уласка у кафану. „Чекам дан кад ћу да цркнем, досадно ми, шта би друго… вас двојицу сам одредила да ми носите крстачу и државну заставу. Време је да одморим болну душу… И не заборавите моју адресу: Кајмакчаланска 12.“
– Уђи – радознао сам, обамро већ од самог позива и стражарног спровођења дежурног до замандаљених врата из чије се утробе чуо тај претећи глас. Ту, с десне стране мраморног, широког улаза у школу, ишчекивао сам своје распеће, спас од даљих мука и искушења, ваљда!? Искушења, која су почела педесетак минута раније ђачким „несташлуком“ на часу енглеског језика у II3 – Гимназије у Паланци. Протагонисти – друг Јовица, и професор Ружица и, дабоме, ја, уз свесрдачну хорску помоћ, говорило се тада у чаршији – „елитног одељења“ школе. Све деца из финих кућа! Е, фино бога ми, а ја у том „фином“ одељењу наредих професору да напусти час! Споречкао сам се нешто са Јовицом, професор нас укорио, више мене, него њега, а ја – увређен, па … „Хајд, лепо Ви професоре – напоље! Нисте у праву, него … ‘ајд, ‘ајд, полако напоље…“
Тако би, али сада, шта сада? Учињено је!
– Ма нема никог! То се мени само причињава да ме из канцеларије на чијим је вратима, на црној правоугаоној плочици било исписано белим ћириличним словима „Директор“, неко мами унутра!? Ипак, васпитање налаже: покуцај још једном, огласи се, али – рука се не диже!? Мучи се, превија, вара надом… да је све то плод грешке, завере планетарно-паланачких размера… Ипак, згрчих средњи прст… и таман… да… кад из собе јекну још једном:
– Уђиии – рекао сам!!!
Врата промукло зашкргуташе у зглобовима! Дугооо … тамнички …! Трупих у непријатну хладовину невелике собе, и стадох крај саме ивице излазног прага. Висину плафона просторије, ни ширину леђа стаситог човека у тамно плавом оделу, који је стајао крај прозора, уредно зачешљане косе на потиљку, руку прекрштених на крстима, с десном шаком у левој, нисам могао да сагледам. Плећата фигура мраморна, сабласно увоштена. Благо погнута унапред, силуета је зурила-тамо, преко улице, у правцу СУП-а, мислим…? Не сећам се…? Врата издајнички, промуклим праском треснуше за мном…? Брава цикну, шкљоцну! Мук! Ситно цакетање сата марке „Дарвил“, на широком зглобу леве руке човека крај прозора, чуо сам као да ми је био прислоњен уз уво. Или сам то ослушкивао своје цвикетаво срце… не знам више!… Хладна, претећа, бескрајна тишина … Соба све већа, и све шира, и све виша… Огромна, широка тескоба притисла са свих страна, те и оно мало ваздуха више не долази до плућа, чинило ми се! Болна тишина, траје!
Голгота које сам допао тада у тој просторији, као да је почела много раније! Можда још код уписа у Гимназију? А, кад помислим, где и у коју другу школу бих се уписао? И отац и мајка су у Гимназији матурирали. Он у скамијама школе писао песме мојој мајци посвећене, па их после читао на књижевним вечерима: „ Мислим да није много/Што увек желим/Да сјај твојих зена/У моје преселим…“, а она смерно, девојачки црвенела у сали. Били су пар коме су завидели, причали су ми касније њихови другови. О Гимназији и њеним професорима у кући су родитељи радо говорили: „Знаш када је оно професор Бакић… А професор Шошанић мене изведе пред таблу… Професор Бабић је баш био фин, а Радојка, а тек Десићка…“
И тако, улица од мирисног свода липа у којој се налази стара зграда школе, са високим стубовима који држе пространи балкон, двориште гимназијско где почињу прве љубави, и уче се први кошаркашки кораци, па и јата чавки које слећу под кров, од малена су ми били драги! Волим је!
