Варошке тандарије (Слободан Тодоровић Токи)

Aко је тачна теорија да су све приче већ испричане, илити исписане, онда, да се не лажемо, нема сврхе замајавати се. Ипак, важно је умети да донесеш причу. Форма, композиција, поступак, дијалог, нарација, хуморна симетрија, врцај апсурда, титрај приповедни…

Тишина приповедања те наводи на пут славља и пада писане речи. Из те тихости поскочи идеја. Надреалном харизмом закићена, да би постала то што јесте. Тај свраб осећају само бесмртни посебници. Идејом закићени. За уво. Оно је, елем, трговцима уназадним, служило, је ли, као кожни сталак за писаљку. Природније није могло.

Данас се плајваз-оловке, ако су потребне, друкчије стожирају. Друга су графитна времена.

Чеховљева изодавна идеја је да причу не обавезује решавање проблема, већ да га тачно дефинише. Због тога је важно на почетку списа поставити право питање, а онда полако искрено одговарати. Реч по реченицу.

Да ли вест о смрти удара као гром из ведра неба у свим значењима, порукама, сликама?

У Шумадији је, прича се, најсрећнији човек који се роди и сахрани међ’ повијеним скулптурама шљивовим. Која парадигма?

Кад бившег човека упакују у дрвени капут, за пут на онај свет, наметне се размишљање да живо биће није ништа друго до једно стабло које хода у шуми дрвећа. Усправно привезан за традицију корена. И родослова. И-тако! Та земаљска променада траје док у то стабло не звизне гром са небеса, као позивар. Из ведрине.

Био си дрво и у дрвету одлазиш.

Угризи вриска нас прате од трена зачећа, пре него што ћемо да се родимо, до испратка с оне стране живота. Разлика је што овај други поприма облике ридања и нарицања. Први је, их, слатка кукњава.

И у радости, мрзани, а и у жалости представе дух нас не напушта. Такав смо народ. Поднебески!

Зарад главне приче да се вратимо у време сахрана, у нашој Паланчици, по кућевном обичајнику. Капела на гробљу није била, ехм, ни у петогодишњем плану.

Куку, леле, упокојила се власт, то јест, општински инспектор, ене, баук-варошанин, Миле Цинцаревић. Туга певуља тихо. У себи. На средини собе, на столу, лежи бивши човек, а некад је, комшо, на тим даскама обедовао са животном другом. Целог живота су сами гледали у два тањира. Удвојено. Једном је, десило се, жену повалио на ту чворновату дрвену кртину. Онако, из сласти. Сад, она подбочила главу десницом и чамово зури у леш. Струјање мртвоковачко, еј, као да није заметила. Из зјапа ноздрва испустила је загрц издах. Изгледао јој, на пречац, из хоризонтале, да се канда малко подгојио. И подбрадак зановио. За један згужвани наставак. Разрогаченог видела мерка је њен полован муж и као да хоће да јој рекне – шта чекаш? Закукај, бре, већ, једном. Одмах се дала у тужну запеванију. „Јој, Миле, како ћу без тебе? Милеее, што ме остави да тугујем? Шта да очекујем сутра, Миле мооој? Љубави моја, што и мене не поведе? Јој, Миле, мила моја прошлости. Куку мени, до Бога милога. Шта нас стрефи, Милеее мој? Кућо моја. Животе мој. Туго мојааа. Јооој!“

Вест се рашчула по комшилуку, па жене навалиле да се, оно, нађу у невољи. Ваља се. Износи се пићалук за обичајнике, а они само што нису почели да долазе. Српски је то. Треба и храна да се спреми. За ноћне чуваре упокојене душе. Дугачка је ноћ, а до ноћника много тога би требало урадити. Прво, покојник би ваљало да буде пресвучен у најбоље рекло. Кад одлази Богу на истину да је чист и углађен, друго, да му се завеже марама повезача испод браде са чвором на темену. Да, је ли, држи језик за зубима. Доста је за живота придиковао. Ако је за вајду. Треће, кад га положе дотераног на славски астал да му неком узицом завежу прекрштене руке на трбуху. Тако мора да се о’лади. Жене се испраксовале. Знају то. Све редно. Никако друкше. Кад се дошло до трбушастог веза, редуша, којој запала ова рабога, пита уцвељену љубу:

-Је л, еј, комшика, како Милету да увежем прсте? Јал на чвор, мртвачки, јал на замку?

Удова се убија од кукњаве. Не чује запиталицу. „Куку мени мученици, шта сам згрешила господу миломе да ме раздвоји од мог Милета? Миле, мукооо и срећооо моја, води и мене на онај свет. Да се одморимо зај’но, к’о што смо до дана данашњег све зај’но радили. Шта ћу ја на овом свету без тебеее, лепото мојааа?“

-Јел, мори, ти мене не констатујеш. Како, бре, да Милету увежем руке? Оћеш на чвор ил’ на замку?

-Какве то везе има? Јооој, где ће ми душа?

-Има! Ако вежем у чвор нећеш моћи да се удаш.

-Куку мениии мученици, јој Миле, на замкууу?

Опричавању у кафићу никад крај.

Углачано подне се запржило у каменој улици.

Oмладинске радне акције започињу свој дењак слик историје 1945. године на Црном врху код Бора где је 1.630 омладинаца и омладинки, од јануара до марта, радило на тридесетак степени испод нуле, да би, еде, насекло и железницом отпремило, ударнички, више од десет хиљада кубика огревног дрвета. Да би у томе успели морали су најпре да изграде део пруге до града бакра. Мучаљивост до зла бога милога.

После тога ентузијазам није престао. Напротив, као да се запалио, млади су се латили алата и уз другарску песму „Да нам живи, живи рад“ орно кренули у распевану изградњу путева, мостова, пруга, фабрика, насеља…

Гладне године 1946., од маја до новембра, одржана је прва савезна радна акција. Радило се на изградњи пруге Брчко-Бановићи. За само шест месеци 62.268 акцијаша је изградило деведесет километара пружне трасе и пробило, уф, три тунела. Две године касније почињу радови на ауто-путу који шаром врлуда дуж целе Југославије. Од Љубљане, по старини, емонске, до Ђевђелије, вардарске. Онда, шљис-шљас, освајање мочваре с оне обале реке Саве и изградња Новог Београда.

Омладину ношену жаром патриотизма ништа није могло зауставити. Прштало је на све стране. Заорено!

Изграђено је, батке мој , шеснаест пруга, једанаест, гле, великих фабрика, „Иво Лола Рибар“, у Железнику, Фабрика каблова, у Јагодини, Ваљаоница бакра Севојно, Магнохром, у Краљеву, Фабрика аутомобила „Црвена застава“, у Крагујевцу, пет хидроцентрала и нема смисла да ређам даље. Око два милиона акцијаша је калило жуљеве у педестогодишњем периоду, да би 1990. године било одбачено, као ничије детенце, братство-јединство, а из његових руку лопате и крампови са радних акција.

Та слојевитост није била пука сценографија једног времена. Елан је севнуо разнолике идентитете. Замлађена енергија није расула зној по ничијој земљи и у томе је сва вредност таласног чињења. Актери државног глумишта су запљускујући засекли време, сценски простор и године, али, не лези враже, „Времена се мењају, успомене остају, а где смо ти и ја“?

Запевале су се неке друге песме.

Какво нам је било братство такво бенаво испаде и јединство. Mo’ш мислити!

Преживели малобројници се, колико вијугав мозак служи, ако не пре, првог априла, на дан акцијаша, присећају јутрења, ударничке норме, љубља и повечерја у насељу, па, уз пола бело, пола вода, жуборе речима.

Тја, добра стара времена.

Проседи печат је оставила и Бригада ветерана из Смедеревске Паланке. Уздуж и попреко.

На једном орук зборишту младости, као очигледни примерци учитељице живота, уденули се и ововарошки времешници. Живот у насељу тече к’о мед, по зацртаним правилима. Омладинац и омладинка су акцијаши и тачка. Никако оно друго. То нема. Сад, ако се здеси морало је крадомице. И ово нема благе везе са даљом причом.

Елем, вечера се у трпезарији. Напољу неко време, меша се претежно са шућмурастим. Нит’ ‘оће, нит’ неће. Базди досада, ал ред је ред. Бригаде улазе по распореду на заседак. Распевани дођоше и ракијави ветерани. Шта ће да буде на јеловнику? Ослић! Ене-дер! Од рибе се нико најео није. Ни вајни Казанова. Натего ћар вајду. Сретен Торбица Трца је први лизнуо печење из воде, па куван кромпир са црним луком, жваћка, некако, ситно вилично, колута русофилски очима и заусти:

-Ови, бре, немају појма како се спрема ослић.

