ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Пројекат „Вековник паланачког позоришта“ суфинансиран је из буџета Општине Смедеревска Паланка 2020. године

Пројекат "Вековник паланачког позоришта" суфинансиран је из буџета Општине Смедеревска Паланка 2020. године

„Вековник паланачког позоришта“ (9)

Значајан догађај у животу града је увођење електричног светла 1. августа 1922. године, што постепено мења навике и потребе људи. За ту прилику, у присуству знатижељног становништва варошице Паланке и околних села, машине су пуштене у рад, а испред зграде, на бандери посебно подигнутој, засветлеле су три „бонг лампе”, изазивајући одушевљење. Путујућа повлашћена позоришта која су до сада избегавала Паланку због мука са светлом више немају разлога за то. У јесен 1922. Подрињско повлашћено позориште под управом Душана Животића гостује месец дана у Паланци и игра представе: „Г-ђа X”, „Авети”, „Лукреција Борџија”, „Отело”, „Стари Хајделберг”, „Коштана”, „У новој кожи”, „Ромео и Јулија”, „Кир Јања”, „Зона”, „Ивкова слава” и „Ђидо”. Вероватно, ће утицај виђених представа и дружење са глумцима Подрињског позоришта, одвести Николу Стојановића, младића из паланачке чаршије, годину дана касније (15. Јуна 1923.) у Подрињско позориште код Животића. Биће први Паланчанин који ће кренути путем вечитих номада и модерних чергара.

„Абрашевић“ 1924. године отпочиње спремање позоришне представе „Сумњиво лице” Бранислава Нушића.  Пробе се одржавају у помоћним просторијама кафане „Балкан”. Руководилац позоришне секције је Иван Бајазит који је и редитељ представе.

Према сачуваним подацима у представи су играли: Иван Бајазит, Павле Стојадиновић, Димитрије Кеџић, Властимир Бранковић, Милан Трудић (касније Обрен Шиљић), Жика Ђурђевић-Мазало (наступао у каснијим представама), Веса, (презиме није записано), Јованка- Вана Благојевић и Милена Муф. Године су пролазиле а конзервативна схватања су и даље присутна. Девојке тешко пристају да се појаве на позорници. Много редитељских мука имао је Бајазит са Ваном Благојевић, која је играла Марицу,  да уради сцену падања у загрљај Ђоки – (мада му је она, касније заувек пала у загрљај).

Радило се приљежно.  Пробе су трајале понекад и до пола ноћи. На повратку кроз уснулу варош, мушки део ансамбла пратио је своје колегинице до њихових кућа. Сви они су желели да се афирмишу у једној дубоко људској делатности која им је давала снагу да истрају на том послу и савладају препреке. Било је то време ентузијазма и полета.

Премијера „Сумњивог лица” одиграна је у кафани „Круна” 1924. на импровизованој позорници направљеној по угледу на оне на којима су играла путујућа позоришта: поређана пивска бурад, постављене даске са неколико стубова преко којих је затегнуто „американ” платно, и завеса. Како су глумци аматери слабије учили улоге суфлер је био „мајка” за све на сцени. Договор пред представу био је овакав: да се суфлер примакне оној страни позорнице иза кулиса где стоји глумац који слабо зна текст, или да се глумац примакне кулиси да би боље чуо. Онда настаје трка суфлера около сцене. Уколико не постигне да свима добаци текст онда прискаче у помоћ инспицијент који мора да зна цео комад напамет. Зато су многи радије били глумци него суфлери. Светло на сцени било је проблем приликом  извођења комада. Позорница је била осветљена једном јачом сијалицом и једном иза кулиса. Кад се догоди да падне напон онда се на позорници виде силуете од глумаца.

Да ли непоседовање знања о позоришној литератури или сигурност у извођачки ансамбл, тек у овој години поред „Сумњивог лица” играна је „Просидба”. Једини траг о игрању комада „Просидба” Антона Павловича Чехова је запис да се премијера догодила 1924. године.

Добар  пријем „Сумњивог лица“ као и чињеница да Нушића публика, за разлику од критичара, воли, превагнуо је у избору новог комада. У „Абрашевићу“ одлучују да  играју „Народног  посланика” Бранислава Нушића, актуелну комедију која исмејава политичке борбе странака и подвале власти на изборима. Упоредо са радом на представи, приступило се изради монтажне позорнице која ће да задовољи основне  захтеве представа.  Позорница  је завршена 1925. године са приличним  бројем различитих кулиса и главном завесом од црвеног штофа, и била је смештена у шупи Драгог Влајића, члана позоришта, одакле је узимана и монтирана, према потреби.   Била је то једина позорница у граду. На њој су играле и све гостујуће позоришне трупе. Направљена је и гардероба па су глумци добили боље услове за рад.

