ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Month: март 2014

Политика

Конференција за медије у ОО СНС

9683171_origУ просторијама Општинског одбора Српске напредне странке у Смедеревској Паланци одржана је конференција за медије на којој је о резултаима оствареним на Ванредним парламентарним изборима говорио функционер ове партије, члан Главног одбора,  Марко Ђурић.

Ђурић је истакао велики успех СНС-а у целој Србији па и у Смедеревској Паланци и најавио, одмах по формирању нове Владе Републике Србије, долазак неколико министара у Смедеревску Паланку.

Говорећи о ситуацији у локалној самоуправи, високи функционер Српске напредне странке изразио је наду да ће и У Смедеревској Паланци на власти ускоро, после локалних избора, бити коалиција коју предводи његова партија.

8570406

 

 

Друштво

Паланка пример добре праксе: ПОТПИСАН ПРОТОКОЛ О САРАДЊИ ИНСТИТУЦИЈА И УСТАНОВА У ЦИЉУ СПРЕЧАВАЊА НАСИЉА У ПОРОДИЦИ

naslovna fotografijaПредставници Општине Смедеревска Паланка, Центра за социјални рад, Основног суда, Прекршајног суда, Тужилаштва, Полицијске станице, Болнице „Стефан Високи“, Дома здравља, актива директора основних и средњих школа са територије паланачке општине и Удружења жена „Фемина“, данас су потписали Протокол о сарадњи у циљу борбе против насиља у породици. Овом догађају присуствовале су и представнице Женског аутономног центра из Београда.

Представнике потписника најпре је поздравила директор Центра за социјални рад у Смедеревској Паланци, Слађана Црномарковић.

-Општина Смедеревска Паланка је међу првим општинама у нашој земљи која је препознала проблем породичног насиља. Координираним радом владиног и невладиног сектора, подигнута је свест грађана о недопустивости породичног насиља, уз истовремено оснаживање појединаца да такве појаве и пријаве. Овом приликом посебно захваљујем Аутономном женском центру, на несебичној подршци и обуци коју је пружио нашим запосленима за рад са жртвама породичног насиља, као и локалној самоуправи која је од самог старта подржала и још увек подржава службу СОС телефона и остале услуге које су усмерене на помоћ жртвама насиља. Данас су се окупили представници најважнијих институција у нашој општини, да нашем дугогодишњем раду дамо и правни оквир, потписивањем протокола о сарадњи институција у заштити жртава породичног насиља, и на тај начин још једном сви заједно пошаљемо поруку нашим суграђанима, да и у најтежим тренуцима нису сами – рекла је Слађана Црномарковић уочи потписивања Протокола.

Председник Општине, Радослав Милојичић Кена, који је у име локалне самоуправе  потписао Протокол, поздрављајући присутне захвалио је свима који су помогли у досадашњој борби против насиља.

-Нажалост, суочавамо се са све већим степеном насиља, како на републичком, тако и на локалном нивоу. То говори о стању у друштву. У многим градовима и општинама у Србији, нажалост и у нашем граду, женска популација посматра се као она популација која код куће треба да спрема ручак, која нема много права да изрази своје мишљење. Надам се да ћемо се кроз институције у догледно време изборити да таквог мишљења више не буде, а камоли поступака – рекао је Милојичић и додао да ће Општина пружити допринос свакој акцији чији је циљ спречавање породичног насиља.

2Председница Аутономног женског центра, Јелена Кесеровић, је изразила задовољство што присуствује потписивању овог Протокола.

-Од 2006. године ми сарађујемо са паланачким Центром за социјални рад и локалном самоуправом, који су увек показивали степен више, што се тиче мотивације и посвећености овој теми, борби против насиља над женама. Драго ми је да је то и данас тако. У том смислу Смедеревска Паланка може да представља пример добре праксе, другим општинама и другим центрима – истакла је председница Аутономног женског центра, додавши да је значајно што у овом сложеном послу борбе против насиља учествује и невладина организација „Фемина“.

Потписивању Протокола присуствовали су и представници свих медија који делују на подручју Смедеревске Паланке, пружајући тако својеврстан допринос борби против насиља у породици.

В.Ђ.

 

Култура

Светски дан позоришта – 27. март

8478200_origНа иницијативу Међународног позоришног института (ИТИ), већ више од 50 година, од 1961. године, широм света обележава се Светски дан позоришта, 27. март.

Први пут у Хелсинкију, а затим у Бечу на деветом ИТИ конгресу, јуна 1961. године, тадашњи председник Арви Кивимаа из Финске, предложио је да се прославља Светски дан позоришта. Његов предлог је прихваћен са одушевљењем. Од тада се сваког 27. марта (дан отварања Театра нација 1962. у Паризу) обележава Светски дан позоришта на различите начине.