А сада, ту, у тој соби, постиђен због свог геста, стојим у хладној тишини, која се ковитла у сваком кутку и снажним дамарима удара посред груди… Фигура човека крај прозора – непомична, безгласна… а „Дарвил“ – цикета, цикета, једнолично, тугаљиво, мирнооо… Капље његов звук и убада као врела игла уво, поглед ми замагљује!
– И… огласи се тихо фигура широких рамена?
– Па… прокркљах грлено, противно свим законима фонетике, желећи, ваљда, да нешто кажем. Тежак, оркански уздах, оте се из груди човека крај прозора, не сачекавши мој одговор! Из ходника школе, ни са улице, ниоткуда ни шушка… тајац!
– Нисмо те тако васпитавали… лепо, лепо богами, прозбори најзад фигура у тамном оделу, не окрећући се. – Иди, нареди, одсечно, војнички!
– Чујеш, можеш да идеш, синко, додаје још оштрије!
Нашао сам се наједном у ходнику школе. Свуда котрљави замор гимназијске младости која је хитала на одмор – на Јеремијине погачице и јогурт. Они одважнији у скровита места школског WC-а, да поделе „по један дим“. Био сам као под стакленим звоном! Никад више ово, заклео сам се у себи!
Те вечери дуго су била упаљена светла у професорској канцеларији на првом спрату школе. Наставничко веће, седница. Сутрадан, на часу разредног старешине, уручена ми је ђачка књижица. На једној од страна писало је: „… кажњава се укором Наставничког већа пред искљулење“!На месту предвиђеном за „родитеља, или старатеља“, стајао је већ потпис са калиграфски извајаним иницијалом слова „Ј“ и облим словом „Р“.
Био је то потпис човека из „оне“ просторије – потпис директора Гимназије: Јован Ристић. Мој отац!
Увек сам био за то да на све изборе треба изаћи и искористити своје демократско право.
Стога сматрам да греше они који то не чине.
Посебно осуђујем оне који не желе да гласају из неког свог протеста или из ината. Пракса и искуство су ме уверили да су то најчешће људи који „до подне мрзе себе, а од подне цео свет“, они којима „све смета“ и „нико им не ваља“.
Себе, своје вредности и допринос окружењу, наравно, не преиспитују.
Има и људи који о гласању и изборима уопште не размишљају, једноставно, немају тај „чип“ у глави, али то је потпуно друга „врста“.
Да не би било неспоразума, уопште не подржавам демократију као систем, и сматрам, а о томе је већ било речи на овом месту, да је за овакве слободоумне и помало површне народе, корисна и сврсисходна једино строга дисциплина и владавина елите. Гласачко право, по мом мишљењу, требало би да буде привилегија најбољих и најуспешнијих људи.
Тако би се избегло да његово величанство ГЛАС, уличара, скитнице, пробисвета, насилника или барабе (какви свакодневно парадирају и нашим „сокацима“) на изборима вреди исто као и ГЛАС најбољег студента, професора, радника, сељака, спортисте…
Ако се пребројимо, јасно је да безвредних људи има много више него оних који представљају друштвену елиту.
Но, и поред свега тога, потпуно сам свестан да не живимо у старом Риму већ у данашњој Србији, па је зато мој став да на изборе треба изаћи и гласати по сопственом уверењу.
Живећемо управо онако како на изборима – одлучимо.
А живот у Србији, ни после ових Ванредних парламентарних избора, неће се радикално поправити. Неће нам, на жалост, бити боље, па и поред тога што сам рођени оптимиста, потпуно сам сигуран да ће бити још теже опстати са платама које падају и ценама које скоро неконтролисано расту. Повећаће се и број људи без сталног запослења.
На жалост, на то смо навикли и научили са тим да трајемо.
Проблем је, чини ми се, у нама самима, у нашој свести и недостатку амбиције да се мењамо, развијамо, поправљамо и напредујемо.