Пројекат "Вековник паланачког позоришта" суфинансиран је из буџета Општине Смедеревска Паланка 2020. године

„Вековник паланачког позоришта“ (8)

Општинске  власти,  задовољне радом дилетантске секције, из Среске касе додељују  1.000 сребрних динара Певачком друштву „Шумадија“ за даљи рад.  Након  озбиљног  и тешког подухвата као што је играње позоришног дела „Девојачка клетва”, одиграни су мање захтевни комади „Мика практикант” Драгомира Брзака и „Шарене гајде”.

Крајем марта 1923. године редитељски тандем Поповић – Милосављевић започиње рад на комаду „Сеоски лола” Еде Тота у посрби Стевана Дескашева. „Сеоски лола” је жив, узбудљив комад са лепом обрадом типичног сељачког живота,  са пуно интересантних и сентименталних момената. Нажалост,  не постоји писани траг о глумачкој подели,  сем напомена да су играли редитељ Милосављевић,  Ива  Бајазит,  Славко  Манојловић  и Милан Павић. Из полицијског одобрења и извода благајне друштва „Шумадија” сазнајемо да је представа одиграна три пута 17. и 18. априла 1923. године у хотелу „Касина”. У сећањима ондашњих љубитеља позоришта, опремљеност и квалитет представа били су на завидној висини. Ко је играо у комадима „На прелому” Драгослава Ненадића и „На угледу” Лукијана Тривунова Бранковића, нема баш никаквих  писаних трагова а ни забележених сећања.

После више успешних премијера настаје застој у раду. Позоришна будућност постаје неизвесна. Многи чланови дилетантске секције одустају од играња у представама јер их послодавци на разне начине онемогућавају у ангажовању у раду друштва. Било је случајева претњи па и отпуштања с посла. Све је мање података о раду дилетантског позоришта под управом певачког друштва „Шумадија”.

На иницијативу Министарства просвете у многим градовима основане су трезвењачке дружине. У паланачким школама и гимназији оснива се друштво трезвене младежи „Освит”. Дружину су водили наставници и учитељи а чланови су били сви ђаци. Друштва  раде по специјалном програму који је био осмишљен да децу укључи у борбу против алкохолизма, пушења, и других нездравих радњи. Чланови Друштва трезвене младежи „Освит”  припремали су позоришне  представе са трезвењачко-социјалном тематиком, и наступали су на школским приредбама и светосавским прославама.

Ђаци су се радо укључивали у ову акцију, па је она била вишеструко корисна. За неке од њих то је био почетак „живота на даскама”. Од приредби је било и материјалне користи, јер су прикупљена средства служила за побољшање ђачке трпезе, за пружање помоћи сиромашним ученицима, и за набавку књига. У разговору за локални лист „Наша комуна” Божидар Трудић испричао је следеће сећање на школске дане:

„…За мене је светосавска прослава 14. јануара 1922. године у хотелу „Централ” (тада се још рачунало по старом календару) остала незаборавна. Играо сам прву улогу (Цар Ћира) али се догодило и још нешто неочекивано и необично. Тадашња управа школе, целокупни приход са те врло посећене забаве поклонила је мени, вероватно као најбољем и најсиромашнијем ђаку, а и за остварење главне улоге у комаду. По завршеном програму позвали су ме у једну хотелску собу. На столу је лежала хрпа плавих новчаница (десетица). Рекли су да то поклањају мени. Био сам збуњен и уплашен, јер нисам знао где да сместим тај силни новац какав до тада нисам видео. Тај новац је била моја прва и једина „позоришна корисница”.

Причао је тада Божидар Трудић и о свом царском позоришном костиму сашивеном од сукна са опанцима. Од царских ознака за време представе имао је широку ленту преко рамена и груди и круну на глави да би се знало које „главни” у представи. Одело је сашио познати паланачки абаџија Милосав Урошевић а школа га је поклонила глумцу. Кад се сабере новац који је добио после представе и одело, Трудић је за ондашње прилике био царски плаћен.

Пројекат "Вековник паланачког позоришта" суфинансиран је из буџета Општине Смедеревска Паланка 2020. године

„Вековник паланачког позоришта“ (7)

Културну мисију, коју српски православни свештеник врши још од Светог Саве, сјајно је спроводио господин Никола Поповић, свештеник паланачки, који је са Новицом Милосављевићем, режирао позоришну представу „Ђидо”. У раду са глумцима свештеник Поповић, који је био и диригент хора „Шумадија”, увежбавао је музичко-певачки,  а Милосављевић драмски део. Сликарске радове на сценографији за представу извела је Милица Милосављевић,  а њена сестра Ружица Милосављевић била је суфлер. Представа са бројном поделом била је добро посећена и публика јој се увек радовала. Писаног трага глумачке поделе нема али је остала групна фотографија да посведочи истинитост  представе „Ђидо”.

Господа официри коњичког пука краљице Марије, 24. јуна 1921. године у хотелу „Круна” приређују приредбу-забаву са балом, која има шаролики програм, обогаћен позоришном игром. На забави су, како сазнајемо из захтева за одобрење, који је полицији упутио кафеџија Младен Поповић наступили соло – певачи, рецитатори, хор паланачког Певачког друштва „Шумадија” и позоришни  дилетанти са једночинком чији назив није наведен. Вероватно је на овој забави Новица Милосављевић промовисан у Управника позоришта од стране команданта коњичког пука краљице Марије, како пише у његовим сећањима, али без одреднице којег датума је то било.

Рад у позоришту био је тежак. У послу за који је требало много заноса и прегалаштва, није све  било тако  лепо и лако како  се чини. Тешкоћа је  било на претек  али је  најбитније  да резултати   нису  изостајали.   Друштво наставља   спремање   представа   са   пуно  љубави   и одушевљења. После „Ђида” следи актовка „Наша деца” Бранислава Нушића.  У ансамблу влада дух искреног пријатељства  и дружељубља,  уз веровање  да  је  то што раде озбиљан  посао. Комади се преписују руком, јер друштво није располагало писаћом машином. Од оствареног прихода  са представе  „Ђидо”, плаћено  је  100 динара преписивачу  комада „Сеоски  лола” – забележено је на признаници Певачког друштва „Шумадија”.

Позоришна публика радознало очекује нове премијере,  на које се није дуго чекало. Петог јуна  1922.  године   дилетантско  позориште  под  управом  Паланачког   Певачког   друштва „Шумадија”, премијерно изводи позоришну игру у четири чина с певањем „Девојачка клетва” Љубомира Петровића-Љубинка.  Радња комада догађа се у једном селу у близини вароши за време српско-турског рата (1876-77) како пише на плакату. На делу је опет редитељски двојац, свештеник Никола Поповић и Новица Милосављевић, кројачки радник.

Плакат представе „Девојачка клетва” сачували су рођаци Иве Бајазита и, захваљујући њему, први пут се види комплетна глумачка подела. Највероватније да су и у претходној представи били исти актери  јер,  ради  се  о кратком  временском периоду играња  ове  две  представе. Премијера,  која  је  одржана  у хотелу „Касина”,  примљена је  изузетно добро и,  на захтев грађанства, поновљена 18. јуна 1922. године.

Пројекат "Вековник паланачког позоришта" суфинансиран је из буџета Општине Смедеревска Паланка 2020. године

„Вековник паланачког позоришта“ (6)

„Била је у то време једна млада, лепушкаста, али на рђавом гласу девојка, коју сам покушао да наговорим, па сам јој чак обећавао и паре од сваке представе, али она је сматрала за неморално да изађе на позорницу”. Забележио је Никола Владисављевић причу Новице Милосављевића једног од оснивача „Абрашевића”.  Позоришне пробе одржаване су у кући Косте Милосављевића посластичара, који је са супругом Драгињом и трима ћеркама: Милицом, Драгињом и Ружицом, помогао у спремању представа. Најважнији догађај у раду „Абрашевића” је прихватање Милице, Ружице, и Драгиње да играју у позоришним представама и тиме пробију малограђанско схватање о моралу и позоришту.  Представе „Рудари” Ајзлера, „Општински избори” Љубе Ненадовића, „Сока и Сава” и „Средство за подмлађивање”  које су абрашевићевци спремили, игране су у хотелу „Касина” који је увек био пун, без обзира на репертоар. Када је у питању позоришни аматеризам, поред наведених комада, према сећању Милосављевића, глумца и редитеља ових представа, на пригодним  забавама извођени су, поред једночинки са социјалним садржајем, и шаљиви комади уз обавезни „врабац” којим би се прокоментарисали догађаји у граду или пак направила досетка на рачун неког Паланчанина. Народ је волео овакву забаву јер му је у тешким условима живота био потребан смех и задовољство,  а задовољства је било мало. За сваки наступ власт је или давала, или није давала „благослов”, а која то власт није радила. Било је ту надмудривања: среском начелнику се пријави једно, а у ствари даје се друго. И тако све до Обзнане. А онда: прогони, саслушања.

Обрачун режима са напредним радничким покретом уследио је после доношења „Обзнане” у ноћи између 29. и 30. децембра 1920. године, и Закона о заштити државе од 2. августа 1921. године. Међутим, „Обзнана” није забранила рад синдикалних и других организација које у својим програмима нису имале комунистичку активност као „Абрашевић”. Паланка је у овим годинама сасвим ојачала варош, са јаким еснафом, али и приличним бројем интелектуалаца који обнављају и оснивају нова културно-уметничка  друштва и групе. Паланачко Певачко друштво „Шумадија”, носилац културних догађања у другој половини XИX века, преузима на себе културни живот града. У његове редове пристижу  Новица Милосављевић, Ива Бајазит, Славко Манојловић, Милан Павић… дојучерашњи чланови „Абрашевића”, који са Гавриловићем, Станковићком, Станојевићем, Добричићем, и госпођом Милосављевић, чине језгро драмске секције.

Дилетантско позориште, под управом Паланачког певачког друштва „Шумадија”, прво представљање имаће октобра 1921. године представом, из сеоског живота, у пет чинова, са певањем, „Ђидо” Јанка Веселиновића. Наравно, пре тога је добијено одобрење полиције за које је морало да се уплати 9 динара. Овај и многи други трошкови су уредно вођени и прилагани управи друштва. Све приредбе и представе одвијале су се у кафанама које су служиле и за такве потребе.

Паланка је у то време имала четири кафане с већом салом и „прикладном” бином. То су биле „Стара Србија”, „Централ”, „Круна” и „Касина”. Хотел „Касина” једини је у то време имао какву такву позорницу за извођење позоришних  комада и забава.

Новица Милосављевић, руководилац позоришта и редитељ представе, у својим сећањима наводи:

„Многи нису веровали да ћемо успети кад су чули да спремамо позоришну представу „Ђидо” Јанка Веселиновића,  за коју смо се одлучили јер је из народног живота са доста певања и играња. Пред премијеру чуо сам овакав разговор: „Јадни Јанко, где си да видиш ко твоје драме игра”. Али, преварили су се сви који су тако мислили. Представа је успела и у више наврата је поновљена”.

Пројекат "Вековник паланачког позоришта" суфинансиран је из буџета Општине Смедеревска Паланка 2020. године

„Вековник паланачког позоришта“ (5)

Са ослобођењем и стварањем нове државе, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, поново оживљава културни живот, развија  се школство  и просвета. После тешког  и мучног ратног времена, кад су се стишале последице Првог светског рата, грађани Паланке, жељни просвете и културе, у јесен 1918. године, обнављају рад потпуне  Основне школе са четири разреда. Неки ђаци наставили су тамо где су стали под окупацијом. „Била је то права Српска основна школа, са српским учитељима, са букваром, читанком и другим уџбеницима штампаним ћирилицом за разлику од књига моје  браће,  које  су штампане латиницом  и са обавезном  сликом бркатог Фрање Јосифа”, сећа се Божидар Трудић свог поласка у школу.

После ослобођења и уједињења,  после делимично  залечених рана и обнављања живота  у Паланци, организовања школских и просветних установа, драмска и рецитаторска секција раде полетно и са великим ентузијазмом. Припремају се позоришне  представе, скечеви,  приредбе; народ, након ратних страдања, показује велики интерс за све врсте забава. У овом послу било је много заноса и доста прегалаштва.

Прва приредба у слободној Паланци била је Светосавска прослава 14/27 јануара. Пошто би свештеници пресекли колач и поделили с домаћином славе кољиво, ђаци би отпевали химну св. Сави и наставили са извођењем уметничког програма. Наступали   су декламатори са декламацијама, а повремено и глумци са драматизованим текстом,   или пак са правом позоришном представом. Друга је била Видовданска прослава 15/28 јуна. Време се рачунало по старом календару. Тада су се одличним  ученицима  делила сведочанства и књиге. На једној од тих прослава 1920. године Милорад Трудић био је запажен по својој интерпретацији Бојићеве „Плаве  гробнице”. Због те  изузетне   надарености позван је у дечју позоришну групу „Будућност”. Једночинке и скечеве које је паланачка дечја група „Будућност” играла, били су из пера „Чика – доктора” како их је потписивао у листу „Будућност”.  Остало је забележено да су наступи групе „Будућност” били у кафани „Касина”, а играни су комади: „Наша деца”, „Стари учитељ – нови ђак”…  Главни глумци су Милорад Трудић, Живота Рашић, Божидар Трудић, Цука  Нешић…Био је  то, наставак  рада који је  прекинут избијањем  Првог светског  рата и окупацијом Србије.

У појединим местима Србије, радници самоиницијативно, по угледу на београдски „Абрашевић”, оснивају своје културно-уметничке групе под именом „Абрашевић”. У Паланци, на иницијативу Новице Милосављевића кројачког радника, Славка Манојловића лимарског радника (стрељаног 1941. године у Младеновцу) и Иве Бајазита берберског радника, (погинуо у Босни као партизан), основана је секција „Абрашевић” 20. маја 1920. године. Њен задатак је био да обнови и развија дотадашњу културно-уметничку активност међу паланачким радништвом, и да се бави неговањем и „позоришне уметности и лепог хорског певања”. Почело се са скечевима, рецитацијама и једночинкама. Али, како у то време у патријалхалној Србији, владајући друштвени морал није дозвољавао жени да се јавно бави глумом и певањем, јер се то сматрало срамотом и неморалом за „честиту  и поштену жену”, било је проблема пронаћи особу која би пристала да заигра у позоришном комаду. То је био главни разлог што су жене одбијале да ступе у културно уметничка друштва па и у „Абрашевић”.

Пројекат "Вековник паланачког позоришта" суфинансиран је из буџета Општине Смедеревска Паланка 2020. године

„Вековник паланачког позоришта“ (4)

У поређењу са другим српским градовима Паланка релативно касно открива и усваја позориште. У почетку у програму Радничког друштва су рецитације револуционарних радничких  песама, а потом и целовечерњи позоришни комади. Програми се изводе на опште задовољство присутне радничке публике која извођаче награђује бурним аплаузима. О првој србијанској, значи и паланачкој, позоришној публици, ненавикнутој али жељној овакве забаве, пуно је дирљивих записа:

„…Још сав у традицији гуслара и епског поклича, народ устаника и слободара прихватио је позориште као диван сан, као заносну надстварност. Нектар жуљевитом животу иза плуга и мотике, српа и косе…”

Децембра 1905. године група младих Паланчана организује велику забаву – са програмом састављеним од музичких, хорских и сценских тачака, у корист Грађанске читаонице – коју бележи лист „Социјал-демократ” са напоменом да би и други градови требало да се угледају на ове младе људе. Забава је у потпуности  успела. Она не само да је била врло богата својим програмом, већ је тај програм био и врло лепо састављен и изведен на опште задовољство. Годину дана после прве позоришне представе, 1906. године, Радничко друштво, подржавајући борбу радничке класе Србије, игра комаде: „Опозиција” Михајла Сретеновића и „Закон о радњама” Радивоја Караџића који на веома духовит и сатиричан начин исмева доношење овог закона.  Представе су одигране у кафани „Касина”.

Сећајући се тог времена Милан Пешић није могао да се сети детаља представе нити  редитеља. Остало је забележено да је Радничко друштво од оснивања до балканских ратова редовно било покретач првомајских прослава, у то време одржаваних на Киселој води. Према доступним архивским изворима тек су 1911. значи, после пет година, одигране три представе: шаљива једночинка немачког писца Фридриха Хајнриха „Избори”, коју је превео Иванић, драма у једном чину „У штрајку” Габријеле Запољске, која обрађује штрајкачку борбу руских рудара за боље услове рада и живота, и „Штрајк сењских рудара” Момчила Јанковића и Милорада Недељковића. Исте године у Паланци гостује Повлашћено путујуће позориште Петра Христилића. На основу података забележних у ондашњој радничкој штампи, не може се извести закључак о неком обимном репертоару како позоришних комада, тако и хорских песама и рецитација. Све активности Друштва биће прекинуте ратовима 1912-1913. а затим

1914-1918.

Ослободилачке тежње балканских народа доводе до Првог балканског рата против Турака 1912. Судбина награђује краља Петра тиме што је досудила да се за његове владе испуни  оно о чему су пет стотина година наши преци сањали и уз јаворове гусле на јави исказивали, молећи се Богу за своје ослобођење.

Радост победе кратко је трајала. Дојучерашњи савезници, Бугари, 1913. напали су Србију. Те, исте године, позоришни дилетанти играју комаде „Стари учитељ и нови ђак” Андре Костића, „Андра африканац” и социјалну драму Марсела Солинера „Борба”, трагедију једне радничке породице париског предграђа. Према бележењу једног од савременика, Милана Павића кројачког радника и учесника,  ова представа је изведена на отвореном простору,  у парку на Кисељаку.“

Већ 1913. године, само неколико месеци по доласку у Паланку, играо сам у позоришном комаду „Борба”, који је изведен на Први мај те године на Киселој води. Каква је то била прослава: народ је од Паланке у колони отишао до Киселе воде, на реверима црвени цвет, а музика сво време свира…Сви смо се радовали што заједно припремамо приредбе и другарски прослављамо тај велики празник.”

Крајем јуна 1914. године,  прекида се на дуже време свака позоришна активност, престаје позоришни живот. Велики број чланова позоришта био је мобилисан и отишао на фронт, неки се растурају по широком свету лечећи задобијене ране, многи се никада неће вратити. Историја се понавља.  Аустријске трупе улазе у Паланку још једном,  1915. године;  а 28. октобра 1918. године, уласком бораца Моравске  дивизије,  Паланка је  ослобођена. Паланка и околина, као уосталом   и  цела   Србија   у  рату   су  материјално потпуно исцрпљене. Радно способно становништво је у највећем броју изгинуло на бојиштима.

Пројекат "Вековник паланачког позоришта" суфинансиран је из буџета Општине Смедеревска Паланка 2020. године

„Вековник паланачког позоришта“ (3)

Ђачке приредбе о св. Сави јавиле су се 1825-1828. године, али нередовно и местимично, све док 1840. године св. Сава није проглашен за школског  заштитника, а његов празник за школску славу. На богаћењу садржаја прослава много су утицали Петар Радовановић, надзорник свих основних школа у Србији, који је пре тога био управник Театра на Ђумруку,  и познати сликар Стеван Тодоровић, који се поред сликарства бавио и позориштем.

Већини  деце учешће  на овим приредбама  представљало је  део  најлепших  успомена  из школских дана, успомена којих су се радо сећали до краја живота. У такве спада и Божидар Трудић, познати композитор и професор, који каже:

„На светосавској  забави  у хотелу „Централ”,  ми, ученици  четвртог  разреда, играли  смо познати дечји комад „Цар Ћира” Михајла Сретеновића,   а тај комад са нама је спремио наш учитељ Антоније  – Анта  Обреновић. Комад је  доживео велики  успех и дуго година је  био памћен од наших суграђана. То не кажем зато што је баш мени била поверена насловна улога цара Ћире,  али је чињеница  да сам и после 10 – 15 година (када сам био студент, па чак и суплент гимназије у дубљој унутрашњости) имао то задовољство да ме неки наш суграђанин на улици изненади речима: „Аааа!…  то је наш цар Ћира!”  Могу слободно  рећи да сам те године када сам завршио четврти разред Основне школе био најпознатије дете у Паланци, иако је мој друг Радослав – Цука Нешић играо Спиру другог шегрта. Многи паланачки глумци почели су да се баве позориштем као ученици, учествујући у Светосавским прославама.

О позоришном животу, података је мало и јако су оскудни. Знајући да је Стеван Тодоровић у то време боравио  у Паланци  радећи са супругом Полексијом на иконостасу и фрескама у храму Преображења Господњег (који је почео да се гради 1895. а освећен  је на Преображење 1902. од митрополита српског Инокентија),  може се претпоставити  да су можда под његовим утицајем игране представе али се то не може потврдити.

После мајског преврата 1903. године, са либерализацијом режима, у граду јача и омасовљује се, под утицајем Српске социјалдемократске партије, раднички покрет. Са циљем да појача агитацију и чвршће организује раднике и прикупи их уз себе, Српска социјалдемократска партија 16. јула 1903. године, оснива Радничко друштво у Паланци, које има хор, музичку и позоришну секцију. Прва већа приредба одржана је 28. јануара 1904. године у спомен Светозара Марковића. У ондашњој штампи,  а у првом реду у Радничким новинама, поглавито се говори о политичком  деловању. Отуда су подаци о раду Радничког друштва оскудни,  али се лако може претпоставити да је он био примерен политичком опредељењу друштва.

Социјалистички опредељени чланови Радничког друштва организују Првог маја 1905. године прославу на Кисељаку уз песму, игру и рецитације. Истог дана, у кафани „Круна” са програмом у којем хор пева Марсељезу, позоришни дилетанти играју представу „Јазавац пред судом” Петра Кочића која је, уствари, јаук обесправљених Срба у цесарско-краљевској Босни. Штета је да о редитељу и глумцима ове представе нема сачуваних података, сем лично забележеног сећања Милана Пешића који је играо Писарчића и штурих  сећања савременика, који бацају нешто мало светла на тај догађај. Како је ово једини, писани траг о игрању „Јазавца пред судом” ове 1905. године, сматрамо га веродостојним, тим пре што га користе и многи други аутори у обради позоришног живота Паланке.

У Србији која је 1905. године била земља у којој је постојао либерални поредак, „Јазавац пред судом” је био подсећање на време самовлашћа. У Паланци је и у време Другог светског рата игран  „Јазавац пред  судом”. Паланчани  су те  ратне  године, под окупацијом,  сигурно другачије доживљавали позоришно  дело од оних суграђана који су уласком у кафану „Круна” 1905. присуствовали рађању позоришног живота, који упркос свему и даље траје и развија се у граду на Јасеници.

„…У очи представе, на дан приредбе, прво је хор од 6 другова отпевао „Марсељезу”, а потом смо ми одиграли комад „Јазавац пред судом”.  Мој друг Милан Обреновић – Црни, који ме је и довео у представу, играо је Давида Штрпца, ја Писарчића,  а суца, један друг ког нисам познавао. Имали смо мали број проба а потом представу…”  Ово је део писма Милана Пешића које се чува у архиви Позоришта.

Прво своје „извођење” „Јазавац пред судом”,  имао је у виду читања самог аутора на састанку академског друштва „Зора” у Бечу наводно 1903. године а онда у Београду 1904. на једном часу листа „Славенски југ”.

После објављивања „Јазавац” није одмах приказан. Данас на жалост, о првом извођењу

„Јазавца пред судом” не може се исцрпније говорити јер није много писано. Година 1905. је преломна за прво извођење „Јазавца пред судом”.  Из сећања Милана Пешића и савременика, Паланчани су премијеру имали првог маја 1905. године, а Народно позориште у Београду седам месеци касније, крајем новембра 1905. Трагајући за грађом о првом игрању „Јазавца пред судом” нађен је податак који указује да је овај комад можда своје прво извођење имао у Скопљу у режији самог писца у (српској) Гимназији у којој је био суплент. Кочић је од јануара 1905. био наставник у скопској Гимназији, па није за веровање да је одмах почео да спрема свог „Јазавца” за који је требало бар месец дана да се увежба.  Највероватније је да је премијера била пред крај школске године. Нажалост не располажемо с више података о овој представи па се о њој не може друго рећи осим да је (највероватније) прво позоришно  извођење Кочићевог „Јазавца пред судом” ако не у Југославији, онда сигурно у Србији. Представа је од грађана веома добро прихваћена и материјално помогнута. Због великог интересовања комад „Јазавац пред судом” репризиран је више пута у току лета. Град је подржао настојања позоришних дилетаната да наставе са спремањем нових представа, што ће они и учинити годину дана касније.

Пројекат "Вековник паланачког позоришта" суфинансиран је из буџета Општине Смедеревска Паланка 2020. године

„Вековник паланачког позоришта“ (2)

Сасвим је природно што се укупни културни живот Паланке развијао у оквиру основане Читаонице. Читаоница је убрзо постала значајна друштвена и културно-образовна установа. Свакодневни сусрети чланова, састанци, размена мишљења и договори покренули су више корисних акција. У њу су почели, стидљиво и бојажљиво да долазе ђаци, шегрти и калфе, ретки интелектуалци и одрасли људи, нарочито зими – кад застуди.

Да ли се 1868. година може сматрати почетком позоришног аматеризма у Паланци, није на нама да судимо  али јесте обавеза, и част да сведочимо,  да је уз музички, трајао и позоришни аматеризам.  С дужим и  краћим  прекидима, са више и мање успеха,   испољавајући се у различитим видовима, и социјалним срединама.

Тако, прави континуитет  позоришног  аматеризма почиње тек три деценије касније. Поред разних приредби организованих  о црквеним и државним празницима,  уз учешће и драмске секције са беседама, као и забава у којима по правилу учествују хор и музичари, организована су и предавања национално-васпитног карактера.

У документима овога времена нема података да су у Паланци гостовале путујуће позоришне трупе, али  се  могу наћи подаци   да  су посебну  активност   испољавали кроз позоришни дилетантизам  и  беседе,  учитељи,   занатлије  и  калфе,  као  и  ђаци  старијих  разреда  Више Грађанске школе, коју је Паланка добила 1900. године. Најчешће су наступали „декламатори” са рецитацијама по школском  узрасту, а повремено и „глумци”  са драматизованим текстовима васпитно-моралног  и родољубивог  карактера  из буквара  или школских читанки.  Често су коришћене и народне песме, о кнезу Лазару, Милошу Обилићу, Марку Краљевићу и другим омиљеним јунацима.

Институција позоришта и позоришна уметност јављају се у Србији као плод века просвећености и рационалистичке мисли 18. века. Доситеј Обрадовић, Јоаким Вујић, Стерија, Атанасије  Николић и многи други, били су пионири просвете и културе у Србији. Јоакиму Вујићу припада заслуга што је код нас заорао прву бразду на пољу позоришне уметности. Он је овој врсти уметности наметнуо улогу коју је  време наметало: „да буди националну  свест и свест о лепом, племенитом и узвишеном,  да васпитава и усавршава и при том да забавља”.

Представа која  је  изведена 1835. године у Крагујевцу,  пред одабраном публиком  коју су чинили Кнез Милош Обреновић, великодостојници и неки од учесника Сретењске скупштине, означила је почетак рада Књажеско-сербског театра. Њен приређивач, организатор, редитељ и један од глумаца био је Јоаким Вујић. Према општем убеђењу, овај догађај представља почетак организоване  позоришне  делатности и тежње  да се створе  сталне позоришне  институције  у Србији. Та  прва  Вујићева  позоришна  представа у Крагујевцу  била  је  узбудљива  новост у србијанском сељачком животу. Неука публика се свему смејала. Кнез Милош је често прекидао радњу својим веселим упадицама,  наређивао да се неке песме по неколико пута понављају.

Устајао је, седао, пушио чибук, сркао кафу и гласно разговарао с присутним.

Нису све  вароши   имале  срећу  да  их посети  Јоаким  Вујић.  Главни  извођачи  забавно- музичких програма  у српским варошима,  нарочито  крај  Цариградског  друма и железничке пруге  Београд-Ниш,  били су путујући  играчи,   свирачи,  мађионичари,  глумци и  артисти различитих  фела, који су на пут полазили сами или са неким циркусом,  а програме изводили сами или у дружинама. Наступали су на панађуриштима и пијацама, и у понекој кафани. У то време, кад Паланка није имала позориште,  људи су радо гледали овакве приредбе, да би се разонодили и разгалили.

У ретким документима о културном животу Паланке у првим годинама новог века мало је података о позоришном  аматеризму, односно о припремању целовитих позоришних  комада. Најзначајнији културни догађаји су беседе Певачког друштва у којима је негована реторика и рецитовање   са  елементима   позоришне игре,   соло и  хорско певање  и  ђачки  програми светосавских прослава.