На тај дан позоришта у свету, национални центри Међународног позоришног института и читава међународна позоришна заједница организује разне позоришне манифестације, од којих је најважнија традиционална међународна порука коју, на позив ИТИ-ја, увек пише позоришна личност светског угледа. Порука се преводи на више од 20 језика, чита пред десетинама хиљада гледалаца у позориштима, штампа и емитује у стотинама новина, часописа, радио и тв станица на свим континентима

Прву поруку за Светски дан позоришта написао је Жан Кокто 1962. Ове године поруку је написао јужноафрички драмски писац Брет Бејли.

 

(ТИРАНИЈА МОНОПОЛИСТА ИЛИ ДИСЦИПЛИНОВАЊЕ ДУЖНИКА?

 

Због нагомиланих дугова за електричну енергију културној установи Градско позориште у Смедеревској Паланци надлежне службе Електродистрибуције искључиле су струју, тако да се сав најављени програм и одржавање представа доводи у питање.

Лоша и тужна вест је да ће наш театар, највероватније, уколико се не пронађе решење, бити у мраку баш на Светски дан позоришта. Да ли се овде ради о тиранији државног предузећа које има монопол или о дисциплиновању дужника? – процените сами.)

 

1_origПОРYКА ЗА СВЕТСКИ ДАН ПОЗОРИШТА 2014.

 

Где год постоји људско друштво, ту је и неукротиви Дух представе.

Под крошњама у засеоцима, на модерно опремљеним сценама светских метропола; у школским дворанама, на пољима, у храмовима; у страћарама, на трговима, у друштвеним центрима и градским подземљима, сједињавамо се путем пролазних позоришних светова које стварамо да бисмо изразили сву нашу сложеност, разноликост, рањивост, како у живом телу тако и у даху, у гласу.

Окупљамо се да плачемо и да се сећамо; да се смејемо и проматрамо; да учимо, афирмишемо, замишљамо. Да се дивимо достигнућима технологије и оваплоћујемо богове. Да нас оставе без даха наше могућности поимања лепоте, саосећања и монструозности. Да осетимо енергију и моћ. Да славимо богатство наших културних разлика и премостимо границе које нас раздвајају.

Где год постоји људско друштво, ту је и неукротиви Дух представе. Поникао из заједнице, он носи маске и костиме наших различитих традиција. Упреже наше језике, ритмове и покрете и отвара нови простор међу нама.

А ми, уметници који радимо са овим древним духом, ми осећамо изазов да га урежемо у наша срца, идеје, наша тела како бисмо открили стварност у свој њеној световности и блиставој мистерији. Али, у овој епохи у којој се толики милиони људи боре за опстанак, пате под опресивним режимима и грабежљивим капитализмом, беже од конфликата и невоља, у којој нашу приватност нарушавају тајне службе, а наше речи контролишу наметљиве власти; у којој су шуме уништене, врсте искорењене, океани отровани: шта смо ми то дужни да откривамо?

У овом свету неједнаких моћи где најразличитији хегемонијски слојеви покушавају да нас убеде да су један народ, раса, род, сексуално опредељење, религија, идеологија, културни оквир супериорнији од других, да ли је заиста одржива идеја да уметности треба да буду одвојене од друштвених агенди?

Да ли ми, уметници из арена и са сцена, треба да се прилагођавамо пречишћеним захтевима тржишта, или пак треба да искористимо моћ коју имамо: да утремо пут у срцима и памћењу друштва, да окупљамо људе око себе, инспиришемо, опчињавамо и информишемо, и да стварамо један свет наде и сарадње отвореног срца?

 

Брет Бејли

/Из/Ванредни коментар (пише: Дејан Црномарковић)

Епитаф

navijaci-huligani-fudbal-1376178991-351063Уопште ме не интересује шта ће у Специјалном суду, у своју одбрану, да каже нека битанга из Пљеваља.

Ниједно слово изговорено од стране тог полуписменог убице, дилера и наркомана ме не занима.

Тај ће, ако правда „сврати“ до суда у коме ће му се судити, завршити тамо где му је место и то је, што се мене тиче, све о томе.

Па ваљда би требало да се подразумева да криминалци, а нарочито они најгори, труну по казаматима.

Овде је, међутим, створена клима да треба да славимо то што је тај долијао. Као да се од тог тренутка поново мери време, а птице певају јасније и гласније.

Такође, баш ме брига у ком ће затвору чамити Мишковић.

