ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Month: јануар 2016

Друштво

Инжењер из Велике Плане предводи  акције прикупљања хуманитарне помоћи за српске  светиње на Косову и Метохији: НА ВЕЛИКОМ ПАТРИОТСКОМ ЗАДАТКУ

Scan-160111-0001

-Осим намирница за људску употребу, манастирским братствима и сесtринствима, неопходна је и храна за стоку – предочава Момчило Златковић

 

Момчило Златковић, дипломирани инжењер из Велике Плане, припада реду људи добре воље. Предводник је више хуманитарних акција у склопу којих је сакупљана помоћ за српске светиње на Косову и Метохији. Управо је укњижио још једну хуману мисију када је претпоследњег дана минуле године  допремио помоћ манастирима Високи Дечани, Пећка патријаршија и Свети Архангели.

-С благодарношћу потврђујемо да је 30.  децембра 2015. године господин Момчило Златковић донео у манастир Високи Дечани више од осам тона помоћи у намирницама и сточној храни ( око четири тоне кукуруза, близу две тоне сточног брашна, скоро 800 килограма брашна за људску употребу и нешто средстава за хигијену) за манастире Високи Дечани, Пећка патријаршија и Свети архангели код Призрена – потврдио је јеромонах Петар (Ројевић) у име управе царске лавре Високи Дечани.

Помоћ у сточној и људској храни као и средства за личну хигијену даривали су Млин „Матић“ из Радинца, „Шумадијско зрно“ из Вучића, „Миладиновић“ из Свилајнца, „Млинар“ из Глоговца, „Нипс“ из Гроцке, организације Црвеног крста из Смедеревске Паланке, Ћуприје и Петровца на Млави као и појединци Игор Матковић, Рајко Ускоковић, Игор Стевановић, Рајко Марковић, Предраг Богићевић, Владан Миљковић, Мија Чекрлић, Рајко Чекрлић, Душан Димитријевић, Славиша Ђуричић, Бајо Јоцић, Миле Ђуричић, Радојица Бојовић, Зоран Лалић,  Радојица Шмигић, Љубиша Димитријевић, Милоје Димитријевић, Радослав Радосављевић, Жика Павловић и породица Божиновић. За ускладиштење и претовар робе и пратећу документацију побринули су се Књиговодствена агенција „Ментор“, Спортски клуб „Стршљени“ и породица Сих из Велике Плане.

-Нека би свим добротворима милостиви Господ молитвама нашег заштитника, Светог краља Стефана Дечанског за ово добро дело  сваким добром узвратио –  написао је у име управе манастира, јероманах Петар.

Ово је била само једна у низу хуманитарних акција коју је, уз помоћ добрих људи,организовао Момчило Златковић, некадашњи директор Фабрике „Звезда“ у Великој План, а трећа испорука поменутим манастирима на Косову и Метохију. Примат је дат сточној храни с обзиром да манастирска братства и сестринства имају проблема са исхраном стоке пошто су им, из добро познатих разлога, недоступна сопствена имања.

IMG_1865-Ови манастири имају прилично оваца, коза и крава музара – износи Момчило Златковић.- Примера ради, манастир Високи Дечани поседује 30 крава, сто оваца и исти толики број коза. Пећка патријаршија има двадесетак крава па им је потребна већа количина сточне хране. Зато је трећа хуманитарна акција углавном била усмерена на храну за манастирску стоку. Највише је обезбеђено кукуруза, јечма и сточног брашна. Управама српских манастира на Косову и Метохији концем прошле године допремљено је и скоро две тоне намирница  за људску исхрану. Целокупна количина била је намењена монасима и монахињама.

Момчило Златковић се заузео да најдаље у наредна три месеца припреми и испоручи још једну пошиљку хуманитарне помоћи Високим Дечанима, Пећкој партијаршији и Светим архангелима.

-Циљ ове акције, према мојој замисли је, да у границама сопствених могућности, на делу покажемо да смо за очување Косова и Метохије у границама Србије – наглашава Момчило Златковић.-  Други циљ је да се све ово публикује, не да бих се ја рекламирао, јер ми то није потребно, већ да се анимирају и други људи и ова акција значајније прошири. То, поред осталог, треба да буде и патриотски задатак свих нас. Уколико буде још људи, који су спремни да све ово подрже, вољан сам да обезбедим превоз хуманитарне помоћи и пратеће папире. То је нешто што је, такође, важно за ову причу, с обзиром да је добијање одређених папира врло компликовано, а што се превоза тиче, ситуација је нешто повољнија, али и то кошта.

Златковић напомиње да се сва роба намењена српским светињама и нашем народу на Косову и Метохији, може складиштити у Великој Плани, и што је посебно битно, за све се може добити „црна на бело“ да је роба примљена у складиште, односно да је отпремљена ономе коме је од стране дародаваца и намењена.

-Мене је јако пријатно изненадило то што сам, посећујући појединце и организације, наишао на један више него људски одзив – предочава Златковић.- Већина нема дилему да ли да се одазове хуманитарној акцији или не, али постоји сумња да ли ће та помоћ стићи онима којима је и намењена. То је једино што наш народ „мучи“, али се и поред тога радо одазивају и помажу. У манастиру Високи Дечани били су веома дирнути гестом људи добре воље из Велике Плане и ближе и даље околине. За њих је веома битно да знају да постоје неки људи који на њих мисле и да нису сами. Монаси су, иначе, врло скромни људи па су ме приликом недавне посете Високим Дечанима, замолили да пренесем најсрдачније речи захвалности и апел за чешће колективне посете светињама на Косову и Метохији.

Момчило Златковић је дубоко дирнут ситуацијом каква је сада у манастиру Светих архангела код Призрена у коме обитава само један монах с породицом: женом и децом. Та српска светиња је страдала у време кад су горели многи манастири и цркве широм Косова и Метохије. Али, захваљујући добрим људима, Свети архангели се сада обнављају.

-Како не помоћи оцу Михаилу да подухват обнове доведе до краја, ако се зна да је за нови сјај Светих архангела заложио највише што је могао – подвлачи Момчило Златковић.-Био сам тамо и оно што сада чини овај Божји слуга нешто је што се готово не може испричати. Треба доживети сусрет с њим и на лицу места се уверити да су границе људског оптимизма просто несагледиве, а понекад, и  недокучиве. Мени управо пример оца Михаила улива снагу да у овим хуманитарним мисијама истрајем до краја.

Д. Јанојлић

 

Образовање

Јавни час у ОШ „Радомир Лазић“: „ПУТ ЈУНАКА И СТРАДАЛНИКА“

4dda0d7c-0e29-44b6-9501-8472590b07f0Историјска секција ОШ „Радомир Лазић“ из Азање Вас позива на Јавни час посвећен стогодишњици од Албанске голготе (највећег и незапамћеног страдања српске државе, народа и војске).

Јавни час биће одржан у просторијама школе у петак 15. јануара са почетком у 13 часова. Овај датум је одабран будући да је управо 15. јануара 1916. године тадашњи председник владе Краљевине Србије Никола Пашић упутио циркуларно писмо руском цару Николају Другом Романову, као и свим осталим савезничким владама, тражећи помоћ за избављење са јадранских обала у Албанији.

Час ће реализовати 13 ученика седмог и осмог разреда кроз нарацију, песму и стихове, а биће испраћен и адекватном видео презентацијом.

 

ДРУГИ ПИШУ

Звиждуци за Вучића, Николића и Малог у Арени

7546650585692b26b65efb998367676_w640-Навијачи у „Комбанк арени“ почели су да звижде када се министар Вања Удовичић захвалио премијеру Србије Александру Вучићу и градоначелнику Синиши Малом

 

Удовичић је као један од представника организатора Европског првенства у ватерполу држао говор пре утакмице Србија – Хрватска, а када је споменуо Вучића и Малог уследили су бучни звиждуци.

Он се захвалио и свим присутним делегацијама које су дошле на Европско првенство у Београду, а ново негодовање могло је да се чује када је споменуо градоначелника Београда.

Присутна публика наставила је са звиждањем и када је председник Србије Томислав Николић прогласио турнир отвореним, иако их је он поздравио махањем.

 

(Преузето: Б92)

 

Култура

Из штампе изашла нова књига Томе Митровића: ЗБОРНИК ПОЗОРИШНИХ КРИТИКА

IMG_7617-Познати хроничар позоришне уметности, и дугогодишњи управник Градског позоришта, Томислав Тома Митровић, уприличио је зборник позоришних критика, под насловом Црно на белом, у коме су сабрани осврти и прикази представа паланачког позоришта, од 1945. до 2015. године.

 

Књига садржи критичке рефлексије познатих позоришних стваралаца, Слободана Селенића, Виде Огњеновић, Феликса Пашића, Милутина Чолића – који анализирају представе Градског позоришта, изведене на бројним фестивалима и смотрама. У књизи су и критике из билтена познатих фестивала, на којима је паланачко позориште учествовало, као и текстови објављени у великим дневним новинама или локалним гласилима – па су, између осталог, у књизи сабране позоришне критике које потписују Драгутин Паунић, Драгана Татомировић, Дубравка Срећковић, Данијела Васиљевић и Владимир Ђурђевић.

Ова књига биће представљена читаоцима пригодом обележавања великог јубилеја, 110 година постојања позоришта у Паланци, током фебруара 2016. године, у сали Градског позоришта.

IN MEMORIAMДруштвоСпорт

Одржан Први меморијални турнир „Слободан Мартиновић Шоћа“: ПОБЕДНИК – ИВАН ИВАНИШЕВИЋ

soca 1 -Слободан Мартиновић је био победник више десетина високорангираних шаховских турнира широм света и познати шаховски тренер, а остаће упамћен и по мечу са тадашњим светским прваком, Анатолијем Карповом, са ким је 1985. године, на ОХРА турниру у Амстердаму, ремизирао, у знатно повољнијој позицији

У организацији Maximedia Group из Београда и породице Мартиновић, а под покровитељством Општине Смедеревска Паланка, у великој банкет сали Мегамаркета одржан је Први меморијални турнир – Слободан Мартиновић – Шоћа, посвећен познатом шаховском велемајстору и једном од најзначајнијих спортиста у новијој историји Србије, који је трагично преминуо прошле године.

Победник је велемајстор Иван Иванишевић, који ће понети пехар Првог меморијалног турнира организованог у Мартиновићеву част. Титулу најбољег омладинца старости до 20 година понео је Младен Рајковић, а омладинке у истој категорији, Теодора Ињаћ. Најбољи ветеран је Милан Вукић, најбоља у категорији жена – Ирина Челушкина,  док је за најбољег кадета старости до 14 година проглашен Велимир Ивић

Турнир, на коме је учествовало 160 такмичара оба пола, почео је нешто после 11 часова, после свечаног отварања. Такмичаре и публику најпре је поздравио професор Драган Јоковић, а затим је ученик Паланачке гимназије, Лазар Кузмановић, прочитао сажету биографију Слободана Мартиновића.

Мартиновић је био победник више десетина турнира широм света – у Паризу, Берлину, Гронингену, Амстердаму, Варшави, Бакуу, Рију, Москви и на многим другим високо

soca 2рангираним шаховским такмичењима. Поред осталог, Мартиновић ће остати упамћен и по мечу са тадашњим светским прваком, Анатолијем Карповом, са ким је 1985. године на ОХРА турниру ремизирао, у знатно повољнијој позицији. Такоће, Мартиновић је био и веома успешаш тренер, а један од његових највећих тренерских успеха је сребрна медаља за нашу шаховску репрезентацију, освојена у Луцерну, тик иза шаховске велесиле, репрезентације СССР-а. Раме уз раме са Владом Дивцем, Дудом Ивковићем, Николом Грбићем и Бодирогом, Мартиновић добио је највише национално спортско признање.

naslovna fotografija

О Мартиновићу су, током церемоније отварања, говорили др Томислав Тадић, и шаховски судија, професор Бранислав Шуваковић, а први потез на турниру је повукао председник Општине, Радослав Милојичић Кена.

В.

ТИТУЛА ЗА НАЈБОЉЕ ПЛАСИРАНОГ ПАЛАНЧАНИНА

Судије Турнира прогласиле су и најбољег играча  из Смедеревске Паланке. Најпре је било саопштено да је ово признање добио Душан Ђорић. Међутим,  утврђено  је да је победник у овој категорији Властимир Стојановић, коме ће накандно  бити уручена диплома.

IN MEMORIAMДруштво

МЕМОРИЈАЛНИ ШАХОВСКИ ТУРНИР „СЛОБОДАН МАРТИНОВИЋ ШОЋА 2016.“ – Смедеревска Паланка, 10. јануар 2016. године

soca6Организатор: Maxmedia Group Београд и породица Мартиновић

Покровитељ: СО Смедеревска Паланка

Место: Сала „Мега маркет“, ул. 10. октобра бр. 15 (изнад Музичке школе)

Време: 10. јануар 2016. године у 11.00 часова (пријаве до 10.45 часова)

Систем: Швајцарски систем Број кола: 9 (девет)

Темпо игре: 10 минута плус бонификација од 5 секунди по потезу Број места: 150

Наградни фонд 167.000,00 динара (68.000,00 новчане и 99.000,00 робне).

Награде (робно-новчане) су распоређене на следећи начин:

  1. место – LCD TV у вредности од 35.000,00 динара
  2. место – веш машина у вредности од 25.000,00 динара
  3. место – шпорет у вредности 15.000,00 динара
  4. место – 10.000,00; 5. место – 8.000,00; 6. место – 7.000,00;
  5. место – 6.000,00; 8. место – 5.000,00; 9. место – 4.000,00; 10. место – 3.000,00 Специјалне награде:

Најбоље пласиране шахисткиње:                      7.000,00; 5.000,00; 3.000,00

Најбоље пласирани ветерани преко 60 година: 5.000,00; 3.000,00; 2.000,00 Најбоље пласирани омладинац до 20 година: таблет (у вредности од 8.000,00 дин.)

Најбоље пласирана омладинка до 20 година: мобилни телефон (у вредности од 8.000,00 дин.)

Најбоље пласирани кадет до 14 година: таблет (у вредности од 8.000,00 дин.)

Котизација за такмичење износи 300,00 динара.

socaВелемајстори и играчи из Смедеревске Паланке су ослобођени плаћања уписнине.

После петог кола организатор је обезбедио ручак (сендвич и пиће) за све учеснике.

Организатор обезбеђује шаховске гарнитуре и дигиталне сатове.

Турнир ће се рејтинговати код ФИДЕ (убрзани рејтинг).

 

Контакт особе: Предраг Радовић Цуја 026/311 344 и Стеван Мартиновић 064/395 6590

IN MEMORIAM

У паланачком клубу „Down town“ уприличено: СЕЋАЊЕ НА НЕЦЕРА

10402618_949266905108949_6175548691533387639_nЗоран Тодор је позвао све који поседују Нецерове радове да их поклоне Народном музеју, како би остало сведочаство о овом аутору будућим генерацијама

 

У паланачком клубу „Down town“ 3. јануара, уприличено је вече посвећено Ненаду Батинићу Нецеру, који је на овај дан преминуо, пре две године.

Широј јавности, Ненад Батинић је првенствено познат као ликовни уметник. Одан идеји слободног стваралаштва, које не подлеже правилима и узусима, Нецер је доследно живео своју уметност, изван малограђанских клишеа. Његова трагична судбина, у том смислу, последње је сведочанство одважности тог живљења слободе.

О Нецеру као уметнику и као слободном човеку говорили су његови пријатељи, Зоран Тодор, Владимир Георг, Слободан Гусар, Неша Четник, Милица Мима – истичући да о Нецеру не треба говорити конвенционално, већ да треба деконструисати и саму форму некролога. Нецерова сестра, Светлана Цеца, подсетила је, међутим, на неколико основних података из Батинићевог живота.

Ненад Батинић рођен је у Смедеревској Паланци, 1966. године. Још од ране младости бавио се сликарством. Учесник је неколико колективних изложби. Због свог особеног стила, завредео је поштовање бројних колега сликара – а, како је истакао Зоран Тодор, академски сликар и председник Управног одбора Народног музеја у Паланци, посебно занимљиви били су његови цртежи.

Тодор је позвао све који поседују Нецерове радове да их поклоне Народном музеју, како би остало сведочанство о овом аутору будућим генерацијама.

Ненад Батинић Нецер преминуо је, у аутобусу градског саобраћаја у Сарајевској улици у Београду, 3. јануара 2014. године, а 14 дана касније сахрањен је на Старом паланачком гробљу.

 

Георг

Култура

Ђуро Милекић први добитник признања „Витез Павле Бакић“: ЕП С МИРИСОМ ВРЕМЕНА СЛАВНОГ ДЕСПОТА

IMG_1854-„Посланица…“ је мој лични, душевни доживљај лика и дела славног јунака – казао је Милекић примајући признање

 

Ђуро Милекић добитник је признања „Витез Павле Бакић“, које му је доделило истоимено удружење из Аранђеловца. Завредео га је „Посланицом последњем српском деспоту Павлу Бакићу“. Њу је, инспирисан великим значајем и делом најзнаменитијег Шумадинца у средњем веку, поклонио Удружењу које је понело име тог јунака са белог Венчаца.

Посланица је, како у пропратном писму управи Удружења написа Ђуро Милекић  „књижевно прозни еп посвећен деспоту Павлу Бакићу, првом српском селидбару, последњем деспоту слободару, скрајнутом неком неправдом у запећак историје. Оживљавајући његов значај, лик и дело, аутор је покушао да се врати језику онодобном, сликајући камарилу бежаније беспутицом, свакодобно…Судбину овог скромног епа, личног и душевног доживљаја вековима далеко од калварије, данас остављам историји овог краја Шумадије“.

Примивши признање, Ђуро Милекић рече да је сасвим спонтано ушао у Удружење „Павле IMG_1852Бакић“, али да је касније путем интернета и из других извора, сазнао много више о последњем српском деспоту што га је инспирисало да напише „Посланицу….“

-Моји пријатељи, међу којима има професора књижевности, па и  академика, оценили су да је то еп  који мирише на време Павла Бакића, изјавио нам је Ђуро Милекић. – Кроз њега се наслућује давно прошло време, бела стада на падинама Венчаца, вриска и плач деце, по нека нарицаљка…Ја сам на један начин покушао да се одужим историји и људима овог краја, где сам потрошио младост и стекао све што сам заслуживао. Не верујем да ћу икада више имати снаге да тако нешто напишем, али ћу се трудити.

Ђуро Милекић је аутор више песничких и прозних књига. У Аранђеловцу је провео животни век. Живео је и стварао далеко од завичаја (околина Бања Луке) и освојио многе награде и признања.

Д. Јанојлић

 

Друштво

Прилог за Завичајну историјску читанку – армијски генерал Ђурђе Лазић: ПЛЕМИЋ ИЗ СЕЛЕВЦА

Scan-151228-0001-Овај високи официр био је личност племенитих особина, вредан војни стручњак и свестрано образован интелектуалац

 

Доња Јасеница у минулом веку дала је неколико генерала, међу њима и Ђурђа Лазића из Селевца о коме се, на жалост, у родном селу па и у ширем завичају, мало зна. Аутор овог текста неће се бавити разлозима, јер то може бити посебна тема у долазећем времену, али ће покушати да изнесе оно најбитније што је везано за овог високог официра, дивизијског и армијског генерала и почасног председника Друштва „Кнегиња Зорка“ у Београду.

Животописом дипл. инж. и генерала Ђурђа Лазића бавила се његова унука, дипломирани економиста Олга Јуришин. Податке до којих је дошла била је наменила објављивању (нисмо  утврдили где), али се поуздано зна да је  текст 6. јуна 2004. године предала братаници Миланки Лани Вукасовић. Уз биографију, породично стабло, каријеру и списак одликовања, некоме (?) је предата и Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије, копија венчаног листа Ђурђа Лазића, француска Легија части, енглески орден Светог Ђорђа и Михајла са лентом, краљевски Орден белог орла са мачевима, краљевски Орден белог орла   трећег реда, Орден Светог Саве, краљевски Орден Југословенске круне првог реда и извод из књиге о сахрани њ. в. Краља Александра Карађорђевића.

Ђурђе Лазић је рођен у Селевцу 13. априла 1873. године. Његов отац звао се Милија, а мајка Петра. У браку су добили три сина: Животу, Ђурђа и Живка и кћерку Кату, удату Милојевић. Милија Лазић био је богат и угледан домаћин, уз то вишегодишњи народни посланик у Скупштини Србије и председник општине Селевац све до 1904. године. Према запису његове праунуке Олге Јуришин, био је поштован, правичан и строг како према породици тако и према мештанима Селевца. Желео је добро и својој породици и Селевчанима, да сви напредују и да се по могућству из сваке куће по један члан домаћинства школује. Учинио је доста за развој Селевца, поред осталог поклонио је земљиште за изградњу школе и цркве, али и за формирање гробља.

Његов најстарији и најмлађи син, Живота и Живко, остали су на породичном имању, док је Ђурђе послат на школовање. Ови који су остали на очевини били су веома поштовани и добри домаћини. Ђурђе се, по завршетку школовања, одрекао наследства у корист браће Животе и Живка. Иначе, основну школу је завршио у Селевцу, гимназију у Београду, где и Војну академију (1892. – 95.) као први у рангу. И Вишу школу Војне академије ( 1897.-99.) окончао је као први у рангу. У Бриселу је завршио Технички факултет.

По тадашњем војном закону, који је важио у време владавине Милана и Александра  Обреновића, први и други по рангу по завршетку Више школе Војне академије, слати  су на студије у иностранству и то о државном трошку. Услов за одлазак на студије у иностранству био је да кандидат није ожењен.

Међутим, Ђурђе Лазић је у то време био верен са Лепосавом Грујић. Желео је да с њом заснује брачну заједницу па је зато тражио пријем код краља Милана Обреновића. Залагао се, да уместо њега, на студије упуте неког другог кандидата. Али, у његовом случају учињен је преседан кад му је краљ Милан одобрио женидбу и свог сина Александра одредио да му буде кум на венчању и крсти децу. Ђурђе и Лепосава склопили су брак 29. септембра 1900. године, а краљ је одобрио да за време студија с њим у Бриселу буде и његова жена Лепосава.

Већ следеће године добили су сина који је понео име Александар. Краљ Александар Обреновић крстио је 1903. и Ђурђеву и Лепосавину кћерку Драгицу. Овај брачни пар имао је још двоје деце, Надежду и Витомира. Њихов кум, пошто су краљ Александар и краљица Драга убијени 1903. године, био је пуковник Ђорђе Шпаргаљ.

Ђурђе Лазић је инжењерско-техничке студије завршио крајем 1903. године када је и добио службу у Инжењерско-техничком  одељењу Министарства војног. У чин бригадног генерала унапређен је 21. 10. 1923. , у чин дивизијског генерала 28. 6. 1927. , а у чин армијског генерала 1934. године.

Учесник је Балканских и Првог светског рата. У Великом рату био је командант Инжењерије 3. српске армије и начелник  Инжењеријског одељења Врховне команде. Са српском војском прешао је Албанију. Све до почетка Солунске офанзиве борио се у савезничкој француској војсци као пуковник српске војске у инжењерији Савезничке команде. Од почетка офанзиве па до краја Првог светског рата био је поново командант Инжењерије 3. српске армије и начелник Инжењеријског одељења Врховне команде.

По завршетку ратова од 1920. до 1921. године налазио се на месту начелника Инжењеријског одељења Министарства војске. Још од 1909. године, са прекидима, био је хонорарни наставник у Војној академији, а у периоду од 1921. до 1923.  редовни професор Војне академије, где је држао предавања из предмета Стална и пољска фортификација. Издато је више његових књига из војне струке.

Генерал Ђурђе је био члан Инжењерско-техничког комитета, инспектор инжењерије, командант Боке Которске, а 1934. се вратио у Београд. За време Другог светског рата налазио се у заробљеништву у Немачкој, прво у Нирнбергу па у Оснабрику. Још док је рат трајао, као дијабетичар, враћен је у земљу.

Носилац је бројних домаћих одликовања као што су: Орден Белог орла са мачевима В степена, Орден белог орла са мачевима 1В  (два пута), Орден белог орла другог реда,  Орден белог орла са мачевима трећег реда, Медаља краља Петра Првог, Орден Светог Саве В реда, Орден Светог Саве првог реда, Медаља за војничке врлине, Сребрна медаља за редовну службу, Споменица српско-турског рата и Југословенска круна – краљевски орден првог реда.

Scan-151228-0001Од страних одликовања имао је Француску почасну легију части (добио за време рата 30. априла 1916. године), Француски ратни крст са палмом,  британски орден Светог Михајла и Ђорђа, Грчки ратни крст, Румунску звезду другог степена и Чехословачки ратни крст. Енглеско одликовање донело  му је племићку титулу „сер“ и повластицу за њега и његове потомке приликом боравка у Великој Британији.

Ђурђе Лазић је био човек племенитих особина, вредан војни стручњак и свестрано образован интелектуалац. Био је надасве скроман, љубазан са свима с којима се дружио, неизмерно добар син, супруг, отац и деда. Није био страначки опредељен, али зато дубоко религиозан. Желео је да буде сахрањен с крстом и да га на пут у вечност испрате свештеници, породица и пријатељи. Актуелна власт 1955. хтела је да га сахрани са свим војним почастима уз услов да породица прихвати и сахрани га с пирамидом, без крста и свештеника. Његови потомци су то одбили, па су зато изостали и уобичајени посмртни говори. Умро је 8. априла 1955. године.

Ђурђе Лазић нема никакво спомен-обележје у родном селу. Могуће је да ће после објављивања овог текста потећи иницијатива да му се подигне споменик достојан његових војних врлина и заслуга.

Драгољуб Јанојлић

 

Путописи једне Паланчанке (пише: Ивана Милутиновић))

Дакле, Берлин!

Foto (1)Неким градовима се увек враћате. Управо тако је мени са Берлином.

Ту се осећа слобода на сваком кораку и живи се пуним плућима. Негује се индивидуалност и уметнички дух, те ћете људе који живе у Берлину уочити по необичном стилу и опуштености. Уметници су свуда и лако ћете препознати дух креативно-алтернативног Берлина у њиховим изложбеним просторима најразличитијег типа као што су нпр. некадашње галерије које више изгледају као рушевине и напуштене зграде у којима неки од њих чак и живе. У Берлину живи много различитих нација и можете пробати апсолутно све светске кухиње у само једној градској четврти, а будите сигурни да ћете се за 5-7 евра добро најести. Генерално у Берлину има много квалитетне хране јер је доста странаца отворило ресторане и нуде своју домаћу храну што једним делом доприноси том мултикултуралном амбијенту.

Берлин је дакле инспиративан, толерантан и у потпуности уметнички град.

berlin-brandenburska-vrataБерлински клубови и ноћни живот су светски познати и многима је баш ово прва асоцијација на град. Без претеривања се може рећи да је Берлин тренутно европска (ако не и светска) престоница „клабинга“ у коју хрле млади из целог света у нади да ће проћи ригорозну контролу на вратима и ући у неки од легендарних ноћних клубова о којима сви причају и где журке трају по неколико дана. Лети су најпосећенији клубови на вештачкој плажи на реци Шпре и језерима, често близу пристаништа. Током летњих дана Берлинци воле да се друже на плажама створеним допремањем песка нпр. око Главне железничке станице и одмарају на лежаљкама у кафићима.

Неколико чињеница о главном граду Савезне Републике Немачке и другом највећем граду у Европској Унији, пре него што наставимо даље. Град лежи на две реке, Шпре и Хафел, и броји тренутно око 3,5 милиона становника. Имао је веома компликовану и занимљиву историју у 20. веку. Пред крај Другог светског рата, 70 одсто града је било уништено захваљујући савезничким бомбардовањима и уличним борбама. Лондонским протоколом 1944. године је био подељен у четири сектора од стране Савезника – САД, Уједињеног Краљевства, Француске и Совјетског Савеза – сваком је припало по неколико од 12 градских општина где се и данас осећа њихов утицај у архитектури и ресторанској понуди. Кроз историју био је и седиште и главни град Бранденбурга, Пруске и Немачког Рајха. Након 1949. године подељен је на Источни и Западни. Падом Берлинског зида 1989. године и berlin-prijevoz-u-berlinuуједињењем Немачке 1990. године, Берлин је поново постао главни град целе Немачке и седиште свих државних институција – председника, владе, Бундестага и Бундесрата, које су се у међувремену налазиле у Бону. Зид који је делио град је у потпуности срушен, остали су само мали делови који једино још служе као подсетници и туристичке атракције. Берлин располаже многим знаменитостима као што су Бранденбуршка капија која је најпознатији симбол града, парламент Рајхстаг, Телевизијски торањ на Александерплацу висок 368 метара  и Колона победе. Начин рада данашње Немачке владе можете упознати бесплатним обиласком Рајхстаг-а, довољно је само да се неколико дана раније пријавите у којем термину желите обилазак. Ако се нађете у близини, предлажем да се прошетате и кроз кварт са многобројним музејима и улицом Унтер ден Линден на чијем се крају налази Бранденбуршка капија. Улица 17. јуна која се надовезује на њу је позната по Љубавној паради (Лове параде), популарном уличном фестивалу електронске музике који се са прекидима одржавао од 1989. све до 2008. и који је знало посетити и више од милион људи у једном дану. Берлин је један од ретких градова са чак два зоолошка врта од којих се старији, који се налази у центру града, сматра најбогатијом збирком живих животињских врста на свету. И други је такође спектакуларан јер је по својој површини највећи зоо врт у Европи.

berlin-museum-passИз нацистичког периода је остало само неколико грађевина као што су аеродром Темпелхоф који више није у функцији и Олимпијски стадион. Занимљив је и музеј ДДР у сврху поређења наше СФРЈ и њихове ДДР. Треба видети и Потсдамер плац тј. зграду Сони центра која се као невероватан архитектонски подухват уклапа у окружење облакодера и одличних биоскопа. Пошто је сваког фебруара тамо црвени тепих због „Берлинала“, престижног филмског фестивала, Потсдамер плац представља узбудљив спој футуристичких зграда, технологије и филма. Ако се у граду задесите у недељу, обиđите Мауер парк и истоимену чувену пијацу у општини Пренцлауер Берг где је зид некада раздвајао град. Осим пијаце са половном одећом, одличним књигама и антиквитетима, пажњу ће вам заокупити и караоке које се могу чути од 16 часова на већем простору, већ с пролећа кад отопли. Само окружење буди сјајан осећај пошто је Мауер парк заправо аутентичан Берлин познат по разноликости, алтернативној уметности и уличном стилу. У Берлину су иначе зелене површине огромне и људи много времена проводе на излетима у парковима и скоро сви возе бицикл.

Ових дана је на северу Немачке ипак доста хладно, но срећом на сваком кораку можете да се загрејете куваним вином или топлом чоколадом са додатком рума на једној од 16 Божићних пијаца.

Сем тога, можете се забавити гледањем акробата, жонглера и представа на отвореном у оквиру истих.

Ако сте притом и гладни, ту су неизбежне кобасице, слатке палачинке и вафли, као и деликатеси типични за Алпско поднебље попут фондуа од (растопљеног) сира или палачинки од кромпира.

Пријатно!

 

Ивана Милутиновић

ДРУГИ ПИШУ

Деда Мраз у кога верујемо

PrintПортир у Влади Србије прошле ноћи умало није добио фрас када је угледао једног белобрадог типа како улази на главна врата. “Ко би рекао да ће државни удар да бидне баш у мојој смени?” – уздахнуо је портир убеђен да се злогласни Цветковић Мирко управо враћа на велика врата, под окриљем ноћи.

Претурао је по фиоци јер су му негде оставили записан број мобилног телефона Стивена Сигала, за случај непредвиђених ситуација, али никако није могао да га нађе.

– Ако се нешто ванредно деси, Сигал је у граду. Наступа пре Лепе Брене – рекао му је министар полиције на јутарњем брифингу штаба за ванредне ситуације током новогодишње ноћи, али ко за инат, број Сигаловог мобилног ко да је у земљу пропао. Сећао се једино да му је министар уписао Сигалов број на дну насловне стране Информера, али ко зна ко је током дана узео Информер “само да погледа” и никада га није вратио.

Међутим, ни сам није знао како, пронашао је број мобилног Лепе Брене.

– Хало! Добро вече, Брено, зовем из Владе! Да није негде у вашој близини Сигал!? То је онај што пева пре вас – питао је портир Јахић Фахрету.

– Јој, болан, завршио човек тезгу, отишао на неки дернек с јаранима! – рекла је Beautiful Брена.

– Брено, а кажите ми, молим вас, како ви стојите са борилачким вештинама? – питао је портир.

– С борилачким вештинама!!! Јој, болан, никако!

– Је л’ знате бар основе аикида?

– Какав, болан, аикидо! Знам моравац! Знам и неке севдалинке! И тако неке ствари, домаће – рекла је Лепа Брена којој су се одавно смучиле те државне тезге: “Код Тита је било важно да певаш, сада траже и аикидо!” – рекла је Брена и затим опсовала на течном бугарском.

Портир је онда видео да нема куд – мора да се преда белобрадом.

– Цветковићу, ђе баш сад! Па Нова година је, мајку му! – рекао је портир држећи руке увис.

– Шта вам је, бре, човече! Који Цветковић, ја сам Деда Мраз! – узвикнуо је Деда Мраз.

– А презиме? – питао је портир.

– Пре зиме!? Па ја се зовем Деда Мраз и пре зиме и после зиме! Немам ја зимско име! – био је љут Деда Мраз.

– Значи, нисте Цветковић? Ја умало да зовем Стивена Сигала! – објаснио је је портир, с видним олакашањем због позитивног развоја ситуације.

– Аман, човече, разносим поклоне! Немам времена за холивудске акционе филмове Б категорије – рекао је Деда Мраз који је те ноћи у Београду коначно сазнао шта значи израз: “Растурићу те ко бугарску скупштину!”

Пролазећи поред српске скупштине затекао је импресивну количину Бугара који су Лепој Брени, сваки понаособ, лепили триста евра на чело. Један је покушао да залепи 300 евра на чело и Стивену Сигалу, али је добио неочекиван ударац ногом у главу из окрета. Те је завршио у приватној клиници где је, те ноћи, на радост Синише Малог, потрошио 750 евра на одељењу трауматалогије. А само трансфер до клиничког центра у Софији коштаће га додатних 580 евра.

Премијер Вучић је у исто време у згради Владе вртео ТВ канале и схватио да га први пут у новијој историји цело вече нема ни на једној националној фреквенцији, јербо све зна, једино не зна да пева. А концепт ТВ програма европске Србије, од РТС-а од Пинка, био је осмишљен тако да су у њему могле да учествују само особе које знају све речи песме “Иде Миле лајковачком пругом”, све баладе Џеја Рамадановског и комплетан репертоар Хариса Џиновића из ране фазе.

– Увежбати за следећи дочек две до три песме Џеја, Саше Матића и Мире Шкорић. Под обавезно научити “И тебе сам сит кафано” од Хариса, а нарочито “Моји су другови, бисери расути…” од Бајаге!” – записао је премијер Вучић у лични тефтер са плановима за следећу годину, болдујући тајни рецепт за освајање новогодишњег телевизијског програма европске Србије.

И сам је више веровао у Божић Бату (Гашића), него у Деда Мраза, док му портир није јавио да овај управо хита ка његовом кабинету.

– Имао сам исти такав џак пре три и по године! Био је пун гласачких листића. Ја, знате, више верујем у моћ гласачких листића него у моћ новогодишњих пакетића – рекао се премијер када је угледао Деда Мраза са џаком на улазу у кабинет.

Сетио се и како је пре неки дан урлао на Кори Удовички када је чуо да има план да подели пакетиће, јербо је његов реформски концепт јасан – ако је смањио пензије и плате онима са правом гласом, који ће мој пакетићи деци, особама без права гласа. “Нек им купе баба и деда пакетиће, ко их шиша” – укорио је Кори.

Онда је отворио пакетић и осетио пријатно тутњање притиска 300 са 200.

– Шта је ово!? Деда Мразе, па ви нисте нормални! – запањио се премијер Вучић када је из пакетића извукао Ољу Бећковић у пратњи хора Viva vox.

– Зашто!? Па зар нисте пре неки дан рекли: “Недостаје ми Утисак недеље”. Ја испуњавам жеље! – рекао је Деда Мраз, коме нико у каријери није рекао да није нормалан, а нико у каријери му није рекао ни да му се не свиђа поклон.

– Ма дајте, бре, човече! Први пут у новијој историји наш народ чека 2016. годину, а ви ми доносите Ољи Бећковић у пратњи хора Viva Vox! Па је л’ знате да сам ја ту банду растурио ко бугарску скупштину – рекао је премијер, пре него што му је Синиша Мали јавио да су Бугари управо ушли у Дом народне скупштине јурећи Лепу Брену за аутограм.

И тако је то било…

Синко, чувај се бркатих жена и ћосавих мушкараца – знале су да кажу наше баке, прабаке & чукунбаке, те није ни чудо да српски народ и дан-данас натполовично верује у Деда Мраза. Пола Србије живи под паролом “Будућност у коју верујемо”, а друга половина под геслом “Деда Мраз у кога верујемо”.

Кад смо били мали Деда Мраз је био наш зимски херој – нисмо примећивали ништа сумњиво чак и када бисмо осетили да базди на неку домаћу брљу. Или када би крајичком дечјег ока, такозваним периферним видом, приметили да Деда Мраз много личи на оног комшију са трећег спрата.

– Јес’ ти то чика Жико? – питали бисмо Деда Мраза.

А чика Жика, онај комшија са трећег спрата, дубоким гласом би одговарао: “Који Жика? Хо-хо-хо…”- хохохокао би Жика, поделио пакетиће, стукао две комовице које је кева спремила за облоге кад имамо температуру, и отишао даље.

Деда Мраз, наиме, никада није баздио на кока-колу. Тако да, кад смо били мали, нисмо могли да посумњамо да је Деда Мраза измислила управо “Кока-кола”. Могли смо да се кладимо да је Деда Мраз изум креативног тима неке фабрике лозоваче, комовице, пелинковца или шљивовице. Ко би рекао да је доброћудни дебељко кокаколичар?

Тек, кад смо порасли, схватили смо да новогодишња атмосфера почиње када “Кока-кола” лансира нови спот – из тих спотова дознајемо да је Деда Мраз, у ствари, камионџија.

– Па шта, сине! Камионџија је био и рахметли Елвис Присли – кажемо дражесним малишанима у сопственом власништву, јер нас у последње време ништа не чуди. Чак ни могућност да је Деда Мраз висококвалификовани керамичар.

– Али, сто му громова, где су му ирваси? – питају нас малишани, створења која знају бити далеко бистрија од нас.

– Ајд, марш у собу! – одговарамо на ово логично питање педагошки.

Деда Мраз, примећујемо и ми одрасли одокативно, уопште не вози санке, него има цео возни парк шлепера којима развози “кока-колу” у паковањима од две литре, пола литре, те у конзервама. Кроз беспућа којима Деда Мраз вози абнормалне количине “кока-коле”, путеви су беспрекорно очишћени, тако да до последњег дана старе године нисмо сигурни да ли ће он уопште стићи у Србији.

Да је стигао у Србију, поверовали бисмо једино уколико се појави “Кока-колин” спот на коме је Деда Мраз са колоном шлепера заглављен на магистралном путу Ваљево-Лозница или на аутостради код Фекетића, где му у помоћ пристижу тенкови и онај овлашћени државни волонтер Горске службе спасавања.

Српску љубав према Деда Мразу прва је провалила Демократска странка па је једног његовог двојника држала целе четири године на функцији премијера. На његово место сплетом невероватних околности, међутим, дошао је Ивица Дачић. Он, пак, уопште не личи на Деда Мраза, више подсећа на распеваног ирваса, али је сплетом још невероватнијих околности рођен 1. јануара. Тако да смо после премијера који личи на Деда Мраза, добили премијера кога је, очигледно, пре 50 година донео Деда Мраз лично, јер је промашио пут за Ниш и завршио у слободарској Житорађи.

А онда је стигао Деда Мраз у кога верујемо. И он је прво баздио на неку четничку брљу, а онда смо схватили да је маркантни кокаколичар. Странку је, истина, направио од веће скупине ирваса. Његови ирваси знају да вуку санке, али је проблем настао када су помислили да сем што знају да вуку санке, знају и пут.

Срећна Нова година!

 

Драгољуб Дража Петровић

 

(Извор: Н1)     

ДруштвоКултура

Промоција часописа „Стварност“ и годишњака „Бакићевац“ у аранђеловачком хотелу „Извор“: ЗАДУЖБИНА ЗА НОВЕ НАРАШТАЈЕ

IMG_1830-Додељена признања Удружења „Павле Бакић“, међу њима и „Витез Павле Бакић“, које је припало Ђури Милекићу

 

У аранђеловачком хотелу „Извор“ представљени су нови број часописа „Стварност“, годишњак „Бакићевац“ и две књиге Ђуре Милекића. На свечаности тим поводом, како рече мр Драган Тодоровић, сабрали су се људи из града под Букуљом, Тополе и Смедеревске Паланке. Именом и презименом поменуо је Дејана Црномарковића, власника, и сараднике „Паланачких“ Драгољуба и Милоша Јанојлића. За Црномарковића је казао да представља бритко новинарско перо, поменувши  при том да му је у години на измаку изашло грчко издање књиге песама. Бираним речима поздравио је и керамичаре Ружу и Рају Николић изневши при том да је баш захваљујући Раји, настао  медаљон  с ликом последњег српског деспота Павла Бакића,  који је столовао на Венчацу. Подсетио је да је установљено  још једно признање Удружења „Павле Бакић“ – „Витез Павле Бакић“.

О часопису „Стварност“ говорили су Живадин Стојановић-Жис, вишегодишњи уредник „Рада“ и један од прва два члана Редакције „Стварности“, Мирослав Живановић и Слободан Марковић. Тодоровић је при том казао да се овај часопис својим садржајем обраћа управо људима – ствараоцима и бави темама  које друге не дотичу. Тако је, поред других личности, IMG_1827Мирослав Живановић у најновијем броју описао тројицу аранђеловачких спортиста и укратко подсетио на њихове каријере.

-У овом па ни у претходном броју нисам  написао ни један текст, али сам с вама из све снаге – огласио се Живадин Стојановић-Жис, нашаливши се да није баш тако вредан као Драган Тодоровић, частивши га титулом највреднијег  човека на свету. – На нама је да читамо ово што сада млади пишу, јер на њима свет остаје.

Тодоровић је веома спонтано и на допадљив начин, не држећи се круто замишљеног протокола водио ово вече, па је тако обелоданио и присуство Чунге Лунге из опленачког села Винча, који је својевремено направио робота за лоцирање лисица у јазбинама. Чунга Лунга се  бави фотографијом, видео-записима, летењем, производњом поврћа, ракије… Својом биографијом, приметио је Тодоровић, овај човек се сасвим уклопио  у концепт „Стварности“.

IMG_1828Место за столом представљача потом је заузео књижевник из Брезовца Владета Коларевић, који је говорио о другом броју годишњака „Бакићевац“, чији су издавачи Удружење „Павле Бакић“ и „Стварност“. Нови број се – није пропустио прилику Драган Тодоровић да и то истакне, појавио пред читаоцима захваљујући финансијској подршци локалне самоуправе. Казао је, уз то, да је недавно формиран и Архивски фонд  „Павле Бакић“ у коме је похрањена  грађа намењена младим и неким будућим истраживачима и осветљивачима лика и дела последњег српског деспота.

-Кад је „Стварност“ обелодањена, ја сам се дрзнуо да јој као сарадник будем под туђим именом обележен као Алекса С. Жунић, срески шпијун у пензији, који у оно доба беше понизан свакој  власти, а колико видим, ништа се ни данас није променило: ја сам остарио, а што рече Иво Андрић, кад дођу зла времена, паметни ћуте, будале говоре, а фукара влада – започео је излагање Владета Коларевић.- Част ми је да сам од бога, својих  родитеља и мојих учитеља, обдарен да истражујем наше усмено и епско наслеђе… Стицајем околности Бакићевац, Градина на Венчацу и Бакића врело, мени су познати још из дана детињства. Колико сам само пута у оскудној одећи, корачајући до школе у Бањи, успео да се згрејем на Бакића врелу, које су данашњи нараштаји унаказили и то природно добро одвели у неповрат. Колико су ме пута бањанске гуске задржале па сам каснио у школу, јер су умеле тако дивно да „зборе“ и да тако претражују ту митску  прошлост Бакићевца. Ово што смо на неки начин, скромним средствима општине прибрали, довело нас је дотле да смо на трагу да та предања и усмене догађаје у будућем времену и потврдимо. Мило ми је да нас је овде IMG_1832Бакић окупио, а самим тим и Србија, које се данашње генерације стиде и тешко је од кога чути да ову Србију на издисају треба спасити и од нас самих, од нараштаја који су залутали у историју, а да ни до каквог знања и културе нису дошли.

У наставку ове пријатне вечери у прелепој сали „Београд“ хотела „Извор“, Тодоровић је истакао и издавачку делатност „Стварности“ у оквиру које је објављен и роман „Окоштавање разума“ Слободана Тодоровића Токија, писца и још једног члана редакције „Паланачких“, који конкурише за овогодишњу „Нинову награду“.

Драган Тодоровић је, затим, „прозвао“ Дејана Црномарковића да укратко изнесе утиске са промоције своје књиге песама у Грчкој.

-Пре свега бих се захвалио Драгану Тодоровићу на лепим речима којима ме је представио, а потом и да ми је задовољство и част што стојим пред вама и што имам прилику да вам се IMG_1847обратим. Промоција моје књиге у Атини превазишла је очекивања, била је заиста на високом нивоу, чему су допринели место одржавања, људи који су представили књигу и састав публике. Срећан сам што су грчки медији лепо забележили тај догађај и сматрам да сам на прави начин представљао свој град и државу – рекао је Црномарковић.

У наставку свечаности представљене су књиге Ђуре Милекића, а потом су заслужним појединцима уручена признања, међу њима и двојици чланова Редакције „Паланачких“ Драгољубу и Милошу Јанојлићу. Обелодањени су и добитници   награда литерарногIMG_1843 конкурса  Удружења „Павле Бакић“, који је организован у ОШ „Душан Радоњић“ у Бањи. Комисија у саставу Марина Вуколић и Данијела Николић, наставнице српског језика, и учитељ Милун Чоловић, прегледавши свих 18  приспелих радова, прво место доделили су Јани Мрљеш, друго Катарини Шћекић и треће Луки Вуковићу.

Новоустановљено признање Витез Павле Бакић припало је Ђури Милекићу, аутору „Посланице последњем српском деспоту Павлу Бакићу“.