Тек када променимо тај однос према себи и животу уопште, и систем вредности вратимо бар на ниво на коме је био некада, у време стасавања генерација које су сада већ у зрелим годинама, овде ће почети да се живи квалитетније.
Промена у нама донела би културолошки бољитак али и економску стабилност, јер би почели да се цене рад, знање и квалитет.
На жалост, доживљај слободе и демократије овдашњих људи деформисан је површним али и субјективним приступом суштини друштвеног и политичког ангажмана.
Резултат који добијамо у пракси пре би се могао назвати – анархијом.
Генерације које не памте време СФРЈ, када смо били међу најпоштованијим државама на планети, рођене после осамдесетих година прошлог столећа, мисле да живот почиње од њих.
Старе вредности, самим тим што им углавном нису познате, за многе од њих и не постоје. Високи ниво некадашњег друштвеног и политичког живота, образовања, спорта, културе и уметности, данас је срозан до понижења.
Место у јавном животу овог поднебља, некада резервисано за планетарно успешне појединце, данас заузимају Цеца, Кеба и Станија.
Уместо медија добили смо таблоиде и Пинк.
Књиге се читају на интернету – препричане.
Млади се заљубљују на Фејсбуку.
Наравно да разумем да је прошло време тапки и кликера, жмурки и кућица од картона, али…
„Ја не тражим плена, ја сам жељан зрака и мало беле јутарње росе.“
Био је кочијаш. Слуга богатих Паланчана. Уместо презимена, имао је надимак – Тома Кисели. Препознатљиви лик са градских улица. Власник света у коме се најбоље сналазио и осећао. Питање је да ли је знао које слово азбуке, али свако сокаче – јесте. Географијом града суверено је владао.
Кретао се релацијом Колонија – стовариште огрева на Железничкој станици, или грађевинског материјала „Узор“ и „Опленац“. Превозио је цемент, блокове, цигле, гвожђе, креч…, све што су муштерије тражиле. Био је тачан као најбољи швајцарски сат. И није волео да губи време. Стално је опомињао физикалце на стовариштима да раде брже. Често се и сам прихватао тешких џакова. Журио је једнако, као да ће му побећи воз.
Кад је имао који динар више у џепу, навраћао је у кафану „Ловац.“
„Вешалице… целу порцију… само пожурите“ – наручивао је још с врата и журним кораком прилазио шанку.
За сто није седао нити је чекао да му приђе конобар.
Ослоњен на шанк опомињао је куваре:
„Ајде, брже то, нису вам ваљда дрва покисла.“
Ретко је кад имао стрпљења да сачека да се вешалице лепо испеку.
„Дајте то, журим“.
Зато је најчешће и јео полуживо месо. А кад би му тањир спустили на сто, седао је, цупкао ногама, и солио до изнемоглости, све док вешалице сасвим побеле.
Јео је брзо, најчешће не служећи се ни ножем ни виљушком.
„Еј, Симић, овај со ти ништа није слан!“ – обраћао се власнику кафане и поново се хватао за сланик.
Из „Ловца“ је излазио крупним кораком. Пред кафаном га чекао коњ упрегнут у шпедитер крцат разног терета. Коњ је био леп, ухрањен, са очешљаном гривом и уплетеним репом ако је на коловозу било макар и трагова влажне градске прашине.
Нико не памти да је икад ошинуо коња. Понекад би се чуо одјек бича у ваздуху, али далеко од сапи животиње. Кисели је могао да иде и у чарапама, али „његов“ коњ није смео бити бос. А кад није у руци држао дизгине и био на улици, пословао је у газдиној штали. Нико као он, чини се, није тако разумео коњски и говеђи језик.
Кисели се одавно не виђа на градским улицама. Можда неко и зна његову судбину. Да Киселог није било, вероватно се не би ни знало да со није слана.