Претпостављам да је жестоко заслужио затворско одело, а да ли ће га и када обући – не тиче ме се.

Па ваљда је нормално да лопов, ако га ухвате и осуде, заврши на робији.

Елем, признајем, забринут сам због дешавања у Украјини.

То је прича која може да се заврши трагично и са огромним последицама на планетарном нивоу. Ту се укрштају интереси моћника.

Нама немоћнима, које нико ништа на белом свету не пита иако мислимо да смо много важни, остаје нада да ће разум надвладати интересе и емоције, и да ће оружје остати немо.

Ипак, оно што ме највише и веома озбиљно брине је недавно убиство дечака у Јагодини, случај ножем избоденог тринаестогодишњака у Белим водама, претучени пријатељ у Новом Саду…

Брине ме какву Србију смо ми, из прошлог века, створили и предали је поколењима?

Брине ме у ког бога верују деца са ножевима и њихови „необавештени“ родитељи?

Којим путем и у какву будућност смо кренули ми осиромашени и понижени…

Подељени на победнике и поражене…

Окружени пакошћу, простаклуком и незнањем…

Шта нам је свето ако не људски живот, љубав и правда?

На коју депонију ће нас лагеровати време које нисмо разумели?

И, можемо ли из овога зла да се извучемо, са мање рана, бола, очаја и суза?

Јер, ово није живот који смо желели, ово је епитаф на челу народа који је сам себи пресудио, још тамо негде почетком последње деценије минулог столећа…

…народа који није извукао поуку ни из једне своје грешке.

 

ИнтервјуКултура

Наш интервју с књижевником Драгутином Паунићем: КЊИГЕ ОТЕТЕ ОД СМРТИ

Scan-140325-0001Тачно пре четврт века, у издању „Народне књиге“ из Београда, изашле су из штампе књиге „Три силе притисле Србијицу“ и „Србијицо, душо горка“. Аутори ових, у сваком погледу изузетних дела, су наши суграђани Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, који је, на жалост, преминуо прошле године. Оно што су њих двојица урадили представља, слободно можемо рећи, јединствен подвиг у српској ратној прози. Наиме, они су зашли у свој родни завичај, и у њему, углавном, магнетофоном, забележили казивање педесет последњих преживелих солунаца. Нису никог  заобишли, већ су ишли од места до места, тачније, од куће до куће. Све што су тада на терену „снимили“ преточено је у две позамашне књиге са преко 730 страница.

Тим поводом за „Паланачке“ разговарамо  са књижевником Драгутином Паунићем.

-Шта ове књиге издваја од осталих и шта им даје посебну занимљивост?

-Мислим да су „Три силе притисле Србијицу“ и „Србијицо, душо горка“ колико необичне, толико и ретке по резултатима својих остварености. Читалац који их узме у руке видеће да је реч о књигама које су „написали“, првенствено, сељаци,  јер су нам они били главни саговорници. Ако знамо да су о Балканским ратовима и Првом светском рату искључиво писали школовани историчари а не људи са села,  који су те ратове водили и изнели на својим леђима, онда се читав подухват око настајања ових рукописа пење до неслућених висина. Први пут су сада сељаци „отворили душу“ и  потомству оставили вредна сећања, виђена „одоздо“, из масе обичног народа. Напомињем да је много важног и преважног у њиховим казивањима било досад непознато; намерно прећутано и од књижевности и од званичне историје. Реч је, дакле, о обимном штиву за које се, слободно може казати, да се догодило. Њихова посебна занимљивост, пре свега другог, се састоји и у томе што нико до данашњих дана овакве књиге није написао, нити ће моћи уопште да их  напише. Дословно, по тврђењу рецензената, еминентних књижевних стваралаца Драгише Витошевића и Милутина Срећковића, оне су отете од смрти.

-Значи ли то да „Србијице…“ не личе ни на једну досадашњу ратну књигу?

-Баш тако. Ради се о необичној прози која по приповедачком поступку нема ничег заједничког са свим оним што је код нас објављено на тему Балканских ратова и Првог светског рата. Ту, првенствено, помишљам на старе писце, као што су Стеван Јаковљевић, Милан Шантић и други мање познати аутори. Уосталом, ни у једној од осталих 27 земаља учесница Великог рата, оваква врста литературе није позната.

-Критика посебно истиче да су ваше књиге компоноване на модеран начин – по принципима документарне књижевности, то јест,  оне струје у литератури која се развила током седме децење прошлог века, која је и у садашњем часу доминантна.