Около њега цвет грађанства мале вароши, осматра будно, што мир-тањир, што Трцу. Јовица, Бранко Шиља, Срба, Дуле, Милутин и остали налакћени о дрвени астал, као ђачићи, зуре у педагога. Очекују подуку.

-Риба се прво опере. Из неколико вода. Онда се просуши. Оштрим ножем, то је најбитније, алат мора да бриди, се одсече глава, па реп. То се, дабоме, одбаци. Има ко мрси отпад. Онда се дуж трбуха распори, али пажљиво, да се не посечеш и прстима се изваде унутрашњи органи. Педантно и уредно. Риба то захтева. Са њом нема журбе. Онда се маказама сецну пераја, ако их има и опет се испере. Расек се затим посоли, па зачини белим луком, першуном, мирођијом и лимуновим соком. И ту није крај. Наређа се у науљену тепсију, па се узме крпа, отвори се рерна, гурне се тепсија, затвори се рерна, забаталиш крпу, укључиш дугме на 250 степени и печеш је једно двадесет минута. Док се то крчка ти отвориш прозор. Ширимице! Из рерне се, већ, осећају, ах, мириси, сачекаш још малко, па опет узмеш крпу, отвориш рерну, извадиш тепсију и све проспеш кроз прозор. У материну!

Из насеља се зачуо поклич: „Трипут ура за ОРА. Ура, ура, урааа“!

Кад, некако с пролећа, продужени дан разрогачи видело, тешко је пробудити се у маху. Зајутрено паперјаста освеженост силејџијски се увлачи кроз размакнуте ролетне. Хтела би, е, кавгу. Донекле разбуђен лешкарим, на плећима, са рукама испод главе, зурећи у белило таванице. Размишљам крмељиво-црно о древној игри фигурама и увек ме сврби иста прича. Премештам је по ко зна који пут. Из ногавице у ногавицу. Хоће, то, кад се навади. Нарочито у окруњеним годинама.

Казаљке живахно куцкају нову сатницу.

На језику староперсијанаца реч ,,Shas“, преведено на нашки, значи Краљ. Из те основе би ваљало поставити потку о настанку древног назива за велеумну игру на шездесетчетири поља. Гледано, уф, јел еј, политикантски, са видиковца Министарства пољопривреде, колики би то, братац, ливадски посед био. Ихааа!

Легенда приповеда како је набуситом персијском Краљу живот, у једном бенавом трену, постао несносно слинаво досадан. До самоубиства из заседе. Чак! Следује запиталица. Како, ене, то може да се догоди једном, бре, Краљу? Наједен је, напијен, наратован, напаметован, наљубљен и, још, прељубљен… У мучаљивом неиздржу је обећао неограничену награду поданику који га поврати у живот, а тај пријан би требало посве да измисли штогод што би заинтересовало његово јадовано ништавило и краљевску досаду. И-шта? Вест се разазнела широм свег краљевства. На све четири сгране. И седам странпутица.

Одговор ниоткуда. Ни да запахне залетелим словесом. Одједном, као моћни послатак, у недоба се појавио религиозни Заратхустра са шаховском таблом, може бити, испод мишке. (Примедба аутора). Додуше, била је нешто друкчија од данашње. Због, е, раздаљине годова нисам сасвим сигуран да је, баш, мишицом придржавао. И, гле, кренуо је, по ђачки, да учи Краља правилима нове игре. Не лези враже, височанство се, ехм, прво размрдало, па разбудило, на једну, па на другу жмиравост, те тако поскочи на ноге лагане. Да га не препознаш. И дворјани се дали у живахност. До болне шатро радости.

По оријенту, шаховска плоча са наизменично бело-црним квадратима наговештавала је вечиту битку духа и материје. Даље, беле и црне фигуре се супростављају у жестини коју играчи воде. Црни Краљ је у одори зле наопакости, а бели је његова антитеза и он је оличење бића. Дакле, у борби за опамећивање, надмећу се биће и звер у нама.

Необећавајући свраб.

Љута битка између добрих и злих људскости је вечити сукоб, и дан данас, кад имамо и оно што немамо, хтели ми то да признамо нашем намћорастом егу, или не.

Обрни-осврни истота траје.

Данас нам је жаомица што више нисмо престоница памети на шездесетчетири црно-бела поља, а били смо.

Еееј, шта би нам усфалило? Ништа!

Сасвим случајно, 1945. године, родио се, у Белом граду, намерно, најпаметнији Паланчанин. Од седме године је почео да игра шах. Све до занебесане сеобе. Сад, пази овамо, остаје присет. За покој души.

Клуб мислећих ритера из наше вароши, у зениту, је

био шест пута вицешампион, охој, Југославије. Штета је што нам се није, ко бајаги омакло, бар једаред, да будемо шампиони, али, боже мој, памте се и ови резултати. У строју све ведете, од Милунке и Алисе до Дулета, Шоће, Драгутина Шаховића и Ивана Немета.

Велемајстор, наш Слободан Мартиновић је, још, за живота ушао у историју, јер је, можете мислити, одбио Карпову понуђен реми. Онда, на једном великом турниру око њега се окупиле, сред паузе, лепезно шарене, одевене у згодност, младе шахисткиње из белог света. Трепућу гледајући у њега као у српског Зевса, он, онако згодно шармерски, а умео је, јер је то била традиција његове породице, чаврља врц ситно са Бразилком, Шпањолком, их, Рускињом, их, их, Мађарицом…

Женствене опчињености се не даду објаснити.

Посматрала све то, из ћошка омраченог ресторана, времешна, већ, велемајстор Милунка Лазаревић, па ће запрепашћено да приупита председника клуба:

-Шефе, како, бре, овај Шоле комуницира са овим женскицама, а не зна језике?

-Е, Милунка, у његовим годинама, што каже, овај, уопште није потребно знање језика.

-Како, то, мислиш, шефе, није потребно?

-Па, хе, хе, тако, мислим…

-Хајде, дорекни се, баш ме занима.

-Знаш, мало ми је непријатно.

-Слободно, шефе, нећу ја никоме да причам. Знам да чувам тајну. То му дође као шаховско затварање.

-Он, видиш, не мора да зна језике, јер, овај, што каже, има доброг тумача.

Био је то најбржи мат у шаховској историји.

Док ледени ветар зија опустелом кам-чаршијом паланачком сећање нам, у промрзлотинама, урезује затегнуте ожиљке квргавих успомена. Леледувни ветропир слућено навалио, ни за шта, да суши кристалне усне, а са њих и водицу чаробних одоцнелих сећања на прве пољупце. И још које шта, а свашта смо претурили кроз ливаду памћења. Припрема нас на нови сажетак згаснућа. Ил’ освитак. Можда? Да ли се сећање може одбацити као сувишно? Тешко је то објаснити живом бићу. Ипак, свако, од варошана, мора да испије и своје горко пиће покоре. Ил кајања. Нема фајронта без плаћеног рачуна.

Свако дело на видело.

Софра је увек испред пламосјајног огњишта над којим виси бакрач, са мирисом јаније, около, на земљаном поду, троноге седаљке за чељад. Са унутрашње стране прозора осећа се оставштина јесењег мирја градине. Насред софре место за бакрач. Деда изломио погачу, снаја поделила земљане ћасе и дрвене кашике, баба Видуша припоставила бакарно грне, мушки сукнули запаљиву водицу у ожедњало грло и вечера може да започне. Уз ‘рану иду и скрушене тмуле причине, које су надживеле своје дотрајало време. Из укрћене кошчате прошлости.

Лампа, са поцепаног дувара, цупка гасне титраје. Накратко севне, па утихне. Сенке се дунђерски заиграле уз отперјали присет. Трче, ене, и по плафону, а ћуте, рођо, најважнију причу, коja je привезана за дирек.

Елем, баба Видуша је живела у такво старовинско време. Њене казиваче се и данас допричавају. Манџукала је, ене, како су на чаршијском ободу ‘Асан-пашине Паланке, на имању, уз ђерам живела три брата и отац. Осморо руку кад ради кућа мора да напредује. Али, боже мој, дође време за женидбу. Ожени се један, па други и на крају трећи брат. Сви им завидели. Цела варош. Кад удруже и женске руке где ће им бити крај? Прошло време, а жене, ко жене, удариле у неке зачкољице и врцаљке, па држ’ тамо, држ’ овамо, не излазе једна другој на очи. И што је још горе посвађаше оца и рођену браћу. Одједаред онемели. Ни реч да зуну. Ич! На крају су, зарад мира, морали да се поделе. Оно, док су били у заједници, један пар волова је радио све. Сад свакоме требају волови. Некад били газде, одједном постали сироти. Кад оголели, заметну се свађа. На смрт! Најмлађи брат, у хватању за гушу, потегне кратеж и убије најстаријег. Причало се, после, како ће његову душу да поједу вампири. Једне године, после жетве, дао он жени брашно са покојникове првине да умеси ‘леба. Касније, жена му казује чудо невиђено. Месила је, каже, тесто, месила и опет месила, али тесто неће никако да се умеси. Ни да чује. Све је пробала, ал’ џаба. Први род са братске њиве није хтео да се умеси.