И сад, кад уђем у „Ловац“, сетим се речи Томе Киселог:
-„Слон – кесарош – то је нешто што се не може сваки дан чути ни видети“- пише овај дневни лист
„Мале новине“, дневни лист за свакога, на својим страницама доносио је редовно и смесице, занимљиве текстове за забаву. Тако ће објавити текст о једном слону – кесарошу, „а то је нешто што се не може сваки дан чути ни видети“- предочило је уредништво читалачкој публици.
„У Клебертовој менажерији био је пре две године један млад слон, који се одазивао на лепо име Јумбо и који се толико испрактицирао да својим рилом визитира џепове публике која је дошла да га види“ – пишу „Мале новине“.
„Једнога дана лепо“ – наставља непотписани аутор текста – „Јумбо смаче портмоне једном банкару из џепа и у часу га сподби у чељусти. На вику посетиоца притрча чувар и једва, с муком, ослободи новчаник из слонових чељусти.“
У том отимању новчаник се отворио и новчанице су се расуле по земљи. Међутим, слон Јумбо није одустајао од своје кесарошке страсти и „очас својим рилом придиже ове банкноте по 50 лира са земље и све их прогута.“
И тако „банкноте пропадоше а оштећени се обрати суду , јер му дође скупа панорама за 100 лира и тако мораде Клеберт да добро запамти кесарошки занат свог омиљеног слона.
За столом, на средини собе, седела је његова жена. Верни пратилац заједничке судбине. Подбочила је главу вредном десницом и зурила кроз блесаво глупави прозор. На улицу. Као да њима ништа не може да се деси. Народ је пролазио у мимоходу. Ко тамо, ко овамо? У забројању. Пила је одавно охлађену кафу. Струјање устајалог базда није примећивала. Испустила је јалови уздах. Из зјапа ноздрва. Изгледа му искоса да се, напречац, малко, ене-де, подгојила. Уширококарличила. И подбрадак зановила. За један згужвани наставак. Каква је то лепоносиља била, кад је дошла у овај стан. Које тело, бедра, бутине, усне, груди. Ужитак за њушење на изволте. Заиграност, иха, до миле воље. За убрзано дисање. До обамрлости драшкања. И сад, у бројању пролазника, није за бацање. Замишљао је њену слаткоречиву вриску после шљапа језичка у међуножју.
Све су могли кад је она хтела. Једино његово семе није могло да засемени њену утробу.
Лежао је на кант, на џомбавом каучу, са закованим погледом у шар дуварских тапета. Чинило му се да враћа шкрофулозно троми животни филм уназад. До деда Жаде. Непознато шкрипави цијук је испуцало зујао из запечених ушију. Сврдла чуло слуха. Роји се гњецно. У сврабежни неиздрж. Скупљао је храброст да се, је ли, суочи са прецима. Очи у очи. Са штроком фамилијарном. Ред јe. После ће бити касно. Кад бели ђаво дође по своје. А има због чега. Сећање се тупо заколутавало. Као испушак димни. Из дедине дрвене луше. Од вишњаве гране.
Деда Жада, по мајчиној линији, је имао рођеног брата Градишу. До смрти оце им, лепо су живели. Братски. Прадеда је, на самрти, загрцнуто проманџукао усмени тестамент. Поделио је имање. И стање. Бунар остаде на међи. Да га користе обојица. Братски! После укопа оца, мој деда Жада, из збрза, удари тарабу, на међи, изоколо бунара, да вододарје остане на његовом наслеђу. Направи се ту, истог дана, држи-не дај, богорадај, псуј, куни порекло и пород, прети… Мој Жада не даје, еј, рођеном брату да захвата воду. Бунар је његов. Нема. И- квит! Ако се арчи, ће да пресуши. Посредовали многи. По азбучном реду: акчије, са весеља, братаница, власт, дођоши, зевзекари, јебиветраши, ладолежници, народни посланик, комшилук, плачипичкасте рођаке, радници, сељаци, трговци, ћифте, утваре злонамерне, фамилија, хећими, царе политичке, чаругџије, џулови и шарениш варошки. Као рестл. Сви до једног. Такорећи, од а до ш. Жада не попушта. Ни за јоту. Нема више. Ни кофа! Доста је било. Шта, ако одузме жицу? Нек иде три киломегра до најближег извора. Тако му и треба. Шта ћу му ја? Све по заслузи. Каква је заслуга била, нико није знао. Ни кућни светац. Није у реду, али ко то да докаже задртом Жади?