-Добро питање. Ђорђевић и ја смо запазили да нам још увек недостају праве књиге о ратовима Србије од 1912. до  1918. године. Нарочито оне у којима би се видело учешће сељака у њима. Сељак је, знате,  по обављеном  послу увек био бацан на споредни колосек. Зато смо хтели да створимо нешто што би се разликовало од свег досадашњег сувопарног, заносног, химничког и „витешког“ писања, и кренули смо по Јасеници, чији је удео у ослободилачким ратовима био огроман. Знали смо да још има људи који могу непристрасно да посведоче о српском суделовању у Балканским, односно, Првом светском рату. Нисмо се преварили. Наишли смо на паметне старце, који су о свом бављењу у овим ратовима испричали крајње једноставну, непристрасну и непоновљиву причу. И оно што је важно истаћи,  у тим разговорима нико од честитих старина није изостављен, као и то да су сви они били прости редови, без виших чинова и високих одликовања. Ни један, примера ради, није носилац Карађорђеве звезде.

-Шта су испричали солунци ратници?

-Много. Врло је тешко у једном оваквом разговору препричати све оно што се налази између корица књига. Старци су се распричали као да су целог живота чекали на ову прилику, што још једном потврђује да је та наша ратна тема неисцрпна и бескрајна. Сви су они свој ратни живот донели обичним речима, сажето, једноставно, без емфазе и патетике. Ту су Цер, Колубара, Космај, Варовница, Албанија, Крф, Видо, Кајмакчалан, пробој Солунског фронта. Солунци су причали и о својој ратној младости, о глади, рату, убијањима, смрти, надама и разочарањима. Међутим, нису прескочили ни све што им је на бојним војиштима и бојиштима било лепо, нарочито многе хумористичке ситуације у којима су се истицали. Посебно су запамтили хладну и погибељну 1915. годину, када је српском народу запретио геноцид , с обзиром на то да је био нападнут од три силе: Немачке, Аустрије и Бугарске (Џон Рид је тада Србију назвао „земљом смрти“). Истичем, та Србија је у Првом светском рату изгубила милион и двеста хиљада војника, официра и цивила и претрпела материјалну штету од шест милијарди златних франака.

Scan-140325-0002-Војска се и у тим надчовечанским условима храбро држала.

-С правим приповедачким умећем солунци су проговорили о родољубљу. Нико од њих за своје пожртвовање и храброст није очекивао нарочита признања. Њихова највећа награда, у ствари,  је оно вечно сељачко задовољство због поштено обављеног посла. На несрећу, многи заслужни ратници  наког тог силног истребљења, нашли су се у крајњој беди и сиротињи. За разлику од каснијих маршалових бораца, краљеви ратоборци остали су без икакве помоћи и бенефиција. Тако је један од њих, Милан Павловић из Баничине, носилац две Карађорђеве звезде, француске Легије части и изгубљеног ока, да би прехранио породицу, после доласка кући, морао да се прихвати понижавајуће дужности сеоског пандура. Каква неправда!

-Са нескривеним симпатијама говорите о старим ратницима. Шта вас још одушевљава код њих?

-То је одлучност да се у бурним, немирним и усковитланим временима нађу на бранику отаџбине, иако су били свесни велике опасности. Гледајући нетремице смрти уочи, они су у ратове одлазили као у сватове. Виши циљеви домовине били су им изнад њихових живота. И даље, солунци су пример у свему. Колико год су велики јунаци, исто толико су спремни да критички проговоре о слабостима – својим или својих другова. А о  њиховој скромности и да не говоримо. Старина Живојин Јовановић из Сепаца одбио је разговор са нама док прво не чујемо његовог комшију Милутина Ристића („Он је рат провео у рову, а ја сам, као болничар, стално био у позадини.“). Пример за читанке, за наук и памћење.

-Колико се, на први поглед, може запазити, „Србијице…“ се одликују свежим и лепим језиком.

-Имали смо пуно разумевања за језик наших  златоустих јунака. Обе књиге жуборе чистим, сочним и живописним сељачким речима. Трудили смо се да сачувамо изворност и аутентичност причања, заснованог увек на дубокој  сељаковој етици.

-Имате ли увид како су књиге прошле код читалачког публикума?

-Да не звучи хвалисаво, овај посао, као што сам већ напред рекао, успешно је окончан. Отуда ме не изненађује податак што је тираж д 5.000 примерака ових књига распродат за само два месеца. Значи, читалаца је било на претек, нарочито међу млађом популацијом. А било је писама и из иностранства (Париз, Лондон, Израел, Торонто…).

-И за сам крај: Хоће ли „Три силе притисле Србијицу“ и „Србијицо, душо горка“ бити поново штампане?