Пројекат "Вековник паланачког позоришта" суфинансиран је из буџета Општине Смедеревска Паланка 2020. године

„Вековник паланачког позоришта“ (1)

Оснивајући певачко друштво „Шумадија”, 1866. године, грађани тадашње Паланке имали су на уму да  развој  једног  града  не може бити одржив само подстицањем  трговине, заната  и других привредних  делатности.  Знали су да  варош  постаје  град  само ако  има  и развијен културни живот. Певачко друштво „Шумадија” зачетник је организованог културног живота у Паланци  и Доњој Јасеници.  Дајући  прилоге  за његово  оснивање житељи  вароши  Паланке гледали су у будућност. Певачко друштво „Шумадија” на посредан начин постаје и прво место окупљања следбеника изговорене речи.

Од 1866. године, протоком времена, до данашњих дана Паланка ће имати бројна културно-уметничка друштва и позоришне групе.

Међутим, тек од 1905. године у континуитету ће се пред паланчанима одвијати магија којом се њихови суграђани трансформишу од веселих играча у људе разорене тешким  унутрашњим драмама.

Као и прави живот, и живот на позорници  биће предмет живих разговора чаршије. Онима, који су се успешно  трансформисали у јунаке позоришних  дела, град ће се дивити.  Излазак из сенке  свакодневног,   анонимног,   живота  на светлост  позорнице значиће  много не само глумцима,   већ  и  публици.  За  неке   од  њих,  позоришни живот  ће  заменити   стварни. Поистовећујући се са драмским  јунацима,  заборављаће бар за време трајања представе своју дневну муку. Позориште  ће,  како  сведоче јунаци Митровићевих књига  – глумци, публика, организатори – бити улазница у паралелни живот.  Живот који ће се за многе актере завршавати заједно са биолошким окончањем правог, реалног живота.

Кнез Михаило, 1868. године доноси одлуку да се одпочне градња позоришта у Београду, не дочекавши да види довршену позоришну зграду. Убијен је у Кошутњаку 29. маја 1868. Али, његова замисао није пропала, остварили су је намесници кнеза Милана – Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић.

Те судбоносне године, по Србију и Позориште, у Паланци се оснива Певачко друштво

„Шумадија” (четврто по реду у Србији после Београда, Неготина и Шапца). Певачка дружина „Шумадија” основана је на иницијативу напредних грађана Паланке. Она је окупљала велики број младих и дуго, са извесним прекидима, била значајан вид испољавања активности напредне омладине. По сећању најстаријих Паланчана певачка дружина приређивала је беседе, певала на свим свечаностима у граду – забавама, приредбама, свадбама. Певала је и на сахранама у граду.

Управа дружине „Шумадија” обраћа се Министарству  просвете следећим дописом:

„Године 1866. на сам дан светог Андрије, неколико младих људи установе Црквено-певачку дружину, која се растури у 1868. години, нарочито стога што је онда бивши старешина срески г. Милојко Дуњић, био противан тој установи. На св. Саву 1869. године заузимањем Коче Јањића трговца овд. и пок. Алексе Грнчаревића такође овдашњег, подигне се наново Дружина певачка, коју назову „Шумадија” и приреди прву беседу 27. фебруара 1869. године, у корист онда бивше Читаонице. Певачка дружина „Шумадија” и доцније давала је скоро непрестано беседе и забаве у корист онда бивше Читаонице”. Овај навод завршен је следећом допуном:

„Красно је гледати ова представљенија. Искрено честитамо дилетантским родољубима ова предпријатнија; часно су они свој чин извели”.

Друга важна установа у Паланци 19. века у којој се догодио позоришни чин јесте Читаоница. Иницијативом грађана, а по угледу на друга места, првенствено на Београд, оснива се у варошици читаоница, чији је задатак да делује дружељубивим и пријатним састанцима и читањем разних књига и новина и истовремено да изображава дух и срце. Читаоница се касније ређе помиње; тек 1909. године, у „Радничким новинама”, када је бирана прва Управа Читаонице.

Тренутак када је „многопочитајеми” господин министар просвете Србије ставио потпис на указ о формирању Читаонице у Паланци представља најдоњи камен културе и просвете читаве Јасенице и шире. Захтев Министарству  за овај чин поднела је овдашња певачка дружина „Шумадија”, уз претходну сагласност среског начелства. Тако је Читаоница у варошици Паланка установљена 7. јануара 1869. године. Тада се уписало 74 члана – помагача, „који су по један царски дукат имали да плаћају.”

Приређивањем јавних беседа са сценским приказивањем делова драмских текстова у корист Читалишта увећавани су приходи,  а прикупљена новчана средства су коришћена за претплату штампе, те је при Читалишту било у оптицају дванаест дневних и седмичних гласила. Прве јавне установе културе у Паланци су Певачко друштво и Читалиште, које су основане „поради читања новина и поради међусобног собрашченија”.