Дрч сикће.
Дан је, у сванућу, наличио на лепушкаст. Негде, око поднева, кад до сунца ни праћком не можеш да добациш камичак, упадне, код деде, у домазлук, двојац из жандарске чуварнице. Имају, еј, налог да приведу Жаду. Жена запева. кукулелече, задлањеним сузама брише цур слинце синовима. Њих двојица жале оца, каквог ли чуда?
На нос! Одатле је, отприлике, како се мени јавља, почела да се отаче наопакост нашег рода. И мог порода. У цурак из погрешне рупе. После, кад се одобровољен вратио, причао је, најповерљивије, уз лампу, да су га три дана и три ноћи држали у апсу. Оделење са необлатареним зидовима. Разголићено! Прозорче на врху. Уз плафон, са отембешеним трбувом, ил’ стомаком. Унутра, патосана цигла удављена у воду. До колена. Казну је у јазбини за русалке, пацове и водоземце, пробдео цвилећи стојећки. Четвртог дана, био је, каже, четвртак, пустили га без икаквог објашњења. Ни шта је скривио, ни зашто су га привели, ни због чега је самовао у води? Као крекац. Ништа да рекну. Ни хартију бедну му нису дали. Са дрк објашњењем. Чак ни у записник није ушао. Срамота до гуше. У повр’ћају, причала је, кроз шмрц, баба, изљубио је синове, у чет’ри образа и два кос’ата темена, ко бадњак, онда мене, онако, шљис, шљас, бљак, из навике, и о’ма је отрчао, без главе, овај, гологлав, у шупу, уз’о пијук и без речи разградио бунар. Скроз! Прошће и коље је повадио и сложио, на узицу, под конке. Није се забавило, кад се зачуо шкрипави цијук неподмазаног дрвеног вретена, мрмљао је мутави дроб себи у браду. На сантрач није хгео да погледне. Ни мигом. До краја живота. Од тог четвртка.
Наследник је чуо дозов ветровитих гласова.
На зјапу прозорја се појавила дрч сена, а затим и изродна јежурава зубац приказа, мртвоковачки пакосна. Лeпo га гледа, сева право у очи и маше му ручердом чупавом, позивајући га да крене за њим.
Селевачка, по чувењу, безобразна реч, на слово, на слово ,ј“, од Милоша-Кнеза, после вековничког бремена изнедрила другу епизоду. Може бити да ће их бити још, барем за трилогијицу, али о томе ће писати неке друге замлађене генерације. У дигиталном књижју. Кажу, то нам је будућност, тај словаријум. Сад, ставите прст на чело, па изумујте. Од Књаза, до компа! Mo’ш мислити? Вероватно ће насилници у трећој верзији бити блудни хакери, без коња, јал твитераши. Чуј, од добошара, који објављује брукање женскадије, сред жетве, до пи-ар службе. У токсично наслеђе нашег, је ли, збиљног догодила. Знаш како? Људи смо.
Поварошеност налаже да се натенане, у сркачку сласт, подсетимо прве љубац сторијеле.
Сунце, ене, из висја пржи мучки. Уџабе! Јаје да разбијеш, о’ма ће диде у брзоберно жутило од кајгане. Селевачка женска рушадија, уз певанију, срповима српи класје у житишту. Мушки им натоциљали оштрину. Сам’ бријаду надзем. Из даља не мож, бре, да се обуздаш од кујолика видела. Осим ако ниси ушкопљен. Погонило је сила, море, шта сила, силесија!