-Како књига одавно више нема ни у најпрестижнијим антикварницама, у више наврата обраћао сам се  познатим издавачким кућама и појединцима за њихово поновно штампање. Резултат  је никакав. Пре годину дана послао сам замолнице и на две крупне адресе у престоници. Опет, ништа! Шта више, београдске главешине нису ме удостојиле ни најобичнијим одговором… Надам се да ће овај интервју прочитати и председници Милојичић и Ђурић. Паланачка општина је последњих  година сјајно реаговала кад год се радило о завичајној историографији и публицистици. Нећемо се, ваљда, сада, када обележавамо годишњицу Првог светског рата, поново огрешити о солунце – наше славне дедове и прадедове. Мртве, разуме се.

 

Разговарао:  Драгољуб Јанојлић

Споменар Паланачке гимназије (Приредио и уредио: Александар Саша Јелић)

Мој други дом

slika-skole-2Када сам завршила факултет, због немогућности запослења у Београду, из Министарства просвете сам добила три понуде, три места у којима сам могла да предајем руски језик: Светозарево, Шабац и Смедеревску Паланку. Моја тетка препоручила ми је Паланку, или како она каже мали Манчестер, због фабрике „Јасеница“ и коњичког пука који приређује забаве, надалеко познате. Изабрала сам Паланку јер је била на главном путу за Београд, због погачица са киселом водом, из горе поменутих разлога, а и потајно сам мислила да ћу брзо да се вратим у мој родни Београд. Онда нисам знала да ћу свој радни век, од почетка до краја, провести у овој Гимназији, која ће ми бити друга кућа.

Као и остали мањи градови у Србији, Паланка је, када сам дошла 1954. године, имала неколико улица, железничку станицу, Гимназију, две основне школе, пошту, индустријску школу, али, на жалост, није имала болницу.

Колектив Гимназије ме је више него срдачно примио, посебно професор Радојка Марковић, која је словила за веома строгог наставника и принципијелног човека. Када је чула да сам се први пут у 23-ој години одвојила од својих родитеља, а да немам обезбеђено преноћиште, одмах ми је пришла и рекла да ме води са собом, док не нађемо неко пристојно станиште. У колективу сам наишла на три брачна пара професора, који су били добри васпитачи и поштени људи. Г-ђа Јосифовић се увек мајчински односила према младима, г-ђа Булатовић је ћутке подносила ларму и грају ученика, г-ђа Бабић је посебно заинтересовала ученике за дубровачку и француску књижевност, а професор Војислав Бабић је био председник Црвеног крста и председник друштва трезвењака. Професори Булатовић, Бакић и Томашевић Перко су за време великих одмора играли шах и гласно се расправљали, чак су остајали и после часова да заврше своје дискусије и партије. Професор Владимир Јосифовић је увек био спреман да помогне млађим колегама. У Гимназији сам упознала и свог будућег мужа Владислава Јелића, који је предавао физичко васпитање и са љубављу неговао свестрани спортски дух код ученика.

Ученици су ме добро примили, мада нису од раније поштовали музикалност и мелодичност руског језика. Било је потребно време да се преломе, односно науче мекоћи изговора. Генерације ће учествовати на такмичењима у знању језика и неће протећи нити једна година када нису дошли до најмање републичког, а два ученика и до савезног ранга такмичења.

Поред руског предавала сам и српски језик, музичку и ликовну уметност и француски језик.

После мог доласка нагло се повећао број младих предавача који су били приближно истих година (Србољуб Здравковић, Јован Ристић, Милорад Бајовић, Лепа и Драган Влатковић, Тома Богосављевић, нешто млађи Милутин Срећковић и нешто старији Велизар Михајловић и Радмила Александрић). Дружење наставног особља преносило се и на ученике, тако да смо живели као једна велика породица, дајући ученицима квалитет и добијајући од њих завидне резултате.

Тај нови кадар, почетком 60-их, био је веома амбициозан и пун знатижеље. У том смислу колектив Гимназије је увео традицију одласка у иностранство. Путовало се у Бугарску (Манастир Рила), Италију (Рим, Фиренца, Напуљ), СССР пред саму Олимпијаду 1979. (Москва, Лењинград, Кијев, Љвов). Касније су обилажене и Мађарска, Аустрија, Чешка и Шпанија. Колективно смо посетили и све наше манастире у ближој и даљој околини. Са ученицима смо на екскурзијама обишли скоро сва значајна места и споменике културе, од Триглава па до Вардара.

Време је пролазило, многи моји бивши ученици су постајали моје колеге. Повећавао се и број ученика. Када сам дошла, у Гимназији је било осам одељења, а 22 када сам завршила свој радни стаж.

Гимназија се мењала у сваком погледу, па и у спољном изгледу. Сваке године је додавано по нешто ново и она је постајала савременија и модернија али, на жалост, не увек и лепша. Директори су гледали да се ученици и спортски развијају па су посветили пажњу изградњи спортских терена у гимназијском дворишту. Затим су почели да се граде кабинети у новом крилу: за физику, стране језике, историју и географију, хемијски се допуњавао опремом. У зграду је уведен и тоалет и централно грејање. На жалост, до мог одласка у пензију није изграђена фискултурна сала.

Иако сам завршила београдску Гимназију у којој сам прославила 50 година матуре, стекла пријатеље и сјајне педагоге (као што је Десанка Максимовић), својом Гимназијом сматрам Гимназију у Паланци. То је школа коју су завршили моја ћерка и син, који ради као професор историје у својој Гимназији.

Извела сам 38 генерација ученика, променила сам 10 директора. Међу бившим ђацима има пуно лекара, правника, професора, инжењера, стоматолога, ветеринара, економиста, службеника… Поносим се својим ученицима који су знали да постану своји људи, достојни Гимназије коју су завршили.

Надежда М. Јелић,

професор у пензији

Друштво

Након напада хулигана у Новом Саду, Паланчанин М. С. – У СТАБИЛНОМ СТАЊУ

imgresПаланчанин М. С. (35) за чији су се живот борили лекари у Клиничком центру Војводине, у стабилном је стању и под сталним је лекарским надзором у одељењу интензивне неге, сазнајемо незванично.

Наш суграђанин, који је брутално нападнут од стране малолетних хулигана у Новом Саду, задобио је тешке телесне повреде опасне по живот, које су, срећом, лекари успели да санирају.

Према информацијама до којих смо дошли, сурови напад хулигана прекинула је патрола полиције, иначе би последице, вероватно, биле још теже.

М. С. је сада при свести и успешно се опоравља.

У редакцију „Паланачких“ стигао је велики број писама подршке нашем суграђанину са поруком да издржи и што пре се опорави.

Таквим жељама се придружује и ова редакција.

 

 

 

Друштво

Паланчанин претучен после фудбалске утакмице у Новом Саду

1688666011532e20117f249450874441_origТридесетпетогодишњи Паланчанин М. С. претучен је у Новом Саду после фудбалске утакмице Доњи Срем – Црвена Звезда и налази се у животној опасности.

Наш суграђанин примљен је на Одељење интензивне неге у Ургентном центру Клиничког центра Војводине, где су му установљене вишеструке повреде опасне по живот, изјавила је портпаролка КЦ Војводине, Јелена Јуришин.

Она је објаснила да је пацијент у тешком стању и под сталним надзором медицинског особља.

Према тврдњама очевидаца, нашег суграђанина, навијача Црвене звезде, напала су и претукла металним шипкама два малолетна навијача Војводине, на Булевару ослобођења у Новом Саду.

 

ДруштвоКултура

Светски дан поезије (World poetry day) – 21. март

1254313791532ad855ddb5c661309135_640x454Светски дан поезије (World poetry day), УНЕСКО је прогласио 21. марта 1999. године с циљем промовисања читања, писања, објављивања и поучавања поезије широм света.

На проглашењу празника речено је да треба одавати признање и подстицај националним, регионалним и интернационалним поетским покретима.

Према подацима које поседује Национални комитет за прославу Дана поезије, који је од 1990.  смештен на Флориди, Светски дан поезије славио се у другом облику још од 1505 године.

hhhh

Друштво

Обележавање Међународног дана за елиминацију расне дискриминације

diskriminacija_rasnaГенерална скупштина Уједињених нација је, пре 46 година, 21. март прогласила за Међународни дан за елиминацију расне дискриминације, сматрајући да је потребно да све државе света уједине напоре како би се елиминисали сви облици расне дискриминације. Тог дана је 1960. године полиција убила 69 људи који су учествовали у мирним демонстрацијама против закона који су подржавали апартхејд у Јужној Африци.

Поводом обележавања тог дана Заштитник грађана Саша Јанковић истиче да су најбољи лекови за то квалитетно образовање и доследна примена антидискриминационих приписа, а да јој највише погодује сиромаштво.

Упркос свим декларативним изјавама воље да им се помогне и ређим практичним мерама афирмативне акције, Роми су и даље дубоко дискриминисани, при чему њихова дискриминација у запошљавању, образовању, здравственој заштити и становању носи посебно тешке последице и ствара зачарани круг. Настојећи да ојача ефикасност антидискриминационих мера државе и локалних самоуправа, Заштитник грађана је израдио и Народној скупштини предао посебан Извештај о спровођењу Стратегије за унапређење положаја Рома.

SJvideoПовећане миграције и прилив азиланата и ирегуларних миграната повећавају опасност од пораста дискриминације људи пореклом из Африке и Азије, према којима дискриминација није традиционално укорењена, али се, у комбинацији са порастом сиромаштва, брзо развија.

Забрињава што починиоци кривичног дела изазивања расне, националне, етничке и верске нетрпељивости преко интернета ретко буду процесуирани, и што се изјаве такве врсте погрешно и недопустиво сматрају за „слободу изражавања“.

Друштво

Рођендански концерт „The commandos“ у Градској пивници

1981912_10152105097306464_1234487040_aПаланачки бенд „The commandos“ обележава пет година постојања и рада, па тим поводом у у суботу увече 5. априла у Градској пивници одржава слављенички концерт.

Поред домаћина наступиће и сјајни гости: DJ TOMMY 69, CIPI (L.U.R.) и Mix (Six pack), Sound/light system by Vuja (KBO), па се очекује одлична атмосфера и забава.

Улазнице за овај музички спектакл, по претпродајној цени од само 150 динара, можете набавити свакодневно у „Irish pub“-у, као и викендом увече у Пивници.

 

Кликните на линк:

https://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=YNlED1zPUIo

 

Друштво

Међународни дан среће – 20. март

sreca01Генерална скупштина Уједињених нација је пре три године усвојила да 20. март буде обележаван као Међународни дан среће.

На предлог Краљевине Бутана одлука је донета једногласно.

Као што је наглашено у резолуцији Генералне скупштине, државе се подстичу да прослављају празник, „између осталог и кроз образовне и едукационе програме“, а како нам данас стиже пролеће многима је и то довољан (можда и једини) разлог за срећу.

Иначе замисао предлагача о Међународном дану среће зачета је у врлетима планине Хималаја која је колевка многих духовних покрета.

Наиме, они су седамдесетих година прошлог века увели нову меру националног благостања која се није мерила материјалним богатством него осећајем среће у народу познатим као „бруто национална срећа“.

 

 

Не заборави бити сретан

 

 

Лагано умире онај који не путује,

онај који не чита,

онај који не слуша музику,

онај који не налази задовољство у

себи.

 

Лагано умире онај који уништава властиту

љубав,

онај који не прихвата помоћ.

Лагано умире онај који је претворен у роба

навика

постављајући си сваки дан иста ограничења,

 

онај који не мења рутину,

онај који се не усуђује оденути у

нову боју,

и не прича с онима које не познаје.

 

Лагано умире

онај који бежи од страсти

и њеног врела емоција

оних које дају сјај очима

или напуштеним срцима.

 

Лагано умире

онај који не мења живот кад није задовољан

својим послом или својом љубави,

онај који се не жели одрећи своје сигурности ради

несигурности,

и који не иде за својим сновима;

онај који си неће дозволити

нити једном у својем животу

да побегне од смислених савета….

 

Живи данас, учини данас, рескирај данас!

Не дозволи лагано умирање!

Не заборави бити сретан!

 

 

Пабло Неруда

 

Друштво

Пролеће је стигло у наш крај

vvvКао у песми наше познате музичке групе „Six pack“ – „Пролеће је стигло у наш крај“.

И заиста, за становнике на северној Земљиној полулопти, како саопштава Астрономско друштво „Руђер Бошковић“, пролеће почиње 20. марта у 17.57 часова и трајаће до 21. јуна када почиње лето.

Сунце је изашло у 5.42 а заћи ће у 17.50 часова, што значи да ће обданица трајати 12 сати и 8 минута, а ноћ 11 сати и 52 минута.

На дан пролећне равнодневнице обданица и ноћ нису једнаке дужине, јер због Земљине атмосфере Сунце се привидно уздиже изнад хоризонта.

Летње рачунање времена почеће у ноћи између 29. и 30. марта, када ће се часовници померити за један сат унапред.

Култура

Никола Владисављевић о годишњој издавачкој продукцији Културно-просветне заједнице Србије: КЊИГЕ ПАМЋЕНИЦЕ И ЗАВИЧАЈКЕ

dddКултурно-просветна заједница Србије, у Библиотеци  „Хронике села“, објавила је у прошлој години 17  књига. Као хронике села штампано је девет, а исто толико и као посебна издања. Све њих као главни и одговорни уредник потписао је новинар и публициста Никола Владисављевић.

Иницијативу за покретање  ове Библиотеке дао је средином осамдесетих година прошлог века академик Радомир Лукић. Тиме је практично  настављено давно прекинуто проучавање села које су започели Јован Цвијић и његови следбеници: Јован Ердељановић, Боривоје Дробњаковић, Михаило  Миладиновић  и нешто касније Сретен Вукосављевић, Милан Влајинац и др.

-Тада је образован Издавачки одбор са задатком да окупи ауторе хроника – подсећа Владисављевић.-  Предводио их је академик Радомир Лукић, а аутори су радили по  пројектном  задатку Одбора за проучавање села САНУ. До сада је објављено више од 460 хроника и књига тзв. посебног издања. Све књиге, међутим, нису урађене искључиво по тим обрасцима, већ свака има своје особености. Књиге изашле последњих пет, шест година, по обиму, квалитету и садржају, знатно су изнад нивоа раније објављених хроника.

Књига  Татомира Којадиновића „Рача код Прибоја“ је концизно и прегледно урађена и заслужује да се, по оцени њеног рецензента др Славице Т. Буквић, квалификује као књига памћеница и завичајка. Хроника „Мала Сагубина“ Драгослава Васића је писана у дужем временском раздобљу, рецензирана од проф. Петра Марковића, а због помањкања пара штампана тек прошле године. Књига „Зарожје под Повленом“   Обрада Додића, доноси описе људи, учешће мештана у ослободилачким ратовима, народне обичаје и легенде, а посебна вредност су родослови.

„Равна река“ је књига Стојадина Томића и представља вредно публицистичко дело. Свих 18 поглавља чине складну целину далеко ширу него што се Упутством тражи. Милорад Радојчић, аутор је хронике „Доња Буковица код Ваљева“, која темељно обрађује историју тог села. „Трстенички крај“, дело Момчила Р. Тодосијевића,  представља једну од понајбољих књига. Тодосијевић је професор који се више од две деценије бави истраживањем и проучавањем села трстеничког краја. „Обилић у 19. и 20. веку“ – књига  Драгослава С. Ћетковића – плод је вишегодишњег рада и садржи обиље подака везаних за „предворје срца Космета“. Горица Карић написала је занимљиву хронику „Оџаци у 19. веку“. Ова хроника не описује само демографске карактеристике тог места, већ и односе међу људима, што књизи даје посебну вредност.

Никола Владисављевић се укратко осврће и на објављене монографије тзв. Посебних издања. Вели да се у њима објављују публицистички приказани делови хроника појединих села. Износи податак да је до сада објављено 90 таквих књига, од тога броја осам у порошлој години.

Књига „Развојни пут племена Косијери“ др Илије Л. Радовића представа вредну студију, а саткана је од обиља грађе. Вредно помена је да је аутор сачинио родослов  братства Радовића, највећег у Косијерима и то кроз девет колена. „Братство Јакшић“, коју је потписало више аутора, вредна је студија о братству Јакшић. Бориша Матић је написао књигу „Рачани кроз векове 3“ која превазилази оквире хронике села и представља вредно историографско дело. Аранђел Ц. Јеличић је, као Посебна издања, објавио чак три књиге: „Крива река и век њене школе“, „Копаоник планина богова“ и „137 година социјалне заштите у Брусу“.

Никола Владисављевић је аутор публицистичког дела „Одликовања и одликовани у Доњој Јасеници“, која представља зборник, односно лексикон личности, одликовања и признања, а написана је на једноставан и свима разумљив начин. Међу посебним издањима нашла се и збирка песама Милуна Милорадовића „Родослов у песми“, а он је и аутор нешто раније објављене хронике „Милива код Деспотовца“.

-Ова едиција је прерасла у покрет са стотину аутора и јединствена је у земљама окружења, па и у Европи – наглашава Владисављевић.- Књиге ове едиције имају чврст ослонац у народном  памћењу и историјским и другим чињеницама. Ми настављамо и у овој години. За два и по месеца објављене су хроника „Грачаница у Старој Србији“ Боривоја Манића, „Лугавчина код Смедерева“ Драгољуба Петровића и „Ломница код Деспотовца“ Добривоја Ђорђевића. У најави је објављивање књига „Хум село код Ниша“ Аранђела Стевановића, „Хроника Пријепољаца у Београду“ проф. др Милића Матовића , „Гојимовац“ Србислава Јоцића, „Кладово на Дунаву“ Хаџи Аце Кожокића и „Старо гробље у Паланци 2“ Гордане Владисављевић.

Д. Јанојлић