Тако нам је то заденуто.

На овоме белосветском свету има места за све. И добри, и милни, и злице и злајавци, сви могу да се џилитају у памети, до пупка, и у смраду одназатке, али наш Бог је милостив. Ех, колико се напраштао. То само он зна. Да се сви на овом свету воле и поштују љубав не би била потребна. Па, јел није? Оно и злице су људи, само што они, за разлику од оних других, говоре са пеном на устима, али, без реметке, о свим душама свевишњи води рачуна и то, бре, није могла ни Вождова Мала скупштина, у Паланци, да промени, а камоли ови данас, али, рођо, све има свој крај, па и баба Видушине приче

И њој долетела бела пчела.

На крај вароши, даље су њиве, у нахереној блатари седела је на постељи од суве сламе, заваљена на високо узглавље, кукуљава старица. Мучи је сипња. Поред ње су пословали снајка и син.

-Како ти је сад мамо? – упита снајка.

Видуша ћути. Укочила вид. Не одговара. Нит збори, нит ромори. Сам’ кашљуца. У ратама.

-Иди у першун! – добацује син. Подај јој, нек сркне малко те наше вруће ракије. Мож’ да се поврати.

Младица пружи ћасицу, старица гуну гутаљ, два и, гле чуда, живну. Са збрчканог лица одлете жутило. Вид доби нови глед, а душа јој се запекла у џгољавост, па никако да се одвоје. Као кроз сневак причала је загрцнуто како су Турци, ту поред Јасенице, закопали живог ‘ајдука у земљу. Само му глава гледа из травуљака. Кад су је намазали медом одлетеше, у трку, на бедевијама. Онда се пчеле залетеле ко у вршку. Човек цвили, шкргуће зубима, режи, ал’ слаба вајда. После је, случајно, наишао други ‘ајдук и о’секо полумртву главу од затрпаног тела. Скратио му муку. Ко баштован главици купуса. Гледала је, каже, и набијање на колац. Вратиће се, рекла је, њено време, само, без Турака и закопчала душу.

Кад, оно, гле, вратили нам се и Турци. У серијама. И то са Сулејманом.

Прве причине о изградњи гвозденог пута, у Србијади, заподенуте су, ене-де, у Милошево време, још 1838. За тај посао истолкован је путеводитељни акт између Попичителства Финансије, у име Правителства Србског, с једне и господом: Клодом Буилоном и Клементом Рером, у име Француско- Сербског друштва, с друге стране за, је ли, постављање гвозденог друма од Милановца до Брзе Паланке. О исправности ове објављотине сведочи текст „Гвоздени пут и паравоз“ објављен у Пешти. Тачније у Сербском народном листу. И-шта? Све скоцкано, али чабар, мој Брајко. Когод и тазевина „Јужни (про)ток“. Е, сад, нећу ни како ја хоћу, ма ме коштало ко светог Петра кајгана. Тако! Изнесак је требало да кошта 633.822 рајнска талира и 12 гроша, ал се изуметнуло. Скроз на скроз. Кнез Милан Обреновић је 3. јула, на врућ дан, 1881. године сребрним будаком забудачио почетак шинске градње, од 243 километра, на релацији Београд-Ниш. Животопис од мене почиње. Остало иш, а ми, правац у Ниш. Јакако! Стигла је и прва локомотива, да вуче вагоне за градњу. И кренуло је 23. августа 1884. године прво возно клопарало у земљи Србији. Двестотине путника, загвожђених смелника, је путовало, укмећено и упарађено труцкаво, до повраћања, ако, мож’ бити, не седиш у правцу кретања, у две композиције, у размаку од четири минута.

Тако то беја. За првину.

После је дошао унапредак. Иза поштанског вагона је прикачен вагон за мајке с децом, па прва, друга и трећа дрвендекаста класа и терааај. Путуј Аго куд ти драго? Може и повратно.

Напољу јесен. Разгоропађено влажна.

Маневарка погурује у уназадак, на први леви колосек, у престоном гвозденом чворишту, путничке вагоне, који се, ене, ухватили чврсто један за други и држаће се, тако, другарски, до Ниша. Путници, с југа, ускачу јуначно. Да заузму места. Што да се стоји, кад може да се раскомоти уморено телесо, од јутренице данашње, да се изују ципеле, дотегну знојаве чарапе и подигну уморне ноге, ослобођене запертланих стега, на другу дрвену клупу. Има још цео сат до поласка гвоздене грдосије за Раљу, Младеновац, Паланку… Нелагода је да се стоји. Оно, сели би сви и без ускока, али такав смо ми народ. Све се нешто плашимо да нам неко нешто не закине, па гууурај. У згомилавање. Један преко другог.

Елем, у тој чаробној згужваности, напуњеном природним мирисима протиче чекање да локомотива за вучу удари гвоздено и помери, за малкице, поређаност. Онда је полазак на видику. Који полазак? То је свечарски повратак опанака, гуњева, антерија и празних котарица у завичај. Са новцем у закрпљеним џеповима. Занесени у своју здраву сујету гледају у празно својим загипсованим погледима. Међ’ њих засео чила са ордењем на џепчету од отрцаног сакоа. Из те рупе извирује ланчић за сат, трбушасто закачен за ревер. Около њега наређане оловке. Алат за писање. Кадикад се раскошно насмеје да би показао један плехани зуб. Он, ехеееј, казује стихотворје зажеђеном публикуму. Они слушају. Мушица, да је има,

чула би се. Уз шарм овог чаробњака из воза престају сва друга размишљања. И брижје! Уосталом, сви ће стићи кућевном басамаку изморени проводима.

Чекање писка за полазак се задангубило.

Погледи запрти у чаробњака, а он везе. Везиљаво:

„Једно младо момче,

Запитује девојче,

Да л си дугме раскопчало,

Бил се са мном поиграло,

Да ти недра закопчајем,

Јел те душо не познајем“.

Мушке главе се смејуље у аплаузу, а жене се, еј, кисело погледују, испод ока, од безобразног дејства. Осећају ту злину. Жене су увек… Чаробњак тера даље:

„Кад ти видо чарне очи,

Срце моје да искочи,

Руку пружи’, тебе дирну,

У мал’ душо не погину,

Мисли цура у недоба,

Неће смети ни да проба,

У мраку ће сама доћи,

Да је љубим до поноћи,

Од поноћи нека бега,

Само мати да не гледа,

Драги јој се усладијо,

Што је цуру навадијо.

Ову песму оплакала наја,

Саставио из Глибовца Влаја“.

Кочнице зацијукале варничење. Пааалааанка – виче онај што буши карте. Погачице са киселом водом – чује се из мрклине.

Од ласних староварошана, кадикад, не остане ни фотографија, ни писаница о варошком збивљу, ни омиљени предмет, чак, ни кућерак, где се живело, како-тако, а сваки живот може да стане у један роман. На крхотинама непостојања задржи се убледела прича. До некле. И то је све. Сад, ако неко то не запамти словесима, оде маст у пропаст. Где смо живели? У нигдини! Као да се никада нисмо радовали, смејали, плакали, љубили, подавали… Тужна је то сага.

За Нају се зна да је живела, са мужем, у нахереном кућерку покривеном ћерпичем, на ободу главне улице. Пород нису имали. Због тога су, ваљда, били упућени једно на друго, више од оних што гледаху дечју трканију у авлији. Живели cу у сопственом миру и тишини, све до мобилизације мушке главе. Војна их раздвојила. Судбина редова му, као многима, затурила траг. Ни абер да се довуче. Ништа! Када је потписан крај убијања и клања, Наја је сваког дана чежњиво гледала низ улицу. Само да ми се врати са главом на рамену, макар и без оба ока, мислила је у ишчекивању. Дани се отегли к’о гладна година. Заинат. Време се камарило. И зиме. Нико ништа да јој јавне. Слутећи рђавост, Наја се забулила црном марамом и самује у кућерку. Кад би знала где су му кости остале, пренела би их свакако. Да може на гроб да му оде, свећу да запали за покој душе и сузу да пусти низ образ. Његова љубав је једино богатство које је имала. Остао јој само чемер и то патрљак. Живот је претворио у сен која се опире лахору, без мириса тамјана, за подушје. Када се ноћ делила од дана осећала је некакву чудну узнемиреност. На почетку. После је и то, у снености, оронуло. Није умела да прочита те поруке. Ко би то, пa, знао? Удова, без усмрћеног војника, је отаљавала сопствени живот. У верној осами. ‘Бем ти судбу.

Спомен несталима се шћућурио у лакоту заборава.

Деценија дрмуса плодове природе.

Тог јесењег јутра, после завежљаја година, док се слана блеси руменим зракама, појави се, на басамаку, оронула, од патње за завичајем, ненасита човеколика сен њеног живота. Закрилила га жудним рукама, као птица своје птиће. Читавог дана су плакали. И ћутали. Неверица им се подвукла под смежурану кожу.

Објављотина није била за народ.

Нису сви што носе оружје и униформу јуначине. Посебно другопозивци. Људи су то. Од крви и меса. Његов ороз никога није пресамитио. Због тога је мирније спавао. На самом почетку ратничке халабуке, у ноћном збрљу, је заробљен и под хитно депортован у немачко заробљеништво. Кад га је здравље заклецало пожелео је да се врати. И то је то.

Наставили су поодмакли заједнички живот.

Наја је одмарамчила црнило.

У само предвечерје Другог светског рата његово здравље је нагло попустило. Ситно кашљуцање је цепало утробу. Окупацију је дочекао у кревету. Црнило се, опет, надвило иад Пајом. Ал џаба! Не може да се умре кад се хоће. Мора да се чека уречени дан. Кад анђели дођу. За одводак. Жив човек у чернозем никад није отишао.

И би та коб кад те живот неће.

Дани се накамарили. У окупацију. Онда, забрана за излазак из кућа. Полицијски час. Седи где си, закачамачи се и чекај да сване нови зрцај варошких зрака.

У први мрак удара неко на Најина засунута врата. Успореним корачјем сени се довукла. Скинула је засун, звирнула и пала у несвест. На басамаку су стајала три немачка војника. Еј, са машинкама. Један додаде оружје другару, узе бокал са стола и стаде водом да умива Нају. Једва је, некако, отворила очи. Онда је војник, из шињела, извадио цедуљицу. Видела је име њеног мужа и њихову адресу. Збрчкане боре на убледелом лицу ћутале су немуштим гледом. Онда је, једва некако, објаснила да је човек са тим именом сахрањен у прошлу суботу. Сад је војник пao у несвест. Његови га повратише и одоше. У журби. Сутра је занесвешћени ратник, опет у сумрак, дошао код Наје, без оружја, са Фрањом Кемпфом, преводиоцем за немачки језик. Сели су за астал. Наја је скувала цигуру. После првог срка, војник је зазинуо причу, Фрањо преводио, а Наја све слушала из сопствене сенке. Елем, кад је младачак позван у рат, мајка га је одвела у собу. Да му се исповеди. „Ти сад идеш у рат, ко зна како ће све то да се заврши, мораш да знаш једну истину“. Војник је слушао аријевски. „Ако те вртлог ратни нанесе у Србију, јужно од Београда је Смедеревска Паланка. У улици тој и тој, број тај и тај живи човек овог имена и презимена. Понеси цедуљу. За сваки случај. И запамти добро. Он је твој отац. Бризнула је у јец и пала ничице. Есесовска изгланцаност се овлажила.

Набубрела тишина је метрила уназадницу.

Ганутљиво.

Какве ли штете? У три речи, признање нашег пораза и нечињења, без самилосне оптужбе, али с вером победничком, да чинимо добробит. Шио ми га Ђура, илити, за чије бабе здравље јаје на око?

У кратком збрљежу, по нашки, ово ће бити приповест, у корацима, о (о)чајнику властохлепља.

Ене, беху белег времена, дужа од свог сен трајања. Зато се, ваљда и опамтила. Недобро и добро су, вазда, на овом брдовитом заталасавању саучесници. И учесници. Од кад је света и века. И српског соја. Не познајемо се данас, ни од раније, а знамо се изодавно, па се, тако, изјуначено спајамо. И раздвајамо. Братски! На очиглед друмовника олајисаног времена и похотљивог гледа комшике, прекотарабуше. Делише нас несреће, зато смо лако дељиви. Од оца Краља и сина Краља, па редом, тepaj, по нашки. До списка Краљице. Неко мора, у крило, да скупља сочне испљувке свог народа и пореских глава. Часно је живети у свету мртваца. Је л да? Море, тек после смрти има да се делимо. Тако ми главе на одсеченом рамену, доћи ће време да и ја, напокон, заседнем у општу драматургију балканску. Не скакући, унапред, опомиње посталгија за чињењем. Што би рекли држоглавници, с правом, не користољуби дигресију да скачеш са теме на тему, мож’ се угруваш. Овај свег и онај свет није исто. Далтонисто!

Еј, мори, свеуспомене су истота, добацује предак из заточеништва чернозема. Кад су последње спахије, уф,

напуштале ‘асан пашину Паланку није то, брајко, ишло, тек, тако потаман. Прво им, примерице, откупљивали имања, а послем и’ сачекивали, у бурјану, и бум! Да се србско благо поштено поврати. Ондак, ‘ајдуци допадну, код кулака, па ишту дукате. Бајаги да пазе на њега, од Србаља што преживеше међусобице и да мож’ мирно да спава. K’o заклан. Ви то данаске лепшије вичете, видим из печатоване ‘артије, „рекет“. Мртвог ме живо занима, из ког лагума ископасте тај реч, ал’ нећу о тим. Је л то није истота свеуспомена? Тако ти перчина, кажи роде.

Елем, данас се у Србијади живи раскошно.

У незнању.

Зналци су, попут претка Јованче Мицића, отишли у свет. Он се, незналац, вратио, а ови јок! Деца ће им, на глобусној лубеници, тражити мрву јадовне земљице на брдовитом Балкану. У таквим, е, брдима, Политика, од двадесетог октобра, 2014., на дан пушкољубља, ене, на првој страни, даје на знање: „У Србији се догоди десет разбојништава дневно, што је двоструко више него почетком деведесетих година прошлог века, показују подаци МУП-а Србије, од 1992. до 2013. године“.

У тај сепет свашта може да се тури.

Има се, може се!

Убиство једног новинара, другог, трећег… Нека се припреми следећи. Онда, самоупуцавање, по писцу, „На мртвој стражи“. Еееј, од Александра Македонског, још, војници се клали због друкчијег обележја, а у брдима велеградским, гле чудила, нова правила војничке службе. Пе-ес, ене-де, за Гиниса! Наш војник пуца, бре, у нашег војника. До упуцавања истог белега. На земљицу мајку.

И-шта бива? Ништа! Мукље од ништа. Коме мука, томе и срамота, изрек’о народ, а сви смо народ, што, пa, да не рекнемо. И народ, јел, има право говора. Оваквог или онаквог. Коме шта треба, нек се окористи. У кићанку.

И велики Књаз је такве истоте разврљавао.

„Ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога‘\

На друму, од рачанског хана, према Крагујевцу, има једно, охој, брдо. У зле дне, кад османлије напуштаху Пашалук, да се никада не врате, можда много касније, као инвеститори, неки смуцавац, из раје, уцмека спајију, ил’ агу, враг би га знао? Дојавили то Књазу, он ободе ата и са пратњом, под оружјем, откаса на вр’ брда. Код кмета. Распитивао се за случај, а cтpa’ га да се Турци не поврате. Сељани не знају чија је танџара, за вајду, собалила Турчина у зелену траву. Не зна ни кмет. Мук на земљи. Књажевска питалица се залеће по други пут. Опет-ништа! Слушај ме добро кмете, избистри главни коњаник. Дао сам ти штап да батинаш непослушне. Ако се, и поред тога, нешто рђаво збуде, штап ће радити по твојим чакширама. Доћи ћу, опет, за недељу дана, ако дотле не уфатиш шићарџију што уцмека Турчина бери кожу на шиљак. Ат је вриснуо од ударца у слабине и коњаници се, у топоту, изгубише. Сатница тапкала у месту, а Књаз дође у наречен дан. И? Милошу, тако ми поштења, не сазнадох име убице. Ни ја ни моји људи – утишањен страхом, једва одзбори кмет. Ако је тако, заповеди Књаз, обесите га о оно дрво, на вр’ висја. Једном речено, у ма учињено. Кмет-обешењак је данима висио на том висју, а народ је, од тада, вршку брда, наденуо име Висак.

Брдо се и дан данас тако зове.

За наук.

У откосу алавости, за благоутробије, „високи гост“, чуј, високи, а уопште није био висок, долази, са посејаном намером, да обиђе повелико село и Земљорадничку задругу на далеком гласу. Једнообразна партијска култура је тако, не тулећим пламом, налагала. С времена на време. Да се, е, сиђе међ’ народ, што да не, да се поједе какво јагњешце младо и мило, па, онда, пази сад, да се добро залије, пo нашки, рујним вином из кондира. K’o, прибогу, онај бркајлија, друмовник Марко, штo ораше џаде уздуж. Данас би се, вала, нарадио и у ширину друма, там’- овам’, посебице код Старог храста, јер се око те дрвене знаменитости, може бити, затекла каква орта. Да фамилијарно изгази орање. Било би то, још како, сликовито напредовање изданка у сој прошлости. Али, сине, котрљави круг историје врља унапред. Сам’ тако и никако друкше. Нема Србина да то уназади, а штета. Кад би неки, наше горе липов лист, у обећаној земљи, примерице, изуметнуо, тај, елем, уназадак точкашки, где би нам био почетак? Вероватно на крају свих крајева. Уф, синко, светла будућност, илити, јооој, прекоредна у Европској Утопији. Без ореола. Од плаво- белог звездарја.

-Стукни се, тато, у фабулу радње. Куд си навро?

-Добро-де!

Елем, косидба је била најтежи посао за мушкадију. Косце је позивао домаћин лично. Они су долазили, без

поговора, са алатом: коса, клепац, бабица, водијер, брус и квасилица. Кад се окупе изаберу Косибашу. Он је увек најбржи и са најширим откосом. И најнижим. Косе су се клепале два пута дневно. Ручак су пртиле снаше. У шареницу замотају цицвару и печено месо, па удри у мљац. Мушки! Да се поврати снага. Воду су у врговима доносиле искључиво девојке. До заласка. Кад се заврши радни дан, а Косибаша то објави, одлазило се код домаћина, у домазлук, да се напевају и провеселе уз винске приче. Тако су и засечени месец са звезданим пратиљама дочекивали. Свечарски! Обичајник леп, да не мож’ бити лепши. Jec’, ал’, удворе зубате политике стари добри обичај, од памтивека српа, без чекића, убацише преко ноћи у сопствену праксу. И, сад, да се стукнем на откос с почетка. „Високи гост“, Косибаша, видео све шта има де се види, а имало је, јер је Земљорадничка задруга била на врху задругарства. Није, друже, лабаво. Добро, и другарице. За то време, а обично је неко време. И шта- сад? Науморила се свита. Од ходања по зеленим ловорикама самоуправљања пољопривредом. Сазрело је да се седне у асталску заседу из древне епске историје друмовника Марка. На коцкастим столњацима од ‘тице млеко. Углавном из овчарника. Музичка капела, у ћошку, са предводником Леком, чувеним хармоникашем, забавља Косибашу и остале косце. По рангу и положају. Мелодије се развлаче из ме’ова мајстора дугметаре. Винска Шумадија, углас, прославља Мију Крњевца и његову шљиву ранку. Просторија се од дуванског дима надула к’о балон. Ој да полети. Са посадом. Соколу у гнездо.

Ознојени оптимизам се косачки разбашкарио док се, уз арију, закотрљавале нашке реченице. „Игра коло и у колу Ружа, преко кола јабуку ми пружа…“. Наречена јабука измрси високу зврцаву жељу. Какав домаћински пропуст. Косибаша није обишао јабукар, а волео би. Диже се ту, трчи, мисли, кажи, земљораднички урнебес. Дотераше стари црни мерцедес, у којем се возио директор Задруге, отворише огроман гепек, патосаше га комадима меког свиленог душека и ајд. Правац јабукар. Вози… У средини седи Косибаша, са једне стране Лека хармоникаш, а са друге голобради свирач, дугметарац. Ноге им, од колена, висе у чангрљавом љушкању. Стиже заповест: „Свирајте ми само песме, о Ради“. Жена му се друкчије зове. Није требало два пута да им се каже, нарочито кад је заденуо које шта, од ‘артије, међ’ ме’ове. „Ај’ д’ идемо Радо…“, „Спремај коња Радо, да бегамо…“, „Радо, кћери Радо, ко на прозор лупа…“. Средњак упита младог хармоникаша:

-Момче, одакле си?

-Ја? Из Голобока.

-Баш из Голобока?

-Да. Баш!

-Да не познајеш, можда, неког Кузмана. Он је из тог села, старији је човек. Интересује ме да ли је жив?

Грашке страха кренуле у цурак. Са чела. Што ли пита? – Како не би знао, па то ми је, знате, деда. Жив је.

-Много да ми га поздравиш и кажи му да ћу из Београда да га дарујем. Он је моју жену крио, у рату, на његовом имању. Ред је да се одужим, јер је преживела.

Није се забавило, возач директора задруге донесе београдски упаковано фабричко одело. Ееј! Кузман је дар примио учтиво и одложио га у шифоњер. Никад није хтео да га обуче. Чак ни кад су га сахрањивали.

Сукнени живот је чудо.

Долина укуса, их, мирише добродошлицу. На асталу ђувечаре и ћасе глинене. Упарађена у черноземну преобуку манџа хоћка да препуни и најпуније видело. Еспап мири, онако, баш, домаћински, намирисан зачинским биљем. И, ех, босиљем. Последњи надгледак мушке куварице сија омашћено. Маст на хлеб, са црвеном паприком, се цери, јуначки крваво. То су, елем, први залогаји названи најпрозаичније „Некудим предјело“. Онда упрегнута „Коњичка салата“, па „Вукине пофезне“ и „Пударски чалабрчак“, суви „Еротски качамак“ и за кинђур овални крај „Свињарија из Вилајета“. Кост за естетски префињен провијантни желудац.

У часу описа изложених кулинарија, кроз бистрик домаћиновог ума, протрча сећање на јеловник Шишкове механе, на Теразијама, пред Велики рат. Овако је стајало: „Чорба от парадајз с пиринач, ама пиринач данас нема јербо су због јучерањег лумбардовања све бакалнице биле затворене“.

Промисао је исек’о шиљатасти зврк са вратнице.

Поетски упарађен, са обрадавелим седим осмејком и флајком у десници, дрца се прсно Мирослав Јозић. Понео је његову лепу несрећу. Да се занимамо. Ракијаво. За њим пристижу Тодор и његова госпа „корозија“. Загрљени, илити подруку. Била је невино умотана у бели папирнати вео. Одмах смо је разголитили, поставили на гледно место и сва тројица буљили заљубљено у њене рељефне облине. „Предео са усамљеним дрветом“ је, глечудила, усхитио дочекушу од шестопрега зацакљених мушких очију. Која се, ехеј, жена оваквим немим жудничким ћутањем могла похвалити. Ни Драга Машин!

Прича се, седећки, у клецавим корацима. Први се залетео Зоран Тодоровић.

„У београдској Скадарлији има једна продајна галерија слика. Држи је млађи човек, који се, ич, не разуме у сликарство, али продаје дела познатих сликара. Решио лик да лепо живи од тога, шта има везе то што не разуме квалитет онога што му доноси добит. Да зло буде веће посао је ишао много добро. Неко га је, из сенке, саветовао за цене, он напише и то ти је то. Ако хоћеш- хоћеш. Ако је скупо, опет лепо. Једног дана се, у излогу, задесила слика Миће Поповића. Мртва природа само што није оживела. Видео то случајни пролазник, па дојавио аутору, како је одушевљен његовим колоритом. Где си видео моју слику? – пита уметник на гласу. Ту и ту – каже овај. Мића не буде лењ и крене пут Скадарлије. У галерију. И шта ће да буде? У излогу јесте његова слика, са његовим потписом, цена астрономска, али је плагијат. Бесан улети у продавницу и каже надобудном продавачу:

-Пријатељу, ово није мој рад. Неко ме је веома добро копирао. Сасвим одговорно то тврдим, јер ја сам, знате, Мића Поповић.

Власник уметнине га гледа, загледа изоколо, мерка жмиркаво, да би коначно прозубао:

-‘Ајде, бре, матори, терај се. Је л те неко нешто питао? Чисти се одавде. Пре тога се погледај у огледало. Ти, бре, и не личиш на уметника, а камоли да си ово насликао. Како те, е, није срамота од година. Ово је дело правог Миће Поповића и, ене, затвори врата споља.

Ракијаво стакло ој да прсне. Од смеја.

Чудо је та Скадарлија – надовезује се књижевник. Које сам ја испичутурске причине слушао о том боемском стајалишту. И то није случајно. Ма, у уметности нема случајности. Ни за кафанским асталом. Над том калдрмом се надвијају зевзек задевања умних људи. Из мрморног векотраја. Лебде тандркаво из бивше и садашње ерозије духа, а то је нешто. Ту ауру сам осетио на својој кожи, у кући Ђуре Јакшића, кад сам 27. јуна примао песничку награду, његов шешир. Људи моји, ја то не умем да вам објасним. Осећа се нека вишња силесија, којој се не зна ни порекло, ни потомство, а силно подгурује разум. Та госпа милостивна за претке и не пита, али им стално додељује главне глумачке роле. Једноставно, то је крем купилиште хуморне насладе национа. Ето!

Домаћин домаћински уцаклио глед. Видовдански!

-Добро нас подсети. Мирославе, ред би био да наздравимо за песничку награду „Шешир Ћуре Јакшића“. Шта велиш, Тодоре?

-Да ми наздравимо за обе госпе милостиве.

-Које, сад, па, две?

-За Јозићеву госпођу, скадарлијску силесију и, је ли, за моју корозију. Ја сам, ево, корозију лепо удао, у домаћински колекционарску кућу, а ти песниче гледај штa ћеш са твојом силесијом.

-Шерпа увек нађе поклопац.

-У то име, ајд, живели.

-Ко је рекао, живели?

-Ја!

Удавача је плехано све одобравала.

Уметност се доразумева и воли духом и чулима. Никаква новост – рекли би одлепршало надмени сликари. Уметничко дело жуди за описом и налази се у расколу обојених потеза и речи. Отуда се слика може призивати као замена за мноштво речи.

Стваралац уметничког дела је по вазда пешак на путу сањарења и жуди за сапатником. Ту смо се, изгледа, пронашли Слободан Савковић Сода и ја. Фаталистичка уметничка страст. Код мене у причи. Ипак, пријатно је саосећати духовност непоколебљивог веровања у стваралачку постојаност идеје, која је, изобично, основни мотив за чињење.

Учионица тог времена, кад се код чекетала чекао метеријал за белмуж, а увек је неко време, је зјапила у свој својој немаштини. Зидови се не сећају последњег молераја. У ћошку пећ, како, уф, богаго звучи – краљица. Крај ње дрема дрвени сандук за дрва. Прозори стаклено голи. Под је био патосан даскама, а оне премазане олајем. У црно. Црње црнило није постојало, али је држало ненаучене разбарушене главице у црномањастој гомили. Што је црно, калај работа, али што се, јој, отирало. Најгоре су пролазили оскудни ђонови тадашње модне обуће. Дизајнерске претече је назваше, од мила европског им, „еспадриле“. Која фора? Кад се из учионице изиђе дуго остају штрапке на газишту. За успомену и дуго сећање једног оскудног олајисаног времена.

Занимљиво је да данашњи присети на бивше време

сијају неким благодетно дивним одсјајем замагљујући све муке и трпљења нашег похабаног одрастања и спремања да, ето, учено прођемо кроз животни улаз. Да постанемо неко. Разумеш!

Данас ништа није исто. Једино се Јасеница и даље улива у Велику Мораву. И није пловна.

Сода се, после три деценије и коју годину приде, вратио у место одрастања. Већи део живота је провео као друмовник у граду светлости. Обишао је све музеје, дабоме и Лувр, више пута, као слуга уметности, а хододарју на Монмартр, е, код обрадавелих уличника, умишљених у колоритне фантазије, на штафелајима, ни броја не зна. Сликарска задојеност из олајисане учионице га није напуштала. А како је започело?

Волео је часове ликовног. Његове радове је волела и наставница. Имао је увек највише оцене. Али, не лези враже, староковка оде у заслужену пензију и на њено место дође млада, надогрудна, наставница. Црнило са патоса се прелило у њихово гледање на уметност. Дечак је изгубио вољу, није доносио радове, добио је слабу оцену, да би, на крају, с мене на уштап, бежао са часова ликовног. Тако се владао и његов раздељак повучен лењиром. Какав изгон мизерије. Веровање у уметност се нагрдило. Мистик, са обала протеране ликовности, је време проводио у ћасакарењу по сен-забитима школског дворишта. У том се ближио час опраштања са школском биографијом. Ликовњачкој старлети ни рогуљама није могло да се приђе. Вероватно је умислила да је била, у далековини, Рубенсова вереница. Толико је била, иди ми- дођи ми, заврнута. Море, два круга више од признатих сликара. Ајд, сад, крв, мртав лебац, изиђи са њом на крај.

У поздрављању са школском годином прегледа последњи рад и даје завршну оцену. Ко није присутан добија слабу. Преведено значи да, сунац ти, полаже ликовно. Сода је и овога пута у дворишту. Уметнички игнорише уметницу. Над учионицом се надвио црни облак. Друг из скамије стидно затражи срамотну дозволу да оде у нужник. Није марио што се друштво зацерило и што ће га звати упишанко. Брже-боље је излетео из напетог гледалишта. Пронашао је Соду и рекао му каква је ситуација, да нема више зајебанције и тако то. Одмах се вратио на место љутог боја. Нешто касније улази и Сода са преподобним објашњењем да му нешто није добро, али, ето, дошао је. Рубенсова вереница учкиљила окицама и показа му трапаво да седне на место. Наставила је за катедром да прегледа радове. До њега има ихај. Главни јунак ове приповести се нашао у чуду. Нема рад. Гле, ни блок није понео. Боже, ако те има, помози. Сад ил’ никад! Мислио је триста на сат. Време лети. Као за инат. И? Еурека, што рече онај чика Архимед. Затражио је од другара његов блок, извадио један празан папир, бацио блок на патос и на њега белило. Ногом је нагазио мушки. Од еспадрила остадоше црно-беле назнаке. Учини то, их, још једанпут. Вишегазно. Да размаже идеју. Наставничица цијуличе:

-Савковић Слободан!

-Молим, наставнице?

-Донеси рад.

Опет је тријумфално учкиљила окицама, а то значи да није добро. Гледа у рад, па у Соду. Опет зинула у уметничко приказаније. Ово је апсолутно графичко арт виђење – прозумбала је на једвите јаде и уписала пегицу генијалном благдању.

Било је то, е, у Малој Плани, јединој на земаљској кугли. Код Смедеревске Паланке. Доња Јасеница. Има још једно месташце са истим именом и презименом, али код Прокупља. То је нешто друго. Јужна пруга. Може бити да има трећа и још нека Мала Плана? Затурена! То није у мом рахитичном знању. Чудни атар на још чуднијем ћувику, да чудило не мож’ бити само чудиленце. Није код Велике Плане, већ, можете мислити, на вршку наше Паланчице. Мали видоглед на Велику Плану. И које где, још. Ту је основна разлика између два комшилука повезана гвозденим путем. И оним сласно надограђеним. Код матичара. Како су је нама утрапили нема података ни учитељка живота. Ни словесо. Мала Плана, изодавно, из својих раштрканих приземљуша, данас, са прозорја балкона и дашчавог поткровља гледа одозго на две вароши које се љубовано удрамоплетиле. За пословне руке. Путем од Зум-ћуприје, до Бресја, па даље. У ходаџилук. Скроз. Можда би се невестица Мала пребракоселила код Велике, али џаба је хоћкање. Не да забрекла бурма у паланачком месу. И накиселе поделе на Бановине, Срезове, Округе и, мо’ш мислити, Општинске атаре. Бербере, терзије, шнајдере, шлосере, клонфере и бадавџије нико ништа о томе не пита, јер ко су они да одређују границе без пушкарница. Због тога се, ваљда, то насеље одметнуло у брда рођена за хајдучију. И тако се започеле приповести о ‘ајдуцима из Мале Плане. Где има мириса те одметничко накисле кујне ту су и жене. Брачни јатаци. И у хоризонтали и овако. На друму, за пијаним асталом са винским стеницама и у богаташким авлијама. Смрт кулацима, мамицу им лоповску. Да им мамицу.

О, да, почело је за џандарско време.

Кад се, најзад, Србија отарасила окупатора, народ се радује, слави слободу, у радости, само два другара, завађена са законом, у Малој Плани, смишљају како може да се живи од махинација. После неколико преступних сићурија затворе их у апс. Кад, тамо, један, већ, домаћин. Нису се честито ни здружили, тек, једне ноћи пајтоси задаве уљеза и баце га у клозет, на дно изметине, а четврти зид од цигле, развале и тако изјутра сачекају џандаре. У истрази казаше да нису хтели да побегну иако је зид пробијен, а онај тећи утек’о. Пајтосе, ене-де, ослободе, а потера крене за бегунцем. На слободи, већ старовечан, Радосав Милосављевић рођену жену баца у бунар. Доводи пупољак, од петнаест лега, сиротицу Ружу. Да му седу браду милује. Она голуждраво лети по селу, срећна, док је он, стално посипа дарјем опљачканим.

Јутро се једаред, баш, засијало, кад је Ружа кренула, са другом, путем према Глибовцу. На леђима су носиле празне љуљке. За тканице заденуле кудеље, са вуном, а вретено витлају кроз прсте. Успут. И ћеретају. Женски. Испред њих, на пушкомет, иду Радосав и његов пајташ. Кад се дохватише глибовачког атара, утрчаше на једно трло и, брже-боље, закољу два лепушкаста јагњета. Док им пустили крв, наиђоше две жене. Мушкарци браве стављају у љуљке и добро их прекрију, па заграбе преким путем у Малу Плану. Жене бију главном џадом за Паланку. У вароши некаква гужвара. Скупила се руља. Џандари јуре неке лопове. Не знају ди терају. Наличи да је неко пријавио нестанак јагањаца. Од два јањета остала само усирена крв у травуљини. Две друге загледане у предиво иду ногу пред ногу. Тежак је дечји терет.

-И тако – причала је, после, Ружа, уместо деце ми донесосомо два јагњета и у мојој кући се, што јес, јес, поштено разделимо.

Ал, не лези враже, слад је најачи порив.

Дошапнули Ружи да Кузман Ракић у великој соби има ниску дуката, на том и том месту, а да преко дана, око поднева, спава најтврђим сном. На веранди.

-Ене, шта послем бива?

-Шта ће да бидне? Нови пoc’o за мог Радосава.

Хајдук се на прстима ушуња поред заспалогКузмана у велику собу, уверен у тачну дојаву, зграбио је ниску позлателу и по други пут поред хркача проминуо. Летњу тишину је, на ма, замирисао барут из танџаре. Златни јунак паде у зелену траву. После се Кузман правдао, на саслушању, да је убио окорелог лопова, од кога је цело село страховало, а кад неки поштени сељани потврдише ајдучке работе убијеног, Кузмана пустише.

Каква би то филмска сторијела била да се чучук-Ружа није опаметила у несрећи. Прежалила је брзински сладног мужа. Онако, како су и живели, бахато и ‘ајдучки и, гле женске памети, одабрала, као зрела обноћ удовица, новог животног сапутника, много млађег, да заличи, Леку Павловића. Са њим је скроз, у поштењу, одживела земни прхут остатак.

Наш народ, од памтивека, ваља бистрик реченицу: „Није ком’ је речено, нег’ ком’ је суђено“.

Наук причина.

За столом, на средини собе, седела је његова жена. Верни пратилац заједничке судбине. Подбочила је главу вредном десницом и зурила кроз блесаво глупави прозор. На улицу. Као да њима ништа не може да се деси. Народ је пролазио у мимоходу. Ко тамо, ко овамо? У забројању. Пила је одавно охлађену кафу. Струјање устајалог базда није примећивала. Испустила је јалови уздах. Из зјапа ноздрва. Изгледа му искоса да се, напречац, малко, ене-де, подгојила. Уширококарличила. И подбрадак зановила. За један згужвани наставак. Каква је то лепоносиља била, кад је дошла у овај стан. Које тело, бедра, бутине, усне, груди. Ужитак за њушење на изволте. Заиграност, иха, до миле воље. За убрзано дисање. До обамрлости драшкања. И сад, у бројању пролазника, није за бацање. Замишљао је њену слаткоречиву вриску после шљапа језичка у међуножју.

Све су могли кад је она хтела. Једино његово семе није могло да засемени њену утробу.

Лежао је на кант, на џомбавом каучу, са закованим погледом у шар дуварских тапета. Чинило му се да враћа шкрофулозно троми животни филм уназад. До деда Жаде. Непознато шкрипави цијук је испуцало зујао из запечених ушију. Сврдла чуло слуха. Роји се гњецно. У сврабежни неиздрж. Скупљао је храброст да се, је ли, суочи са прецима. Очи у очи. Са штроком фамилијарном. Ред јe. После ће бити касно. Кад бели ђаво дође по своје. А има због чега. Сећање се тупо заколутавало. Као испушак димни. Из дедине дрвене луше. Од вишњаве гране.

Деда Жада, по мајчиној линији, је имао рођеног брата Градишу. До смрти оце им, лепо су живели. Братски. Прадеда је, на самрти, загрцнуто проманџукао усмени тестамент. Поделио је имање. И стање. Бунар остаде на међи. Да га користе обојица. Братски! После укопа оца, мој деда Жада, из збрза, удари тарабу, на међи, изоколо бунара, да вододарје остане на његовом наслеђу. Направи се ту, истог дана, држи-не дај, богорадај, псуј, куни порекло и пород, прети… Мој Жада не даје, еј, рођеном брату да захвата воду. Бунар је његов. Нема. И- квит! Ако се арчи, ће да пресуши. Посредовали многи. По азбучном реду: акчије, са весеља, братаница, власт, дођоши, зевзекари, јебиветраши, ладолежници, народни посланик, комшилук, плачипичкасте рођаке, радници, сељаци, трговци, ћифте, утваре злонамерне, фамилија, хећими, царе политичке, чаругџије, џулови и шарениш варошки. Као рестл. Сви до једног. Такорећи, од а до ш. Жада не попушта. Ни за јоту. Нема више. Ни кофа! Доста је било. Шта, ако одузме жицу? Нек иде три киломегра до најближег извора. Тако му и треба. Шта ћу му ја? Све по заслузи. Каква је заслуга била, нико није знао. Ни кућни светац. Није у реду, али ко то да докаже задртом Жади?

Дрч сикће.

Дан је, у сванућу, наличио на лепушкаст. Негде, око поднева, кад до сунца ни праћком не можеш да добациш камичак, упадне, код деде, у домазлук, двојац из жандарске чуварнице. Имају, еј, налог да приведу Жаду. Жена запева. кукулелече, задлањеним сузама брише цур слинце синовима. Њих двојица жале оца, каквог ли чуда?

На нос! Одатле је, отприлике, како се мени јавља, почела да се отаче наопакост нашег рода. И мог порода. У цурак из погрешне рупе. После, кад се одобровољен вратио, причао је, најповерљивије, уз лампу, да су га три дана и три ноћи држали у апсу. Оделење са необлатареним зидовима. Разголићено! Прозорче на врху. Уз плафон, са отембешеним трбувом, ил’ стомаком. Унутра, патосана цигла удављена у воду. До колена. Казну је у јазбини за русалке, пацове и водоземце, пробдео цвилећи стојећки. Четвртог дана, био је, каже, четвртак, пустили га без икаквог објашњења. Ни шта је скривио, ни зашто су га привели, ни због чега је самовао у води? Као крекац. Ништа да рекну. Ни хартију бедну му нису дали. Са дрк објашњењем. Чак ни у записник није ушао. Срамота до гуше. У повр’ћају, причала је, кроз шмрц, баба, изљубио је синове, у чет’ри образа и два кос’ата темена, ко бадњак, онда мене, онако, шљис, шљас, бљак, из навике, и о’ма је отрчао, без главе, овај, гологлав, у шупу, уз’о пијук и без речи разградио бунар. Скроз! Прошће и коље је повадио и сложио, на узицу, под конке. Није се забавило, кад се зачуо шкрипави цијук неподмазаног дрвеног вретена, мрмљао је мутави дроб себи у браду. На сантрач није хгео да погледне. Ни мигом. До краја живота. Од тог четвртка.

Наследник је чуо дозов вегровитих гласова.

На зјапу прозорја се појавила дрч сена, а затим и изродна јежурава зубац приказа, мртвоковачки пакосна. Лeпo га гледа, сева право у очи и маше му ручердом чупавом, позивајући га да крене за њим.

-Је л мора?

– Мора – искези се заповедно клет.

Ево и афоризма:

ЖИВИМО ЛЕПОТУ БУДУЋЕ ПРОШЛОСТИ!

Селевачка, по чувењу, безобразна реч, на слово, на слово ,ј“, од Милоша-Кнеза, после вековничког бремена изнедрила другу епизоду. Може бити да ће их бити још, барем за трилогијицу, али о томе ће писати неке друге замлађене генерације. У дигиталном књижју. Кажу, то нам је будућност, тај словаријум. Сад, ставите прст на чело, па изумујте. Од Књаза, до компа! Mo’ш мислити? Вероватно ће насилници у трећој верзији бити блудни хакери, без коња, јал твитераши. Чуј, од добошара, који објављује брукање женскадије, сред жетве, до пи-ар службе. У токсично наслеђе нашег, је ли, збиљног догодила. Знаш како? Људи смо.

Поварошеност налаже да се натенане, у сркачку сласт, подсетимо прве љубац сторијеле.

Сунце, ене, из висја пржи мучки. Уџабе! Јаје да разбијеш, о’ма ће диде у брзоберно жутило од кајгане. Селевачка женска рушадија, уз певанију, срповима српи класје у житишту. Мушки им натоциљали оштрину. Сам’ бријаду надзем. Из даља не мож, бре, да се обуздаш од кујолика видела. Осим ако ниси ушкопљен. Погонило је сила, море, шта сила, силесија!

Узјахана коњадија ударила животињски галопски топот. Осушени чернозем се стреса од газа потковица. На рзавом челу Књаз. Их, велики Милош! Опричавало се, тајновито, да је вазда спопадао сукњадије. Његова земља, може му се, још, ако се и хоћкалица исплезира, ето слатке положарске кукњаве. Селевачки жетелачки призор није могао да му окрајичи вид. Еј, сам’ женскиње! Стрчаше с леђа бедевија, повезаше их за амове, па се ухватише укоштац, сред житишта, мушко у женско, јал женско на мушко. Непожњевено злато оборило клас. Стидна му беја врпољ белогузија. Сред гумна се, на збрз, преобрази певанија. У слаткиш врцаву гргољивост. Слатки вршај, ене, одбаци једну вишак жудницу. Беснилом разјарена одјури у село, да кмету дарује испричајницу. Кмет опали једно пуњење из танџаре. Одмах се скупише сељани, па касом на место збивља. Да укрте слутњу. Кад се допадоше жена, сукњари, напасници срамоте, бејаху, ихај, одмакли. Сутрадан, кмет се, притиснуг резилом, упути Књазу. У Крагујевац! Пред ноге. Изложио је грдило разложно и натенане, не слутећи да велики Милош све зна, од првојеба, до сврша. Мудри владар обећа кмету да ће посебице, једног по једног, через нечасти, испитати и кривце по туру батином даривати. У кметов испратак ставио је реченицу с алалом:

-Свако чудо и у Селевцу три дана истрајава.

Злаћана пчелиња крилца машу сладуњави зуј. Стотинак лећа унапредак син и снајка довели бебу код бабе и деде. Да причувају, их, наследника, а они да скоче до престоног града, у пазар, за нова рекла. Иде се на прошевину, код шурњаје, па да заличе. Није шурњаја неважан одрод. Сви ће да их скрозирају дубински. Јаком ће да доносе суђаје. Да л’ се добро удала, ил’ јок. То му дође веома важно ценило, то шта ће народ да каже. Деда и баба се малко уштукнули, шта ако дете заплаче, па тражи мајку? Оно, не могаше децу да одбију. Не личи! Млади брачни пар се упење у аутобус за Београд. Маторци се, ех, с почетка дали у сигру са дететом. Да не верујеш? И они подетињили. Скроз на скроз! Не знам да л’ отоич рекох да је деда био страсни риболовац. Толико је био заражен, даје штапове и прибор држао у соби. Да му буде на глед и под руку. Толико се, око тога, свађао са женом, али џаба. Његова се важила. Кад замаче подне, маторци се, ене, заиграли под ћебетом, уз паролу: ‘Ајде, жено, небом да штрикамо. Детенце оставили да се батрга, у бауљању, по патосу. И оно се, канда, заиграло, па све манџука неразговетно, док се гомила заогрнута чупавим покровом коматаисала. Ђа там’, ђа овам’. Па, опет! У вр’, па у равницу. Одједном дете ударило у хистеричну вриску. Рида! У сунце ти, да ти, калаисано. Задуванаши се искомбељаше из грцаве састављености, кад, имају, наопако било, шта да виде. Тога дана у варошкој болници, на дечјем одељењу, све се утишанило. Бебе намирене спавају, породиље се ушушкале у своје мисли. Чека се крај радног времена, да се лекарска госпа и сестре поздраве са професијом. До изјутра. Сућутни мир прекинуо је угурсузни зврј звона са улазних врата. Најближа сестра је поскочила и откључала браву, на трен тишина, па, онда, она удари да се смеје. Да свисне. Све секе упрндечише глед на главна врата. Улази избезумљена баба, са унуком у наручју, а оно, сирото, заглабало удицу у усну. Ћути. Од стра. За њима улази деда, држећи усправно штап за пецање, пазећи, посебице, да се струна не затегне. Прва је зинула баба:

-Докторка, помагај, десио се упец!

-Одакле долазите и како сте, побогу, дошли?

-Из Селевац. Са аутобус!

Дан је био, баш, лепушкасто накинђурен. Дубока јесен је несебично изнедрила расхлађену палету свих боја плама и нијанси у празнични вид за орадошћење уметничких душа, а и оних других. Боса природа, са уживањем, пева своје каљ-арије и нико је не може натпевати. Векотрајни звук опадајуће шуштавости оставља неме и људе и птице. У речитост на ветровитим благостима умешала се инатно упорна звоњава фиксног телефона. Из слушалице се извукао, до појаса, милокурно разнежен женствени глас:

–  Хало, добар дан.

–  Добар дан. Шта желите?

–  Јављам се поводом огласа.

–  Ког огласа?!?

–  Јесте ли ви дали оглас у новиноцидним варошким новинама?

–  А, да, да, дао сам, већ сам заборавио. Извините за расејаност. Дешава се го мојој години производње.

–  Зиате, ја бих конкурисала за то упражњено место. Мислим да имам свс квалификације, чак и више што се тражи. Једва чекам да се упознам са радним столом и не, нећу вас изневерити. Микако! Ја сам, знате, једна одана, карактерна и напаћена, али честита нежна душица.

С друге стране жице чова колута очима, чекајући да џангризава госпоја стави тачку на реченицу и узме евентуално ваздух. Искорисгио је прву прилику.

– Жалим покорно, милостива, али радно место није више актуелно. Фирма ми је пред банкротом, па журим. Збогом!

Уљудно је спустио слушалицу. Њему, уштирканом самцу, то и личи. Бацио је поглед на трпезаријски астал за ручавање. На уфлеканом столњаку, на коцке, зинула ухрањена пикавцима кристална пепељара. Поред ње дрема мобилни телефон. Мало даље, разбашкариле се варошке новине са ширимице отвореном страном, на којој крупнијим словесима пише „ОГЈ1АСИ“. Зграбио је хартију и сео у фотељу, да се подсети. У доњем десном углу је писало: „Упошљавам повољно, на одређено, жену на једно место у кревету за две преџмељене кладе“.

Како живот тера своје зађевице. До јуче је све било акгуело, а данас, већ, не важи. Чудне су зверке људска бића. Није се надао позиву из иностране недођије. Љубав школских дана одавно се истопила, и у сећању, кад, Лена, сад, усамљеница жудна, зове у заједничко докусуривање младости. Она, засигурно, верује да је он преболео, или заборавио, њену издају. Одмах, после гимназије, се удала и отпутовала, ихааај, на запад. У бољи живот.

Праштање је покушај неумирања – помислио је. Ништа на земаљској кугли није случајно. Ето, баш, ноћас му, у сгидним сновима, његова Вила-златокоса беседила жалопојку мужјачке бестидносги и окрутости, а све, ене, у страху да не буде ненадано запостављена. Као да је предосетила, вилашким чулом, ојед виртуалне насладе. Пролазиће, и даље, зајутреним погледом, поред његовог прозорја, само што више никога неће би ги иза завесе.

Остављање је омиљена играрија заљубљености.

Какав ујед?

Избио му, из прве, на избразданом челу, а онда овлажио маље на грудима, па иснод мишица, окопнели зној. Заудара, измешано, на жене његове биографије. Од воња патицврк-аждаха отрже га жеља за туширањем. Улетео је у купатило. Млазна врућица опамећује разум. Предао се дошколовавању. Из опареног распамећивања пресекла га, као хладна вода, у базену, после сауне, звоњава мобилног телефона.

– Море, нек звони! Шта, бре, она мисли? „Нрва љубав заборава нема“ – почео је да певуши, кад, тренутак касније, загрогта могор усисивача. За чудила, тога дана, није био крај. Боже, благи – помислио је, испирајући сапуницу, да л’ то Вилаја хистерише? На растанку. Ил’ је првина љубавничка ненајављено долетела у мој живот. Шта ли је? Загонетне промисли је прекинуо тупи ударац чврстог предмета, а онда је, мистериозно, и усисивач занемео. Ни зврк да пусти. Ово, само, крв може да опере – нрожвакао је кроз острашене зубе, излазећи из кабине, онако, недобрисан. У стану нигде никога. Прозори и врата замандаљени.

Адамски разголићен, сео је у столицу за љуљање и укључио школарски разум.

Мобилни телефон је био на столу, остављен у опцију вибрирања. Подрхтавајући, гако, склизнуо је са стола и пао на ирекидач од усисивача, који, касније, стидљиво усисава столњак, са кога пада пепељара, опет на прекидач, сад, за искључење буке. Мистерија се не би одгоиетаула, да није било расутих пикаваца по гшду. У осећању београдског победника зачуо је гриз. У кухињи- ништа! У спаваћој соби? Мук! Кад, оно, рђа, на улазним вратима гризе браву. Очекује се гошћа.