Узјахана коњадија ударила животињски галопски топот. Осушени чернозем се стреса од газа потковица. На рзавом челу Књаз. Их, велики Милош! Опричавало се, тајновито, да је вазда спопадао сукњадије. Његова земља, може му се, још, ако се и хоћкалица исплезира, ето слатке положарске кукњаве. Селевачки жетелачки призор није могао да му окрајичи вид. Еј, сам’ женскиње! Стрчаше с леђа бедевија, повезаше их за амове, па се ухватише укоштац, сред житишта, мушко у женско, јал женско на мушко. Непожњевено злато оборило клас. Стидна му беја врпољ белогузија. Сред гумна се, на збрз, преобрази певанија. У слаткиш врцаву гргољивост. Слатки вршај, ене, одбаци једну вишак жудницу. Беснилом разјарена одјури у село, да кмету дарује испричајницу. Кмет опали једно пуњење из танџаре. Одмах се скупише сељани, па касом на место збивља. Да укрте слутњу. Кад се допадоше жена, сукњари, напасници срамоте, бејаху, ихај, одмакли. Сутрадан, кмет се, притиснуг резилом, упути Књазу. У Крагујевац! Пред ноге. Изложио је грдило разложно и натенане, не слутећи да велики Милош све зна, од првојеба, до сврша. Мудри владар обећа кмету да ће посебице, једног по једног, через нечасти, испитати и кривце по туру батином даривати. У кметов испратак ставио је реченицу с алалом:
-Свако чудо и у Селевцу три дана истрајава.
Злаћана пчелиња крилца машу сладуњави зуј. Стотинак лећа унапредак син и снајка довели бебу код бабе и деде. Да причувају, их, наследника, а они да скоче до престоног града, у пазар, за нова рекла. Иде се на прошевину, код шурњаје, па да заличе. Није шурњаја неважан одрод. Сви ће да их скрозирају дубински. Јаком ће да доносе суђаје. Да л’ се добро удала, ил’ јок. То му дође веома важно ценило, то шта ће народ да каже. Деда и баба се малко уштукнули, шта ако дете заплаче, па тражи мајку? Оно, не могаше децу да одбију. Не личи! Млади брачни пар се упење у аутобус за Београд. Маторци се, ех, с почетка дали у сигру са дететом. Да не верујеш? И они подетињили. Скроз на скроз! Не знам да л’ отоич рекох да је деда био страсни риболовац. Толико је био заражен, даје штапове и прибор држао у соби. Да му буде на глед и под руку. Толико се, око тога, свађао са женом, али џаба. Његова се важила. Кад замаче подне, маторци се, ене, заиграли под ћебетом, уз паролу: ‘Ајде, жено, небом да штрикамо. Детенце оставили да се батрга, у бауљању, по патосу. И оно се, канда, заиграло, па све манџука неразговетно, док се гомила заогрнута чупавим покровом коматаисала. Ђа там’, ђа овам’. Па, опет! У вр’, па у равницу. Одједном дете ударило у хистеричну вриску. Рида! У сунце ти, да ти, калаисано. Задуванаши се искомбељаше из грцаве састављености, кад, имају, наопако било, шта да виде. Тога дана у варошкој болници, на дечјем одељењу, све се утишанило. Бебе намирене спавају, породиље се ушушкале у своје мисли. Чека се крај радног времена, да се лекарска госпа и сестре поздраве са професијом. До изјутра. Сућутни мир прекинуо је угурсузни зврј звона са улазних врата. Најближа сестра је поскочила и откључала браву, на трен тишина, па, онда, она удари да се смеје. Да свисне. Све секе упрндечише глед на главна врата. Улази избезумљена баба, са унуком у наручју, а оно, сирото, заглабало удицу у усну. Ћути. Од стра. За њима улази деда, држећи усправно штап за пецање, пазећи, посебице, да се струна не затегне. Прва је зинула баба:
